-Dr Ra­do­mir J. Po­po­vić

Pred do­la­zak efen­di­je Mu­sa Sa­fe­te u Sr­bi­ju knez Mi­ha­i­lo je 6. ju­la 1840. go­di­ne Pe­tro­ni­je­vi­će­vim i Vu­či­će­vim sled­be­ni­ci­ma do­zvo­lio slo­bo­du kre­ta­nja po be­o­grad­skoj va­ro­ši, što su usta­vo­bra­ni­te­lji is­ko­ri­sti­li tek ka­da je ko­me­sar pri­spio u Be­o­grad. Istog da­na Vu­čić je pr­ko­sno ja­hao va­ro­škim so­ka­ci­ma.
Knez Mi­ha­i­lo i Por­tin emi­sar do­go­vor­no su od­lu­či­li da se po­li­tič­ka kri­za u Sr­bi­ji raz­ri­je­ši na Na­rod­noj skup­šti­ni. Skup­šti­na je sa­zva­na za 22. jul 1840. go­di­ne u Be­o­gra­du i vla­da se po­sta­ra­la da bu­du iza­bra­ni po­sla­ni­ci ko­ji po­dr­ža­va­ju kne­za i vla­du. Skup­štin­skom za­sje­da­nju pri­su­stvo­va­la je ne­ko­li­ci­na opo­zi­ci­o­no na­stro­je­nih biv­ših či­nov­ni­ka, dok je Pe­tro­ni­je­vi­ću, Vu­či­ću i Sto­ja­nu Si­mi­ću za­bra­nje­no da se po­ja­ve. Skup­šti­na je za­sje­da­la u Por­ti top­či­der­ske cr­kve. Skup­šti­na­ri su u pi­sa­nom pod­ne­sku od 23. ju­la 1840. go­di­ne za glav­ne iza­zi­va­če ne­mi­ra i ne­sta­bil­no­sti u ze­mlji pro­gla­si­li ovim re­dom – Vu­či­ća, Pe­tro­ni­je­vi­ća, La­za­ra Te­o­do­ro­vi­ća, Ili­ju Ga­ra­ša­ni­na, Ha­dži Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na, Sto­ja­na Si­mi­ća, Ste­fa­na Ste­fa­no­vi­ća Ten­ku, Jo­va­na Velj­ko­vi­ća, Je­vre­ma Ne­na­do­vi­ća, Ma­te­ju Ne­na­do­vi­ća, La­zu Zu­ba­na, Ste­va­na Pe­tro­vi­ća Kni­ća­ni­na, Si­mu Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­ju, Jo­va­na An­ti­ća i Mak­si­ma Ran­ko­vi­ća. Vu­čić je ozna­čen za glav­nog pod­stre­ka­ča ne­mi­ra. Nje­go­va kri­vi­ca, kao pr­vo­op­tu­že­nog, iz­lo­že­na je u de­vet ta­ča­ka, a Pe­tro­ni­je­vi­će­va u se­dam. Pe­tro­ni­je­vić je okri­vljen za za­vje­ru pro­tiv di­na­sti­je Obre­no­vić, za ne­pra­ved­no op­tu­ži­va­nje kne­za po­sli­je pod­ni­je­te ostav­ke, za pod­bu­nji­va­nje na­ro­da i za sa­vez sa Tur­ci­ma („što se ba­cio u na­ruč­je Tur­ci­ma”). Na­ro­či­to su ga op­tu­ži­va­li za taj­nu pre­pi­sku sa tur­skim zva­nič­ni­ci­ma u Ca­ri­gra­du, po­sli­je ko­je je po­sta­vljen za kne­že­vog sa­vjet­ni­ka prem­da to mje­sto ni­je pred­vi­đe­no Usta­vom; za­tim za mi­je­ša­nje u sud­ske spo­ro­ve i za pri­jet­nju iz­re­če­nu na jed­noj sjed­ni­ci Na­mje­sni­štva „da će se po­sta­ra­ti” da po okru­zi­ma za­po­vi­je­da­ju Tur­ci. Na taj, ta­ko­zva­ni Okri­vlju­ju­ći akt Na­rod­ne skup­šti­ne, usta­vo­bra­ni­te­lji su sa­sta­vi­li „Od­go­vor” u ko­jem je Pe­tro­ni­je­vi­će­va kri­vi­ca od­ba­če­na po svim tač­ka­ma, sem u onoj gdje su ga te­re­ti­li za taj­ni rad u Ca­ri­gra­du.
