- PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Jo­le je pro­veo u Al­ba­ni­ji od 1949. do 1956. god. Kra­jem ma­ja 1955, u Ju­go­sla­vi­ju je do­pu­to­va­la so­vjet­ska dr­žav­no-par­tij­ska de­le­ga­ci­ja, ko­ju pred­vo­di Ni­ki­ta Hru­ščov. Na­kon pre­go­vo­ra usvo­je­na je „De­kla­ra­ci­ja vla­da FNRJ i SSSR“.
Jo­sip Broz Ti­to od­nio je po­bje­du. Po­če­tak de­sta­lji­na­ci­je otvo­ren je 20. Kon­gre­som KP SSSR-a N. Hru­ščov pro­či­tao tzv. taj­ni re­fe­rat o li­kvi­di­ra­nju Sta­lji­no­vog kul­ta lič­no­sti. Lu­ka­vi ku­kurz­njak, to­bo­že, ni­je se ta­kao u ide­o­lo­ške raz­li­ke me­đu su­ve­re­nim na­ro­di­ma.
Far­sa za far­som.
Emi­gran­ti­ma „po li­ni­ji IB“ obe­ća­no je da mo­gu slo­bod­no ra­ču­na­ti na po­vra­tak u ze­mlju. Ne­ke, kao na­šeg oca, sa­če­ka­li su or­ga­ni Ud­be na gra­nič­nom pre­la­zu, i od­ve­li u za­tvor. Ni­ka­kvog po­ka­ja­nja ni­je bi­lo. Na­vo­de se ne­ki član­ci ko­ji mi­sti­fi­ku­ju ulo­gu na­šeg oca u na­ve­de­nom pe­ri­o­du. Tvr­di­li su po­me­nu­ti član­ci da se naš otac na­la­zi u ulo­zi slo­bod­nja­ka, da do­la­zi re­dov­no u Pi­pe­re, i još po­ne­što. Ni­šta od to­ga ni­je tač­no.
Od svih abro­va, ta­čan je po­da­tak da me maj­ka po­ve­la kod Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, da mu iz­ne­sem mol­bu, tu na uli­ci, da oslo­bo­di na­šeg oca da­ljeg za­tvo­ra. Bla­žo mi je re­kao, ali sa­mo krat­ko:
„Tvoj otac pro­ve­šće ne­ko­li­ko da­na u pri­tvo­ru, a on­da će do­ći ku­ći”.
Išao sam sa đe­dom Jo­va­nom kod To­do­ra Mi­lu­ti­no­vi­ća, ro­đe­nog bra­ta Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća, ka­ko bi đed Jo­van iz­mo­lio To­do­ra da iza­đe iz za­tvo­ra naš otac. Ni­je­smo ima­li ko­nja, pa je đed kle­cao na pu­tu. Da se smr­zneš.
Naš otac je dva pu­ta do­la­zio u Li­šu, u prat­nji mi­li­ci­je. Pr­vi put je do­la­zio ka­ko bi se po­zdra­vio sa Jo­va­nom, ko­ji je bio na umo­ru, dru­gi put je do­šao na sa­hra­nu svog oca, mar­ta 1957.
Vi­je­će Okru­žnog su­da u Ce­ti­nju iz­re­klo je pre­su­du, ovih da­na, Jo­lu Mar­ko­vi­ću, ru­ko­vo­di­o­cu ju­go­slo­ven­ske in­for­mbi­ro­ov­ske emi­gra­ci­je u Al­ba­ni­ji i glav­nom i od­go­vor­nom ured­ni­ku li­sta na na­šem je­zi­ku „Za slo­bo­du“, ko­ji je iz­la­zio u Ti­ra­ni.
U Ce­ti­nju, dan pred su­đe­nja, ot­pu­to­va­li su Mir­ko, mla­đi brat Jo­lev, po­vrat­nik sa Go­log oto­ka, Mi­lo Bo­žo­vić, šu­rak Jo­lev ko­ji je ro­bi­jao na Go­lom oto­ku, na­ša maj­ka, ko­ja pro­ve­la na Go­lom oto­ku go­di­nu da­na, Mi­lan Bo­žo­vić, mo­ja se­stra Vo­ji­sla­va i ja.
Ni­je tač­no tvr­đe­nje li­sta „Bor­ba“, ka­ko se pred su­dom po­kaj­nič­ki iz­jasnio za ovaj ne­pri­ja­telj­ski rad i iz­ra­zio du­bo­ko ža­lje­nje zbog sve­ga što je ura­dio.
Na­pro­tiv Jo­le se hra­bro dr­žao na su­du. Bio je pi­tan da li bi li­kvi­di­rao vr­hu­šku Ju­go­sla­vi­ju, Ti­ta, Kar­de­lja, Ran­ko­vi­ća, na šta je od­go­vo­rio:
– Slo­bo­da je naj­ve­ća sve­ti­nja za me­ne. Bo­rio sam se če­ti­ri go­di­ne za oslo­bo­đe­nje Ju­go­sla­vi­je. No­si­lac sam Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce, Par­ti­zan­ske zvi­je­zde, Or­de­na za­slu­ga za na­rod, i dva Or­de­na za hra­brost... Ni­je­sam sa­gla­san da ka­pi­ta­li­zam po­no­vo po­bje­di, ka­ko vr­hu­ška na­mje­ra­va...
