-Pri­re­dio: Mr Ve­se­lin Dr­lje­vić

Za raz­li­ku od dru­gih biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka, Cr­na Go­ra je oda­bra­la mo­del pri­va­ti­za­ci­je pre­ma ko­jem pr­vo tre­ba da se okon­ča pro­ces svo­jin­ske tran­sfor­ma­ci­je, jer naš Ustav ne po­zna­je po­sto­ja­nje dru­štve­ne svo­ji­ne. Na­kon što Agen­ci­ja za pro­cje­nu vri­jed­no­sti utvr­di vri­jed­nost fir­me, kre­će se u pro­mje­nu vla­sni­štva. Pre­ma cr­no­go­skom mo­de­lu, struk­tu­ra vla­sni­štva iz­gle­da­la bi ova­ko: 30% vri­jed­no­sti fir­me mo­gu da ku­pe rad­ni­ci, za 10 % vri­jed­no­sti svog pred­u­ze­ća do­bi­ja­ju bes­plat­ne di­o­ni­ce, dok je 60 %, da­kle, va­ćin­ski ka­pi­tal fir­me, od­la­zi dru­štve­nim fon­do­vi­ma za raz­voj, za­po­šlja­va­nje i pen­zij­ski fond. (Slo­ve­ni­ja se opre­di­je­li­la za mo­del u ko­jem ve­ćin­ski dio ka­pi­ta­la pri­pa­da za­po­sle­ni­ma. Hr­vat­ska spro­vo­di kon­tro­li­sa­nu pri­va­ti­za­ci­ju, kroz po­dr­ža­va­nje, a Me­ke­do­ni­ja pri­mje­nju­je kon­cept ko­ji je naj­vi­še na­lik sa­ve­znom za­ko­no­dav­stvu biv­še SFRJ iz pa­ke­ta re­for­mi An­te Mar­ko­vi­ća. U Sr­bi­ji je 90-ih go­di­na bio ak­tu­e­lan stav da u pri­va­ti­za­ci­ju ne tre­ba ići pre­br­zo, jer je to kom­plek­san pro­ces, ko­ji se ne za­vr­ša­va pre­ko no­ći.)
Cr­no­gor­ski mo­del pri­va­ti­za­ci­je je, ubr­zo, kom­pro­mi­to­van i kri­mi­na­li­zo­van do te mje­re da je to iza­zva­lo iz­la­zak rad­ni­ka na uli­ce. Naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ji pri­mje­ri ne­za­do­volj­stva bi­li su oni ko­je su is­po­lji­lji za­po­sle­ni u KAP-u, „Ra­do­ju Da­ki­ću”, „Bok­si­ti­ma”, bje­lo­polj­skoj fa­bri­ci „Ra­da”… Kri­mi­na­li­za­ci­ja u pri­va­ti­za­ci­o­nim pro­ce­si­ma uze­la je to­li­ko ma­ha, pa su se pri­je ras­pi­sa­nog ten­de­ra za pro­mje­nu vla­sni­štva već una­pri­jed zna­li kup­ci. To su obič­no bi­li do­ma­ći i stra­ni taj­ku­ni, umre­že­ni u pi­ra­mi­du vla­sti.
