- Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šićFilm­ski i TV re­di­telj

Su­prot­no pr­vo­bit­nim oče­ki­va­nji­ma, u ovom fil­mu, u va­žnim sce­na­ma i se­kven­ca­ma, raz­vi­ja­ju se ini­ci­jal­na pre­o­bra­že­nja pa nad ra­ci­o­nal­no po­sta­vlje­nim od­no­si­ma sve vi­še do­mi­ni­ra smi­sao i na­dah­nu­će. No­vak do­ži­vlja­va oku­pa­ci­ju kao pot­pu­nu ne­ga­ci­ju sve­ga ljud­skog, ta­ko da on mo­ra da se su­prot­sta­vi jer sve dru­go je to­tal­no obez­vre­đi­va­nje i sa­mo­po­ni­že­nje. Za­to ne mo­že da bu­de pa­si­van i sa­vla­đu­je u se­bi strah i tje­sko­bu. Že­lja za spa­se­njem sve dru­go po­ti­sku­je.
U ta­kvoj at­mos­fe­ri, re­ži­ja se ne mo­že sve­sti sa­mo na teh­nič­ku per­fek­ci­ju i za­to se i stva­ra pro­stor u ko­me će na­da­nu­će do­bi­ti vi­zu­el­no upe­ča­tlji­ve ka­dro­ve.
Sa­mo zbi­va­nje i u ta­kvom re­do­sle­du do­bi­ja od­re­đe­ni ste­pen vje­ro­do­stoj­no­sti. Re­kon­struk­ci­ja vre­me­na i si­tu­a­ci­ja se ta­ko­đe pri­bli­ža­va stvar­nom pa re­a­li­zam po­sta­je bli­zak i pun ži­vot­ne sna­ge. No­vak do­bi­i­ja moć ko­jom uli­je­će u sko­ro ne­mo­gu­će si­tu­a­ci­je i to mu se či­ni kao pri­ro­do a i nu­žno, jer ni­šta dru­go u tom tre­nut­ku za nje­ga lič­no ni­je mo­gu­će. Spa­sa­va­nje po­sta­je nje­gov su­bjek­tiv­ni iz­bor i pot­pu­no mu se pod­re­đu­je. Za­to smrt ma ka­ko bi­la bol­na ni­je pro­že­ta sen­ti­men­tal­no­šću. Na­pro­tiv, i ona je u slu­žbi ovog sa­mo­po­tvr­đi­va­nja i tra­že­nja slo­bo­de i za­to, iako smrt­no ra­njen, uspi­je­va da si­nu, ko­ji tek sa­da sa­zna­je ko mu je otac i na ko­joj se on stra­ni na­la­zi, obez­bi­je­di odva­ja­nje od zla i pre­la­zak na stra­nu slo­bo­de.
Fi­nal­na sce­na, taj za­vr­šni pri­zor do­bio je svo­ju ču­de­snu lje­po­tu u tra­gič­no­sti i pred­sta­vlja an­to­lo­gij­ski pri­zor po ko­me se naj­če­šće ovaj film i pam­ti. Po­sled­nja No­va­ko­va re­pli­ka nat­kri­li­la je sva ra­ni­ja zbi­va­nja, pro­sto ih sin­te­ti­zo­va­la i po­sta­la ge­ne­za ci­je­log fil­ma. Pre­ra­sla je u me­ta­fo­ru ko­ja ima i svoj pro­stor i vri­je­me i unu­tar to­ga pu­no estet­sko dje­lo­va­nje. U do­ma­ćoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji film „Ne okre­ći se, si­ne” je­dan je od pr­vih mag­net­nih za­pi­sa to­na ta­ko ob­ra­đen, a ina­če je u re­do­sle­du pro­duk­ci­je no­sio fa­mo­zni red­ni broj tri­na­est! No to mu ni­je na­ško­di­lo. Ba­u­er je u ovoj svo­joj re­a­li­za­ci­ji svu pa­žnju po­sve­tio ak­ci­o­noj rad­nji, ne za­ne­ma­ru­ju­ći, me­đu­tim, ni dru­ge ko­no­ta­ci­je, kao što je lik dje­ča­ka ko­jeg otac mo­ra pre­va­spi­ta­ti. Da se ni­je ostva­ri­lo tih ne­ko­li­ko bit­nih si­tu­a­ci­ja, mo­žda bi se cio sa­dr­žaj sveo na opis jed­ne fi­zič­ke ak­ci­je. Ova­ko nad­grad­nja, ma­kar i u frag­men­ti­ma, to­li­ko je sna­žna da ot­pa­da po­tre­ba za pi­si­ho­lo­gi­zi­ra­njem i ob­ja­šnja­va­njem ka­rak­te­ra, uslo­va i svih onih dru­gih po­je­di­no­sti ka­ko bi­smo do­šli do po­drob­ni­jih oba­vje­šte­nja o No­va­ku i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma i sa­mom ži­vo­tu.
On je, tač­ni­je re­če­no, po­sta­vljen u od­re­đe­mo vri­je­me ko­je uslo­vlja­va nje­go­vu Ijud­sku po­zi­ci­ju. Ba­u­er ga ne raš­čla­nju­je i ne ana­li­zi­ra već mu omo­gu­ću­je da se is­ka­že i da na­pra­vi svoj de­fi­ni­ti­van iz­bor. On osje­ća od­go­vor­nost pre­ma si­nu i tu mu, čak ka­da bi ne­ko i mo­gao da po­mog­ne, ne bi olak­šao sa­vjest. Nje­go­va ak­ci­ja do­bi­ja ta­ko kon­kret­nost i is­pu­nja­va cio film pa je oku­pa­ci­ja po­sta­la na tom Ijud­skom pla­nu i su­o­ča­va­nje sa sop­stve­nom su­šti­nom.
No­vak to uspi­je­va da iz­dr­ži, ta­ko da se pre­ma po­na­ša­nju u tim kri­tič­kim mo­men­ti­ma mo­že do­bi­ti pot­pu­na pred­sta­va o nje­go­vom ka­rak­te­ru, od­no­su pre­ma dru­gi­ma i sop­stve­nim ide­a­li­ma.
(Nast­sa­vi­će se)