-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

Go­vo­re­ći o sve­ti­nja­ma u Pri­zre­nu, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Vi­so­kih De­ča­na Sa­va za­pi­sao je:
„Dru­ga `barjak-džamija`, na li­je­voj oba­li Bi­stri­ce, ko­ja je, ta­ko­đe, kao i Si­nan-pa­ši­na, u vi­si­nu oti­šla pod ne­bo, po­dig­nu­ta je sva od ma­na­stir­skog mer­me­ra, i to, kao što sve okol­no­sti i pre­da­nja po­ka­zu­ju, ova je dža­mi­ja po­dig­nu­ta na sa­mom te­me­lju on­dje, gdje su bi­li Du­ša­no­vi dvo­ro­vi. Oni sa­da tu ima­ju „me­dre­ze” (bo­go­slo­vi­ju); tu su i one če­sme – njih 12, pod ko­jim ima po jed­no mer­mer­no ko­ri­to. Ova se dža­mi­ja zo­ve `barjak` ili sa­bor­na za­to, što se na njoj svag­da, za vri­je­me mo­li­tve, di­že cr­ve­ni bar­jak na mu­na­re­tu mu­je­zin – pri­zi­vač mo­li­tve – da­ju­ći ti­me znak mu­je­zi­ni­ma dru­gih dža­mi­ja, da je na­stu­pio čas iz­vi­ka­ti `azan`: po­ziv na­ro­du na mo­li­tvu.
U ovoj dža­mi­ji pr­vi put je ar­na­ut­ska li­ga – `kongra` – dr­ža­la svo­je sjed­ni­ce, a ta se li­ga sa­ku­pi­la 1878. go­di­ne iz ci­je­le Al­ba­ni­je, Sta­re Sr­bi­je i Ma­ke­do­ni­je, Her­ce­go­vi­ne i Bo­sne, da ne da­du Cr­no­gor­ci­ma Plav i Gu­si­nje, Šva­bi – Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, a Grč­koj Te­sa­li­ju i Epir; i `kongra` ri­je­ši i na­re­di, da se ubi­je u Đa­ko­vi­ci Meh­med Ali-pa­ša, što se i iz­vr­ši­lo te go­di­ne av­gu­sta mje­se­ca. U ovoj is­toj dža­mi­ji, 1880. go­di­ne, ova je `kongra` ri­je­ši­la da se ne pu­sti Der­viš-pa­ša u Pri­zren, ko­ga su­sre­to­še na vrh Ko­so­va, kod Fe­ri­zo­vi­ća, ali ih je ta­da Der­viš-pa­ša po­tu­kao do no­gu.
Ne­da­le­ko od ove dža­mi­je, sto­ji od vr­lo pro­stog ma­te­ri­ja­la na­či­nje­na ma­la dža­mi­ja, za ko­ju se pri­ča da je naj­sta­ri­ja u Pri­zre­nu, ko­ju su Tur­ci pr­vog da­na, ka­da su s po­bje­dom ušli u Pri­zren, za ne­ko­li­ko sa­ha­ti po­di­gli i na njoj ot­pje­va­li bla­go­dar­ne mo­li­tve.
Opet na de­snoj oba­li Bi­stri­ce, u Le­vi­ši ma­ha­li, ima jed­na cr­kva, po­tur­če­na `Džuma` – Pet­ko­vi­ca, ali je ona hram us­pe­nja sve­te Bo­go­ro­di­ce, a po­di­gao ju je još sv. Sa­va, i bi­la je – sa­bor­na. U ovoj je cr­kvi za­klju­čen sve­ča­ni cr­kve­ni mir iz­me­đu Sr­ba i Gr­ka za vri­je­me ca­ra La­za­ra, po­sli­je ra­spre ko­ja je bi­la za­po­dje­nu­ta još za vri­je­me ca­ra Du­ša­na, zbog ne­kih cr­kve­nih od­no­sa.
Ova je cr­kva još u pr­vo­bit­nom sta­nju, po­kraj ko­je, na za­pad­noj stra­ni, sto­ji i zvo­na­ra s obič­nim ve­li­kim pro­zo­ri­ma, a sa sje­ver­ne stra­ne, iz­me­đu pro­zo­ra cr­kve­nih, od ci­gle ozi­da­ne su ve­li­kim slo­vi­ma ri­je­či: `Sava srpski`. Unu­tra i sa­da sto­ji pri­di­ka­o­ni­ca, a i ne­ka ga­le­ri­ja; no to je ot­pri­li­ke mje­sto za pje­vač­ki hor, ali ka­žu, da su Tur­ci to ski­da­li i na po­lje iz­no­si­li, i da je jed­no­me, ko­ji je to na­re­đi­vao, jed­na da­ska raz­bi­la gla­vu.