Sud­bi­na ta­kvih pro­ce­sa ni­je za­o­bi­šla ni ko­la­šin­ska pred­u­ze­ća. Dez­in­te­gri­sa­ni su glav­ni pri­vred­ni su­bjek­ti, no­si­o­ci do­ta­da­šnjeg raz­vo­ja op­šti­ne Ko­la­šin – ŠIK „Ta­ra” i „Ve­le­tr­go­vi­na”. Dez­in­te­gra­ci­jom tih pred­u­ze­ća po OOUR-ima kon­sti­tu­i­sa­no je vi­še pred­u­ze­ća. To je omo­gu­ći­lo „pla­ne­ri­ma” i no­si­o­ci­ma pri­va­ti­za­ci­o­nih pro­ce­sa da lak­še pri­va­ti­zu­ju i ot­ku­pe pri­vred­ne je­di­ni­ce biv­ših pred­u­ze­ća. Bez tran­spa­rent­no­sti i ar­gu­men­to­va­nih do­ka­za, se­lek­tiv­nom pri­mje­nom pro­pi­sa, spro­ve­de­ne su za­kon­ske od­red­be po­stup­ka. Sve je to bi­lo for­mal­no pot­kri­je­plje­no od­lu­ka­ma nad­le­žnih or­ga­na – od iz­bo­ra stra­te­škog par­ne­ra, pa sve do pro­gra­mi­ra­nog ste­ča­ja. Da bi se iz­bje­gao ot­por, po­stu­pak je spro­vo­đen pod iz­go­vo­rom pre­va­zi­la­že­nja fi­nan­sij­skih pro­blam u pred­u­ze­ći­ma i iz­mi­ri­va­nja oba­ve­za pre­ma rad­ni­ci­ma i po­vje­ri­o­ci­ma iz ste­čaj­ne ma­se. Is­pa­la­ta za­o­sta­lih pla­ta, do­pri­no­sa i ot­prem­ni­na za rad­ni­ke ko­ji su ste­kli uslo­ve za pen­zi­ju bi­la je, na­vod­no, glav­ni raz­log za pred­u­zi­ma­nje tih mje­ra. Ta­kvi po­te­zi bi­li su do­dat­no pot­kri­je­plje­ni obe­ća­njem da će, gdje god po­sto­je uslo­vi, po­ku­ša­ti da se sa­ču­va zdra­va sup­stan­ca pred­u­ze­ća i da se na­sta­vi pro­iz­vod­ni pro­ces. Br­zo se po­ka­za­lo da su obe­ća­nja jed­no, a re­al­nost dru­go. U ve­ći­ni ko­la­šin­skih pred­u­ze­ća uni­šte­na su i ras­ho­do­va­na osno­va sred­stva, iz­u­zi­ma­ju­ći tu­ri­zam i ugo­sti­telj­stvo, ko­ji­ma ru­ko­vo­di stra­ni „stra­te­ški part­ne­ri”, od­bra­ni po uku­su vla­so­dr­ža­ca.
Po­je­di­ni pri­va­ti­za­ci­o­ni po­stup­ci bi­li su bez­oč­ni i su­ro­vi u to­li­koj mje­ri da su, po­red in­te­re­sa rad­ni­ka, ugro­zi­li i in­te­res ši­re dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Ti­me je upo­re­do uni­šta­van i so­ci­jal­ni i eko­nom­ski po­lo­žaj ko­la­šin­ske op­šti­ne. Ti­pi­čan pri­mjer dr­sko­sti i nad­mo­ći lič­nog nad dru­štve­nim in­te­re­som je­ste uni­šta­va­nje per­spek­tiv­nih pro­iz­vod­nih je­di­ni­ca pred­u­ze­ća „Eks­port­dr­vo” (ne­ka­da­šnjeg OOUR-a ŠIK „Ta­ra”), a za­tim i „Im­preg­na­ci­je”. Ti pri­vred­ni lo­mo­vi u Ko­la­ši­nu i de­mon­stra­ci­ja mo­ći taj­ku­na, umre­že­nih sa vr­hom vla­sti, nad ne­moć­nim i obes­pra­vlje­nim gra­đa­ni­ma od­vi­ja­li su se pred oči­ma ane­mič­nog ko­la­šin­skog ru­ko­vod­stva, ko­je ni­je po­ka­za­lo ni naj­ma­nji in­te­res da sta­ne uz rad­ni­ke i usta­ne pro­tiv ga­še­nja pred­u­ze­ća od vi­tal­nog in­te­re­sa za op­šti­nu.
Na­sta­vlja se