-Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Re­di­telj u dru­gom di­je­lu fil­ma po­ka­zu­je vi­še čvr­sti­ne i tem­pe­ra­men­ta. On je, na pri­mjer, od­lič­no po­sta­vio i re­a­li­za­vao sce­nu pred usta­škim do­mom za od­ga­ja­nje ove ne­sret­ne dje­ce. Te­ško je za­bo­ra­vi­ti stra­vič­nost onog dje­či­jeg vje­žba­nja s ba­jo­ne­ti­ma, za­tim re­a­li­stič­ki po­stig­nu­tu sce­nu na kro­vu, lir­sku sce­nu na gro­blju i ko­nač­no bi­jeg pre­ko Sa­ve i smrt glav­nog ju­na­ka. Re­ži­ja je ostva­ri­la i ne­ko­li­ko vr­lo do­brih epi­zo­da. To su svi mo­men­ti s maj­kom usta­škog voj­ni­ka, ka­dro­vi s agen­tom – ile­gal­cem, sce­ne sa či­sta­čem ci­pe­la – ile­gal­cem.
Iz nje­go­ve per­spek­ti­ve cio po­kret ot­po­ra i sam rat do­bi­li su sa­svim no­vu di­men­zi­ju, pa se svo­jim re­di­telj­skim do­ži­vlja­jem kon­cen­tri­sao da po­ka­že ka­ko te­ror raz­di­re čo­vje­ko­vu su­šti­nu i ka­ko bor­ba u se­bi sa­dr­ži ne sa­mo de­kla­ra­tiv­nost, već i žr­tvo­va­nje za od­bra­nu hu­ma­no­sti i ži­vo­ta. Slo­bo­da je ov­dje nu­žnost i pred tom dra­ma­tič­nom sli­kom iz­bli­je­dje­le su mno­ge ne­vje­šte ilu­stro­va­ne po­je­di­no­sti, po­vr­šnost u tret­ma­nu li­ko­va i sa­moj fa­bu­li. Je­zgro mu je ži­vot­no, ali se u sve­mu ni­je od­u­pro na­sla­ga­ma i za­blu­da­ma ko­je su se go­di­na­ma ta­lo­ži­le kod nas na fil­mo­ve ovo­ga žan­ra i vr­ste. Film „Ne okre­ći se, si­ne” je dje­lo kon­struk­ci­je unu­tar ko­je po­sto­je iz­van­red­no na­dah­nu­te sce­ne.
U nji­ma je re­di­telj uspio da ovla­da ne sa­mo si­tu­a­ci­jom, već i re­ak­ci­ja­ma ko­je se ja­vlja­ju sa op­ser­va­ci­jom sta­nja da sve to i sam do­ži­vi i iz­ra­zi kroz in­že­nje­ra No­va­ka. Otud je glu­ma Ber­ta So­tla­ra do­bi­la vi­še pro­sto­ra ne­go što se to do­zvo­lja­va­lo dru­gim ak­te­ri­ma. Nje­gov lik je po­stao ona su­bjek­tiv­na i to­li­ko po­treb­na unu­tra­šnja ve­za ko­ja ne sa­mo što sve tu­ma­či ili oprav­da­va, već i is­ka­zu­je raz­lo­ge i po­sta­je ključ­na mo­ti­va­ci­ja. Ta­mo gdje ima naj­vi­še nje­go­vih lič­nih re­ak­ci­ja, gu­bi se pot­pu­no še­ma i sa­ma ka­me­ra do­la­zi u pri­li­ku da bu­de u sfe­ri pu­ne iskre­no­sti i da jed­no­stav­no ži­vi i osje­ća per­spek­ti­vu ko­ju joj na­me­će glav­ni ju­nak. Ovaj Bu­e­rov film sma­tra se jed­nim od naj­bo­ljih ju­go­slo­ven­skih fil­mo­va tih pr­vih go­di­na i spe­ci­fi­čan film o ra­tu. Ba­u­er je shva­tio da će se ci­je­la pri­ča sve­sti na go­lu ak­ci­ju i aneg­do­tu uko­li­ko mu ne bu­de po­šlo za ru­kom da je po­ka­že kao unu­tra­šnji i lič­ni do­ži­vljaj ovog očaj­nog čo­vje­ka i oca. Za­to ga i sli­ka kroz po­je­di­no­sti u pri­bli­ža­va­nju si­nu i pri­pre­ma­nju sa­mog bjek­stva. On se do­ne­kle i osje­ća kri­vim za­što je di­je­te do­ži­vje­lo ova­ko ne­že­lje­nu sud­bi­nu, ali re­ži­ja pa­zi da taj su­bjek­tiv­ni do­ži­vljaj ne ode u kraj­nost i da on ne osta­ne sa­mo je­di­na bi­zar­na i stro­go lič­na is­po­vi­jest. U to­me se po­ma­že tim dru­štve­nim okvi­rom zla u ko­me se dje­čak na­šao, jer to vas­pi­ta­nje za bu­du­ćeg ubi­cu i ne­pre­kid­no pod­sje­ća­nje na usta­ške sim­bo­le kao sim­bo­le zla i onog što čo­vje­ka uni­šta­va, mo­že da da sli­ku od­re­đe­ne vre­men­ske i dru­štve­ne si­tu­a­ci­je. Ako je po­ne­gdje po­je­di­ne ka­dro­ve do­veo do do­ku­men­ta­ri­tič­ke štu­ro­sti to još uvi­jek ne zna­či da je na­pu­stio pod­ruč­je ljud­skih emo­ci­ja. Nje­mu ni­je bit­no da li će­mo u tim pa­sa­ži­ma na­ći objek­tiv­nost ko­ja će i sa svo­je stra­ne prav­da­ti No­va­ko­vo oča­ja­nje. Nje­go­ve emo­ci­je ni­je­su u su­prot­no­sti sa onim što vi­di­mo u oku­pi­ra­nom gra­du, ali se mo­gu shva­ti­ti i kao va­paj za istin­skom slo­bo­dom. On se za­i­sta na­la­zi u ap­surd­nom po­lo­ža­ju, ali re­ži­ja ga ne osta­vlja u toj bes­po­moć­no­sti i, na­pro­tiv, di­na­mi­zi­ra nje­go­vu mo­ti­vi­sa­nost i ak­ci­ju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)