-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić,film­ski i TV re­di­telj

Kao što je bio obi­čaj, on je ne­ke od tih svo­jih sta­vo­va pro­vje­ra­vao u do­ku­men­tar­nim fil­mo­vi­ma. Mo­gli su ne­ki od njih da bu­du i hva­lje­ni, da ima­ju od­re­đe­nu ak­tu­el­nost i vje­ro­do­stoj­nost do­ku­men­ta, ali su ipak bi­li pre­u­ski da bi za­dr­ža­li i uspo­ko­ji­li Han­že­ko­vi­će­va stva­ra­lač­ka hti­je­nja. Isto­vre­me­no je vr­šio i pri­pre­me za sni­ma­nje svog pr­vog igra­nog fil­ma „Ba­ko­nja fra Br­ne”. Re­a­li­za­ci­ja ovo­ga fil­ma bi­la je vr­lo kom­pli­ko­va­na i za­to mu je „Ja­dran film” po­sve­tio ci­je­lu go­di­nu. Sni­ma­nje film je po­vje­re­no re­di­te­lju Fe­do­ru Han­že­ko­vi­ću. U to vri­je­me već su sni­mlje­na dva fil­ma po li­te­rar­nim dje­li­ma. Pr­vi je bi­la „Sof­ka”, u re­ži­ji Ra­do­ša No­va­ko­vi­ća a dru­gi „Cr­ve­ni cvet” Gu­sta­va Ga­vri­na. Pr­vi je da­kle bio film­ska ver­zi­ja „Ne­či­ste kr­vi” Bo­re Stan­ko­vi­ća, a dru­gi ekra­ni­za­ci­ja ro­ma­na Ota Bi­ha­lji-Me­ri­na.
O svo­jim že­lja­ma i shva­ta­nji­ma Han­že­ko­vić je vo­dio ras­pra­ve sa dru­gim umjet­ni­ci­ma, pi­sao jav­na pi­sma po­je­di­nim is­tak­nu­tim dram­skim umjet­ni­ci­ma, že­le­ći da ih za­in­te­re­su­je za svo­ju ide­ju o ovoj ekra­ni­za­ci­ji, da­vao in­te­r­vjue i, na kra­ju, ob­ja­vio u „Film­skoj re­vi­ji” na­crt i svo­je re­di­telj­ske kon­cep­ci­je. Jav­nost je ta­ko bi­la neo­bič­no po­drob­no in­for­mi­sa­na i pri­pre­mlje­na za ono što je če­ka na bi­o­skop­skom plat­nu. To je bio pr­vi i po­sled­nji put da je­dan re­di­telj to­kom pe­de­se­tih go­di­na na ovaj na­čin pri­pre­ma svoj film. Na sve to su ima­le, vje­ro­vat­no, upli­va sve one du­ge i za­mor­ne ras­pra­ve o to­me ka­kav tre­ba da bu­de no­vi ju­go­slo­ven­ski film, ka­kav od­nos va­lja za­u­ze­ti pre­ma li­te­rar­noj ba­šti­ni, svjet­skom fil­mu i na­šem sop­stve­nom is­ku­stvu.
U vri­je­me ka­da je Han­že­ko­vić ma­štao o „Ba­ko­nji fra Br­nu”, kod na­še bi­o­skop­ske pu­bli­ke bi­li su ve­o­ma po­pu­lar­ni ame­rič­ki, en­gle­ski i fran­cu­ski bi­o­graf­ski fil­mo­vi, uop­šte dje­la u ko­ji­i­ma su se psi­ho­lo­ški opi­si­va­le sna­žne lič­no­sti i ot­kri­va­lo unu­tra­šnje bo­gat­stvo nji­ho­vih ka­rak­te­ra. Za­to se i Han­že­ko­vić na­šao u di­le­mi: da li sli­je­di­ti pu­te­ve Vaj­le­ra, Hju­sto­na, Ej­zen­štej­na i dru­gih maj­sto­ra fil­ma, ili ak­tu­e­li­zo­va­ti na naš oso­be­ni na­čin ovaj po­pu­lar­ni škol­ski ro­man? Opre­di­je­lio se za su­zdr­ža­ni re­a­li­zam ka­ko mu je­zik opi­si­va­nja i ka­zi­va­nja ne bi bio po­seb­no pro­vo­ka­ti­van i na­me­tljiv. U iz­vje­snom smi­slu, to je pre­ćut­no zna­či­lo da se ono što je na­ša kri­ti­ka ozna­ča­va­la kao gra­đan­ski re­a­li­zam mo­že tran­sfor­mi­sa­ti u ne­ki no­vi ob­lik že­lje­nog i sa­vre­me­ni­jeg pa i ak­tu­el­ni­jeg re­a­li­zma. To se osje­ća­lo u mno­gim po­je­di­no­sti­ma, ali je na kra­ju u fil­mu osta­lo ma­lo ustu­pa­ka onim na­šim pse­u­do­so­ci­jal­nim eg­zal­ta­ci­ja­ma. Na­i­me, pri­ča „Ba­ko­nja fra Br­ne” go­vo­ri o ži­vo­tu u sa­mo­sta­nu po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka, o spe­ci­fič­nim uslo­vi­ma ko­ji for­mi­ra­ju li­ko­ve, pa ta­ko i lik mla­di­ća ko­je­ga po­ro­dič­na tra­di­ci­ja oba­ve­zu­je da se za­re­di. No mla­di Ba­ko­nja ne osta­je obi­čan fra­tar, ne­go po­sta­je gvar­di­jan, a sve do­bro­bi­ti ko­je iz to­ga iz­vla­či do kra­ja mi­je­nja­ju nje­go­vu pri­ro­du. Ta­ko je slu­ga Sti­pan is­pao su­vi­še na­pre­dan i svje­stan u svom su­prot­sta­vlja­nju ba­ha­to­sti i se­bič­no­sti po­je­di­nih fra­ta­ra. U Ma­ta­vu­lje­vom tek­stu se vi­še opi­su­je put mla­dog Ive, neo­bič­nog Ku­šme­lje­vog si­na, iz ču­ve­ne po­ro­di­ce Jer­ko­vić, ko­ja je obli­žnjem ma­na­sti­ru da­la na de­se­ti­ne ugled­nih i ci­je­nje­nih fra­ta­ra. Ovaj dva­na­e­sto­go­di­šnji mla­dić tre­ba­lo je da kre­ne istim tim uta­ba­nim pu­tem za svo­jim stri­cem Fra Br­nom, da se su­o­či sa is­ku­še­nji­ma ma­na­stir­skog ži­vo­ta, spa­se si­ro­ti­nje i bi­je­de, ali ni­kad da ne iz­gu­bi pri­vr­že­nost rod­nom kra­ju i svom se­lu Zvr­lje­vlju i da sa­ču­va svo­ju či­stu se­o­sku du­šu. Ma­ta­vulj je ma­lo ide­a­li­zo­vao nje­go­vu pri­ro­du na­gla­ša­va­ju­ći da je ipak ta sve­ta lo­za Jer­ko­vi­ća ne­što či­me se se­lja­ci po­no­se i zbog če­ga bi i sa­mi že­lje­li da nji­ho­va dje­ca kre­nu istim pu­tem.
(Na­sta­vi­će se)