-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Zga­đen dnev­nom po­li­ti­kom, Jo­le je po­na­vljao svoj re­zon: Da mi se po­ja­vi Le­njin, ne bih se pri­dru­žio nje­mu!
Uz za­htjev za pri­zna­nje pra­va na lič­nu pen­zi­ju, Jo­le je bio škrt.
„Uz za­htjev za pri­zna­nje pra­va na lič­nu pen­zi­ju pod­no­sim vam sle­de­će po­dat­ke:
U ok­to­bru 1921. g. pri­šao sam re­vo­lu­ci­o­nar­nom po­kre­tu pred­vo­đe­nom od dr Vu­ka­ši­na Mar­ko­vi­ća i u istom ak­tiv­no i or­ga­ni­zo­va­no uče­stvo­vao. Me­đu­tim, 28. ma­ja 1922. g., kao pri­pad­nik na­ve­de­nog po­kre­ta ra­njen sam u bor­bi sa žan­dar­me­ri­jom, na te­re­nu Pi­pe­ra, i ta­ko bio uhva­ćen i uhap­šen od stra­ne on­da­šnjih vla­sti. Od da­na hap­še­nja pro­veo sam u is­tra­žnom za­tvo­ru sve do 1926. g., ka­da mi je odr­ža­no su­đe­nje i bio osu­đen na ka­znu ro­bi­je u tra­ja­nju od dva­de­set go­di­na, te sam iz­re­če­ne ka­zne, sa vre­me­nom pro­ve­de­nim u is­tra­žnom za­tvo­ru, iz­dr­žao pu­nih dva­na­est go­di­na, i ta­ko u ma­ju 1934. g. pu­šten na slo­bo­du...”
Sve ovo po­tvr­đu­je Sa­vez ko­mu­ni­sta, Opš­tinski ko­mi­tet Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Cr­ne Go­re, svo­jom po­tvr­dom od 29. 1. 1960. go­di­ne:
„Da je Mar­ko­vić Jo­le, iz Pi­pe­ra, 1921. pri­šao re­vo­lu­ci­o­nar­no-rad­nič­kom po­kre­tu. U re­vo­lu­ci­o­nar­nom po­kre­tu dr Vu­ka­ši­na Mar­ko­vi­ća je uče­stvo­vao i na tom ra­du je uhva­ćen i osu­đen na dva­de­set go­di­na ro­bi­je, od ko­jih je iz­dr­žao dva­na­est go­di­na, od 1922. do ma­ja 1934. g. Pu­šta­njem sa ro­bi­je 1934. g. pri­mljen je za čla­na KPJ i sve do ra­ta 1941. g. na­sta­vio je da se ba­vi re­vo­lu­ci­o­nar­nim ra­dom te mu je to bi­lo pre­te­žno za­ni­ma­nje. U ra­tu je, ta­ko­đe, bio či­ta­vo vri­je­me do ma­ja 1945. g. kao ak­ti­van bo­rac. No­si­lac je „Spo­me­ni­ce 1941. go­di­ne”.
Na­še je mi­šlje­nje da mu se vri­je­me od 1921. do apri­la 1941. go­di­ne pri­zna kao vri­je­me pro­ve­de­no u re­vo­lu­ci­o­nar­nom ra­du i pri­zna u ak­ti­van rad­ni staž.
Ta­ko­đe, vri­je­me od 1941. do ma­ja 1945. g. tre­ba mu pri­zna­ti u dvo­stru­kom tra­ja­nju što mu pri­pa­da kao no­si­o­cu „Spo­me­ni­ce 1941. go­di­ne”.
Od da­na oslo­bo­đe­nja, 15. maja 1945. go­di­ne do 1. fe­bru­a­ra 1949.g. „pro­veo sam u ak­tiv­noj slu­žbi na ra­znim voj­nim i ci­vil­nim du­žno­sti­ma, pa mi se, po ovom osno­vu, ima pri­zna­ti u pen­zij­ski staž vri­je­me u tra­ja­nju od tri go­di­ne, tri mje­se­ca i pet­na­est da­na” – za­klju­ču­je Jo­le u obra­ća­nju Sre­skom za­vo­du za so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje.
Sve te po­dat­ke pri­ku­pio je u pr­voj po­lo­vi­ni 1960. go­di­ne.
Jo­le je do­bio jed­no­so­ban stan u Pod­go­ri­ci od Sa­ve­za bo­ra­ca. Ni­je pre­spa­vao u sta­nu vi­še od tri da­na. Ne mo­že se na­vik­nu­ti.
Go­di­ne 1961. Ivo An­drić do­bio je No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost.
Naj­vi­še Jo­le­vom za­slu­gom do­ve­de­na je stru­ja do Li­še. Mno­go se an­ga­žo­vao oko pro­bi­ja­nja pu­ta za Đur­ko­vi­će i Li­šu, kao što se an­ga­žo­vao oko snab­di­je­va­nja vo­dom sa Bra­ja­lo­vi­ce slo­bod­nim pa­dom. Pla­ćao je to za­do­volj­stvo, dok ni­je ško­la na Dre­zgi do­bi­la vo­du.
Jo­le je bio član Škol­skog od­bo­ra na Dre­zgi ne­ko­li­ko go­di­na.
Na­kon ma­tu­re, Va­si­li­je se pre­se­lja­va kod tet­ke Za­re, u Be­o­grad. Za­vr­šio je Prav­ni fa­kul­tet. Ostao je u Be­o­gra­du.
Po­sli­je to­ga je upi­sao Fa­kul­tet dram­skih umet­no­sti ko­ji je uspje­šno za­vr­šio. Dok­to­ri­rao je na tom fa­kul­te­tu, po­sli­je za­vr­šet­ka post­di­plom­skih stu­di­ja. Ra­dio je naj­du­že u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, kao po­moć­nik uprav­ni­ka i uprav­nik.
Nje­go­va maj­ka, kad je sa­zna­la za to, ko­men­ta­ri­sa­la je:
Ovaj moj pri­spje­nak kr­pi ra­še glum­ci­ma u Be­o­gra­du, dok se ovi džo­ga­ni oti­ma­ju đe će ko­ga da upo­sle!
Brak Vo­ji­sla­ve i Goj­ka Mi­ni­ća, pret­hod­no odo­bren od stra­ne oba ro­di­te­lja, uz bla­go­slov, tra­jan je.
Jo­le je za­vr­šio ži­vot 20. de­cem­bra 1986. g., a Da­rin­ka 24. no­vem­bra 1995. go­di­ne. Na­ša maj­ka je tra­gič­no za­vr­ši­la svoj put. Sa­hra­nje­ni su na Ma­lom bi­lu, bli­zu ku­će, za­jed­no sa Ve­se­li­nom.
Ri­jet­ko je ko­ji Cr­no­go­rac i Ju­go­slo­ven pro­šao ta­ko dug i mu­če­nič­ki put od sa­mog dje­tinj­stva. Ne­sva­ki­da­šnji, ne­ma šta! Vr­to­gla­vi let kroz pre­dje­le ri­je­či i sli­ka u ko­jem su ime­na svje­tlo­sni ori­jen­ti­ri. Ne­ma sum­nje da je naš otac bio taj svje­tlo­sni ori­jen­tir.
Ras­pad Ju­go­sla­vi­je zbio se 25. VI 1991. i ni­šta ni­je bi­lo kao ra­ni­je!
Iz­u­kr­šta­ni pu­te­vi. Bi­la jed­nom jed­na ze­mlja...
(KRAJ)