Pre­gra­da sve­tog ol­ta­ra uklo­nje­na je, i ova cr­kva je, go­to­vo u sve­mu, slič­na Gra­ča­ni­ci. Ra­zu­mi­je se, da su sve­ti­te­lji svi za­ma­za­ni, a spo­lja, po­kraj ku­be­ta, na­či­ni­li su Tur­ci mu­na­re, i do­la­ze tu pet­kom, te kla­nja­ju. 1846. go­di­ne htje­li su je Tur­ci raz­ru­ši­ti do te­me­lja, ali ka­žu da ih je za­dr­žao la­tin­ski epi­skop, dok on to ni­je ja­vio dvo­ro­vi­ma: austrij­skom i ru­skom.
Ov­dje u Pri­zre­nu ima još 7 te­ća-tul­be­ta, sa po­vi­še der­vi­ša, i sva su ova mje­sta cr­kve­na ili ma­na­stir­ska, pa su ih za­u­ze­li mu­ha­me­dan­ski du­hov­ni­ci i u nji­ma se smje­sti­li.
Mu­ha­me­dan­skih ško­la ima: 17 za mu­šku i 9 za žen­sku dje­cu, jed­na bo­go­slo­vi­ja – `arabija` – i jed­na kao voj­nič­ka gim­na­zi­ja – `mek­t­eb ruš­tije`. Sve­šten­stvo je nji­ho­vo sa­mo u Pri­zre­nu vas­pi­ta­va­no i ono ni od ka­kve na­u­ke ne­ma poj­ma, jer oni u svo­jim ško­la­ma uče sa­mo mo­li­tve, pa i u to­me ni­je­su, kao što tre­ba, svr­še­ni, jer i oni sa­mi pri­zna­ju, da kod njih tre­ba 30 go­di­na uči­ti, pa tek on­da zna­ju do­bro i jed­no i dru­go či­ta­ti i pi­sa­ti.
Pra­vo­slav­ni Sr­bi ima­ju tri cr­kve u ko­ji­ma slu­že bo­žan­stve­nu li­tur­gi­ju. Sta­ra cr­kva sv. Đor­đa ve­o­ma je pro­sta i ne zna se od ka­da po­sto­ji; dru­ga je sv. Ni­ko­le, ko­ja je bi­la pod ze­mljom do sa­mog po­čet­ka dru­ge po­lo­vi­ne ovog sto­lje­ća; ona je do­sta i sa­da u ze­mlji – ona­ko po sta­rin­ski; i tre­ća, sv. Spas, ko­ju je po­di­gao kralj Mi­lu­tin, a pri­je 30-40 go­di­na bi­li su je tur­ski der­vi­ši za­u­ze­li i za­ma­lo što im ni­je na svag­da osta­la u na­sle­đe, sa­mo da im se no­ću ne po­ja­vi ne­ko­li­ko go­lih i cr­nih cr­nih lju­di, s ne­kim bu­zdo­va­ni­ma (to­pu­zi­ma), ko­ji ove na­sta­nje­ne bo­go­molj­ce u Ne­ma­nji­noj za­du­žbi­ni do­bro mje­ri­še uz­duž i po­pri­je­ko, a ko­je ovi no­vi go­sti, der­vi­ši – ne mo­go­še da ra­zu­mi­ju: bi­ja­hu li ti lju­di `vlaš­ki` sve­ci, ili op­šti dži­no­vi, šej­ta­ni – đa­vo­li – pa za­to i ni­je­su mo­gli tu da­lje osta­ti.
Ali, na­ža­lost, ta cr­kva bi uzrok, te se sva­di­še Sr­bi s Cin­ca­ri­ma, ko­ji, 1872. go­di­ne, na­sil­no ote­še, s tur­skom vla­šću, ovu cr­kvu, i da­nas se u toj srp­skoj za­du­žbi­ni či­ta i pje­va grč­ki, pa, od tog vre­me­na, odvo­ji­še za se­be i op­šti­nu i ško­lu cin­car­sko-grč­ku od srp­ske, a ne bje­še ih u po­čet­ku vi­še od 30 do­mo­va, a sa­da ima­će ih pre­ko 150 ku­ća. Ra­zu­mi­je se, ova­kav uspjeh ša­ke Cin­ca­ra sa­mo je mo­gao bi­ti uz po­moć stra­ne pro­pa­gan­de. U po­čet­ku 1871. go­di­ne, na nji­hov po­ziv, do­đe im u ovu srp­sku za­du­žbi­nu la­tin­ski epi­skop; pa po­sli­je to­ga, pri­hva­ti­še tu stvar, u ko­rist Cin­ca­ra, u Ca­ri­gra­du i Ati­ni. Ova je cr­kva k Ša­ri u onom uz­vi­še­nom di­je­lu Pri­zre­na, spram gra­da, te se i na­da­le­ko vi­di”, na­vo­di ar­hi­man­drit Sa­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)