- Piše: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šićFilm­ski i TV re­di­telj

Ta­ko se ovo dje­lo iz­dvo­ji­lo iz ni­za onih ko­ja pri­ka­zu­ju rat­nu te­ma­ti­ku i za­do­bi­lo pu­nu traj­nu vri­jed­nost. Mo­gu­će je za­bo­ra­vi­ti i ne sje­ća­ti se ovog fil­ma, ali ko god ga je ma­kar sa­mo jed­nom vi­dio, sje­ti­će se za­vr­šne sce­ne, i ču­ve­ne re­pli­ke:
’Tr­či, tr­či i ne okre­ći se, si­ne’ – dok otac Ne­ven No­vak gi­ne šti­te­ći si­nov bi­jeg. Oko nje­ga kru­ži pra­zan nje­mač­ki mo­to­cikl, što je pred­sta­vlja­lo od­lič­nu i sim­bo­lič­nu po­en­tu ovog film­skog dje­la. U svo­joj sud­bi­ni No­vak je sa­svim kon­kre­ti­zo­van, ali isto­vre­me­no i pred­sta­vljen kao sim­bol tra­gič­no­sti i re­a­li­zma te rat­ne okrut­no­sti. Nje­go­vu ak­ci­ju mo­gu­će je po­sma­tra­ti i u ši­rem kon­tek­stu i na­ći od­ra­za sveg onog što je uslo­vi­lo da se on i sin na­đu na tim opreč­nim stra­na­ma.
U tom od­no­su je sin­te­ti­zo­va­no mno­go to­ga što bi­smo iz­vu­kli iz opi­sa i psi­ho­lo­ških ana­li­za, zbi­va­nja ka­rak­te­ri­stič­nih za sa­mu oku­pa­ci­ju. Na taj na­čin nji­ho­va lič­na sud­bi­na, ma ka­ko bi­la su­bjek­tiv­no in­to­ni­ra­na, ni­je sa­mo nji­ho­va i ne mo­že se sve­sti na po­je­di­na­čan slu­čaj. Uosta­lom, dok taj pro­kle­ti mo­to­cikl kru­ži oko dje­ča­ko­vog oca po­tvr­đu­je uvje­re­nje re­di­te­lja da No­va­ko­va smrt ni­je uza­lud­na i da se rat ne is­cr­plju­je sa­mo u toj lič­noj tra­ge­di­ji. Da ne­ma tog pro­sto­ra slo­bo­de ko­ji se uka­zu­je u po­za­di­ni, u dru­gom pla­nu kom­po­zi­ci­je ka­dra, sve bi ovo bi­lo uza­lud­no, ali dje­čak ide pre­ma onom za šta se vri­je­di žr­tvo­va­ti i što sa­dr­ži vi­so­ke etič­ke ci­lje­ve.
Otud je mo­gu­će i pri­hva­ti­ti uvje­re­nje da upra­vo ova sce­na de­fi­ni­še smi­sao ci­je­log fil­ma. Od tih vr­lo do­brih sce­na i se­kven­ci prot­kan je sa­dr­žaj ovog fil­ma, u ko­me se naj­ma­nje osje­ća stra­ni uzor, po­vo­đe­nje za svjet­skim re­di­te­lji­ma i pri­mje­ri­ma. Re­žij­ski po­stu­pak no­si ne­ke iz­ra­zi­to do­ma­će, ju­go sla­bo­sti, ali za­jed­no s nji­ma i re­zul­ta­te, ko­ji su naj­vi­še, mo­žda, na­ši. Uspjeh Ba­u­e­rov le­ži upra­vo u to­me što je ostao svoj, naš, do­ma­ći. „Ne okre­ći se, si­ne” u Ba­u­e­ro­vom opu­su ima iz­u­zet­no mje­sto. Nji­me se pre­va­zi­la­ze do­ta­da is­po­lje­ne ka­rak­te­ri­sti­ke iz­ra­za i re­žij­ski po­stu­pak usmje­ra­va na ljud­ski su­bjek­ti­vi­zam, osmi­šlja­va­nje do­ži­vlja­ja i iz­gra­đi­va­nje unu­tra­šnje ko­mu­ni­ka­ci­je sa si­tu­a­ci­jom i vre­me­nom. An­ga­žo­va­nost do­bi­ja ta­ko svoj su­štin­ski kva­li­tet i mo­guć­no­sti da se sa mno­go vi­še me­ta­fi­zič­ke ši­ri­ne is­ka­zu­ju sud­bi­na čo­vje­ka i ra­ta, i ti­me ovaj film ula­zi u uži krug naj­in­te­re­sant­ni­jih i kva­li­tet­nih ostva­re­nja ju­go­slo­ven­skih re­di­te­lja. Bran­ko Ba­u­er je fil­mom „Ne okre­ći se, si­ne”, po­sti­gao ne­ka no­va re­žij­ska rješ­je­nja ko­ja su od­mah po­sta­la i osta­la kla­si­ka ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Sce­na­rio je, pre­ma vla­sti­toj ide­ji, u sa­rad­nji s Ar­se­nom Di­kli­ćem, na­pi­sao Ba­u­er sam. Fo­to­gra­fi­ju je ura­dio Bran­ko Bla­ži­na, ko­ji će du­go sa­ra­đi­va­ti s Ba­u­e­rom, dok je mu­zi­ku na­pi­sao Bo­jan Ada­mič, pr­vi put u hr­vat­skom fil­mu. S njim je ju­go­slo­ven­ska ki­ne­ma­to­gra­fi­ja do­bi­la vr­snog kom­po­zi­to­ra film­ske mu­zi­ke, ko­ji se njo­me, s go­di­na­ma, na­pro­sto na­met­nuo. „Ne okre­ći se, si­ne” do­bi­ja na­gra­de u Pu­li.
Ba­u­er je na­gra­đen Zlat­nom Are­nom za re­ži­ju, a Bert So­tlar za glav­nu mu­šku ulo­gu. Uz nje­ga još su glu­mi­li dje­čak Zlat­ko Luk­man (Ba­u­er ga je ot­krio u dru­ži­ni dje­ča­ka ko­ju je iza­brao za film „Mi­li­ju­ni na oto­ku”), Li­la An­dres, Ra­doj­ko Je­žić, Nik­ša Šte­fa­ni­ni, Mla­den Han­zlovsky. Film „Ne okre­ći se, si­ne” ob­i­šao je i svi­jet. Pri­ka­zi­vao se na fe­sti­va­lu u Edin­bur­gu, kao i u okvi­ru Ne­dje­lje ju­go­sla­ven­skog fil­ma u Lon­do­nu. Bio je to pra­vi uspjeh i kva­li­ta­ti­van ko­rak zna­ča­jan za ju­go­slo­ven­ski film.(KRAJ)