Na no­vom sa­stan­ku kne­za Mi­ha­i­la i Mu­sa-efen­di­je, odr­ža­nom u zgra­di đu­mru­ka u Be­o­gra­du 15. av­gu­sta 1840, do­go­vo­re­no je da se op­tu­žbe iz­ni­je­te na Skup­šti­ni sud­ski is­pi­ta­ju. Op­tu­žbe pro­tiv sed­mo­ri­ce sa­vjet­ni­ka tre­ba­lo je da is­tra­ži ko­mi­si­ja sa­sta­vlje­na od pred­sjed­ni­ka svih okru­žnih su­do­va, dok bi kri­vi­ce pro­tiv ni­žih či­nov­ni­ka ko­ji su se pri­klju­či­li usta­vo­bra­ni­te­lji­ma is­pi­ti­va­la Čre­zvi­čaj­na ko­mi­si­ja. Na dan ka­da je za­ka­za­no su­đe­nje, u Be­o­gra­du je vla­da­la iz­u­zet­na na­pe­tost. Pe­tro­ni­je­vić i osta­li usta­vo­bra­ni­te­lji oku­pi­li su se u Vu­či­će­voj ku­ći. U sud­skim po­zi­vi­ma na­zna­če­no im je da se sva­ki po­je­di­nač­no, u raz­ma­ku do dva sa­ta, ja­vi su­du. Po­sum­njav­ši da vlast pri­pre­ma za­sje­du, usta­vo­bra­ni­te­lji su od­lu­či­li da se ne po­ja­ve pred su­dom. Ka­da je po­sta­lo ja­sno da od su­đe­nja ne­će bi­ti ni­šta po­li­cij­ske vla­sti u Be­o­gra­du tra­ži­le su od gra­đan­stva po­moć u pri­vo­đe­nju vu­či­će­va­ca na sud, što su usta­vo­bra­ni­te­lji is­ko­ri­sti­li i po­no­vo pod iz­go­vo­rom da im je ugro­že­na lič­na bez­bjed­nost po dru­gi put pre­šli u be­o­grad­sku tvr­đa­vu.
Bez ob­zi­ra na to što se usta­vo­bra­ni­te­lji ni­je­su po­ja­vi­li pred su­dom, Čre­zvi­čaj­na ko­mi­si­ja za­po­če­la je rad u nji­ho­vom od­su­stvu. Pe­tro­ni­je­vi­će­va pri­jet­nja da će na­ro­du do­ve­sti Tur­ke za star­je­ši­ne, iz­re­če­na ne­ko­li­ko mje­se­ci ra­ni­je, po­sta­la je pred­met po­seb­nog za­ni­ma­nja ko­mi­si­je, a kao svje­do­ci sa­slu­ša­ni su sa­vjet­ni­ci Vu­le Gli­go­ri­je­vić, Pe­tar Tu­ca­ko­vić, Mi­lo­sav Zdrav­ko­vić i Ili­ja Po­po­vić. Na­i­me, kra­jem ja­nu­a­ra 1840. go­di­ne u Ko­lu­bar­skom sre­zu iz­bi­la je ma­nja po­bu­na ko­ju su pod­sta­kli obre­no­vi­ćev­ci. Na Pe­tro­ni­je­vi­će­vo zah­ti­je­va­nje da se u Ko­lu­bar­ski srez po­ša­lje kom­si­ja ko­ja će is­pi­ta­ti raz­lo­ge po­bu­ne, us­pro­ti­vi­li su se Je­vrem Obre­no­vić i osta­li obre­no­vi­ćev­ski ori­jen­ti­sa­ni čla­no­vi Sa­vje­ta. Na to je raz­lju­će­ni Pe­tro­ni­je­vić opso­vao oca na­ro­du, što je po Mi­lo­še­vom pri­mje­ru „če­sto spo­mi­nja­ti obi­čaj imao”, za­pri­je­tiv­ši da će, ako se bu­na ne ugu­ši, Tur­ci po­no­vo za­vla­da­ti Sr­bi­jom. „Ako se na­rod ne po­ko­ra­va nam, ne­će ni knja­zu. No, ako ta­ko bu­de, to car, ko­ji nam je dao pra­va, što ih mi na­ru­ša­va­mo, ne­će tr­pi­ti bu­ne te će nam na­še pra­vo od­u­ze­ti. Ovo je car­ska ze­mlja. Kao što su pre­đe upra­vlja­li Tur­ci, ta­ko nam je za­po­ve­dio car da i sad ima­mo mje­sto voj­vo­da-na­čel­ni­ke, mje­sto ka­di­ja-su­di­je, mje­sto su­ba­ša-kme­to­ve, ko­ji va­lja da za­po­ve­da­ju na­ro­du; no ako na­rod bu­de nji­ma za­po­ve­dao, to car mo­že la­ko za­ve­sti pre­đa­šnji po­re­dak, vi­de­ći da smo mi ne­spo­sob­ni upra­vlja­ti so­bom i da ne za­slu­žu­je­mo da­ro­va­na nam blo­go­de­ja­nja”. Ko­ri­ste­ći na­ve­de­ni Pe­tro­ni­je­vi­ćev ci­tat, Sve­to­zar Mar­ko­vić se za­pi­tao da li je mo­gu­će da su lju­di „sa ta­kvim var­var­skim poj­mo­vi­ma” istu­pa­li kao na­rod­ni za­štit­ni­ci.
(NA­STA­VI­ĆE SE)