-Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Na svoj užas, on ot­kri­va da je ma­li­šan već u znat­noj mje­ri in­dok­tri­ni­ran, da će bi­ti te­ško pre­o­kre­nu­ti ove od­no­se i do­ve­sti ih u nji­ho­ve ra­ni­je re­la­ci­je. Tu re­ži­ja za se­be i na­la­zi naj­vi­še pro­sto­ra za dje­lo­va­nje. Od­no­si iz­me­đu oca i si­na po­sta­ju pri­sni­ji i slo­že­ni­ji, ali se u iskre­no­sti ne ide do kra­ja. Do po­sled­njeg tre­nut­ka No­vak ne­će si­nu ot­kri­ti da je bio hap­šen od usta­ša, da su ga vo­di­li u lo­gor i da je bje­gu­nac. Pred­sta­vi­će mu se kao po­vrat­nik sa ra­da u Nje­mač­koj, i to je sve. Taj dis­kon­ti­nu­i­tet u od­no­si­ma na­gla­šen je u vi­še pri­zo­ra. Jer, Bran­ko Ba­u­er se ne ogra­ni­ča­va sa­mo na psi­ho­lo­ško is­tra­ži­va­nje u ova­ko ne­pri­rod­no po­sta­vlje­nim od­no­si­ma. Zbog to­ga su tu i dru­gi li­ko­vi a ne­ki, po­put Ve­re, ra­ni­je do­sta bli­ski sa­mom No­va­ku. Re­ži­ja je že­lje­la da re­gi­stru­je ka­ko se pre­ma bje­gun­cu po­na­ša­ju ra­ni­ji po­zna­ni­ci i da po­ka­že pro­va­li­je ko­je na­sta­ju oku­pa­ci­jom iz­me­đu onih ko­ji su još na slo­bo­di i lju­di ko­ji­ma sva­kog tre­nut­ka pri­je­ti smrt. Ma ko­li­ko se re­đa­lo ne­ko­li­ko za­ni­mlji­vo­sti, ve­ći­ni ta­kvih pri­zo­ra osta­je u gra­ni­ca­ma od­mje­re­ne in­for­ma­tiv­no­sti i te­ško je u nji­ma na­ći pra­va ob­ja­šnje­nja ko­ja bi bi­la struk­tu­ri­ra­na u ono što je za film su­štin­sko. Pret­po­sta­vlja­lo se da će ši­re ob­u­hva­ta­nje am­bi­jen­ta i lju­di da­ti ve­ću auten­tič­nost sa­dr­ža­ju i da će se us­po­sta­vi­ti bar iz­vje­sna rav­no­te­ža iz­me­đu No­va­ko­vih unu­tra­šnjih pre­ži­vlja­va­nja i sa­me re­al­no­sti.
U to­me se ni­je sa­svim uspje­lo, da li zbog ne­do­volj­ne mo­ti­vi­sa­no­sti glu­ma­ca, ili što su po­je­di­ni frag­men­ti ipak osta­li ne­do­volj­no pla­stič­no is­ko­ri­šće­ni u od­no­su na osnov­ni za­plet. U iz­ra­žaj­no­sti su po­je­di­ne lič­no­sti iz tog kru­ga, po­put Ve­re, Lea i još ne­kih sa ko­ji­ma se No­vak su­sri­je­će, osta­le hlad­ne i ne­do­volj­no eks­po­ni­ra­ne, pa ni­su ni mo­gle da uti­ču na di­na­mi­ku rad­nje iz­van od­no­sa otac – sin i kao da se po­tvr­đu­je uti­sak da ni­je tra­že­na isti­na, ni­ti je ono što je iz­ni­je­to pred­sta­vlja­lo stvar­no ne­ko no­vo ot­kri­će ili sna­žni­je iz­vo­re mo­ti­va­ci­je. Svi­jet je hla­dan, ne­do­volj­no za­in­te­re­so­van za No­va­ko­vu su­bi­nu, i u nji­ho­vim od­no­si­ma ima do­sta otu­đe­no­sti i bri­ge sa­mo za se­be i svo­ju si­tu­a­ci­ju. Ta sre­di­na ni­je do­volj­no ljud­ski eks­po­ni­ra­na, pa je ta­ko No­vak u pri­li­ci da sam rje­ša­va svo­ju sud­bi­nu i da se mo­ra oslo­ni­ti is­klju­či­vo na vla­sti­ta osje­ća­nja, sna­gu i po­tre­bu da si­na vra­ti u ži­vot sa hu­ma­nim smi­slom i pra­vim ide­a­li­ma. Ta­ko do­la­zi do or­ga­ni­zo­va­nja bjek­stva dje­ča­ka iz ovog od­goj­nog za­vo­da. U tom bjek­stvu ima do­sta oča­ja­nja i nji­me je vje­ro­vat­no i in­spi­ri­sa­no ne­ko­li­ko bri­ljant­nih sce­na (na kro­vu, na gro­blju i sa­mo bje­ža­nje), od ko­jih je ona za­vr­šna naj­sna­žni­ja — uspje­li su da iza­đu iz gra­da, otac je ra­njen, oko nje­ga kru­že mo­to­ci­kli, po­sled­njom sna­gom, bra­ne­ći od­stup­ni­cu svo­me si­nu, on ga hra­bri da se ne okre­će i da tr­či pra­vo jer se već iza šu­me ko­ja se pred njim uka­zu­je mo­žda na­la­zi slo­bo­da.
„Ne okre­ći se, si­ne” u tom je po­gle­du za­i­sta bio do­met u ju­go­sla­ven­skim okvi­ri­ma, a i da­nas ču­va svo­je vi­so­ko mje­sto na rang-li­sti naj­bo­ljih na­ših fil­mo­va. Svo­jom ču­ve­nom kre­a­ci­jom na te­mu bje­gun­ca Rid je uti­cao na vi­še ju­go­slo­ven­skih re­di­te­lja sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na. Po­sto­ja­li su i dru­gi uzo­ri, ali je Bran­ko Ba­u­er uspio da u fil­mu „Ne okre­ći se, si­ne” sa­ču­va naj­bo­lje pa­sa­že upra­vo za se­be. Ima tu jed­no­stav­no­sti, na­dah­nu­ća i su­bjek­tiv­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)