Jo­le je osu­đen na ka­znu stro­gog za­tvo­ra u tra­ja­nju od šest go­di­na.
Po­sli­je iz­ri­ca­nja pre­su­de sud je do­zvo­lio mo­joj se­stri i me­ni da u Bog­da­no­vom kra­ju po­sje­ti­mo na­šeg oca. Ure­zao mi se fa­kat ka­ko je naš otac is­ko­ri­stio ne­bud­nost de­žur­nih mi­li­ci­o­na­ra, po­ka­zu­ju­ći đo­no­ve ci­pe­la ko­je je do­nio iz Al­ba­ni­je, u ko­je je str­pao de­set du­ka­ta. Bi mu ga!
Vr­lo br­zo naš otac je od­ve­den na Go­li otok, KPD Rab. Muč­no su pro­la­zi­li da­ni na Go­lom. Mno­go je da­na pro­šlo, kad mi je sa­op­štio isti­nu da ga ni­je ni­ko tu­kao i pre­bi­jao. Sa­tis­fak­ci­ja go­le­ma i go­le­mi­ška.
Ta­mo se na­šao i Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja, ko­jeg su Ru­si du­go dr­ža­li u Si­bi­ru, po sa­svim dru­goj op­tu­žni­ci. Bio je Pi­per. Jo­le je du­go od­bi­jao da se na­đe sa Sa­vi­ćem. Na in­si­sti­ra­nje uprav­ni­ka lo­go­ra, Jo­le je po­pu­stio. Ta­da je Sa­vić iz­lo­žio svo­ju od­bra­nu, da ni­kad ni­je bio Pa­vli­ćev čo­vjek, a to što se za­ba­vljao sa Pa­vli­će­vom se­strom bi­la je pu­ka ko­in­ci­den­ci­ja. Za­tim je pri­čao da je mno­ge Cr­no­gor­ce i Je­vre­je spa­sio. Jo­le je po­klo­nio pu­nu pa­žnju Šte­di­mli­ji.
Šte­di­mli­ja je bio pu­bli­ci­sta. Ži­vio je u Za­gre­bu. Knji­žev­nik Ra­do­van Zo­go­vić, ko­ji je po­zna­vao Sa­vi­ća, ob­ja­vio je tekst „Dru­ga smrt Sa­vi­ća Šte­di­mli­je“, pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Po­vod mu je bi­la uj­dur­ma Sa­vi­će­va, ko­ju je ovaj pla­si­rao u no­vi­ne. Šte­di­mli­ja ni­je mo­gao da se po­mi­ri sa tim da je ne­po­znat u ši­rim kru­go­vi­ma, pa je na­šao za shod­no da ob­ja­vi svo­ju smrt.
Sa­vić Mar­ko­vić oslo­bo­đen je iz za­tvo­ra na Go­lom oto­ku, pri­je na­šeg oca. Bio sam sa njim sa­mo jed­nom, u Šte­di­mu, po­što je iz­ra­zio že­lju da mi po­mog­ne u pi­smu Alek­san­dru Ran­ko­vi­ću. Ko se to­pi za pje­nu se hva­ta! Sa­vić je sam upu­tio do­pis na ozna­če­nu adre­su.
Na­šoj maj­ci po­mo­gao je Sa­vić da sro­či obra­ća­nje Bla­žu Jo­va­no­vi­ću. To obra­ća­nje da­ti­ra od 15. ju­na 1959. U obra­ća­nju sto­ji i ovo:
„Ne­dav­no sam po­sje­ti­la svog su­pru­ga Jo­la Mar­ko­vi­ća u KPD Rab na Go­lom oto­ku i po­što sam ga vi­dje­la i uvje­ri­la se o nje­go­vom iz­van­red­no te­škom du­šev­nom i fi­zič­kom sta­nju, vra­ti­la sam se ku­ći, svo­joj dje­ci, po­ti­šte­na i utu­če­na, ali sam od dje­ce sa­kri­la svo­je uti­ske da im ne za­gor­čam mla­đa­ni ži­vot i ne usa­đu­jem u ne­vi­ne du­še i kli­ce mr­žnje...“
Pi­smo je op­šir­no, na tri stra­ni­ce tek­sta.
Naš otac je iza­šao sa Go­log oto­ka za pra­znik Dan Re­pu­bli­ke, 29. no­vem­bra 1959. Slo­bo­dan. Je­di­no je bio u Ka­me­ni­ku ka­da je Hru­ščov bio u Pod­go­ri­ci, dru­gi put. Ja­vio mu je po­vjer­lji­vi čo­vjek da se sklo­ni.
Ina­če, ži­vio je u za­vi­čaj­noj Li­ši sa svo­jom su­pru­gom Da­rin­kom, do sud­njeg da­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)