-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

La­li­će­vi maj­stor­ski opi­si po­gi­bi­ja i umi­ra­nja, te po­sled­nje ži­vot­ne ras­kr­sni­ce sa sa­mo jed­nim is­ho­di­štem – pu­tem bez po­vrat­ka, ta svo­di­šta ži­vot­nih ra­ču­na, tre­nu­ci kad čo­vjek vi­še ne­ma vre­me­na ni da se upla­ši od smr­ti, da za­ža­li za ži­vo­tom – pred­sta­vlja­ju li­te­rar­ne vi­so­ve ko­je je ma­lo ko u umjet­no­sti ma­gič­nog ple­te­nja ri­je­či i mi­sli do­se­gao.
U toj sa­gi o umi­ra­nju, po bro­ju, sna­zi i upe­ča­tlji­vo­sti tih sli­ka, ne­sum­nji­vo pred­nja­či ro­man „Haj­ka”, ma­da je to, ma­nje-vi­še, La­li­će­va ne­za­o­bi­la­zna te­ma i u go­to­vo svim osta­lim knji­ga­ma. Evo dva pri­mje­ra iz ”„Haj­ke”:
„Ba­jo do­tle le­ži iz­re­še­tan. Le­ži na snje­žnoj po­lja­ni, a či­ni mu se da je is­pod zi­da. Ne bo­li ga ni­šta, sa­mo ma­lo su­že­ne svi­je­sti, kao bi­je­la lop­ti­ca, igra mu iz­nad če­la, is­pred oči­ju: na zid sam uda­rio, sad je go­to­vo! To što pu­ca­ju, zna­či da sam ga na­čeo. Evo pa­da. Ni­je od ka­me­nja zid, ne­go od ne­čeg me­kog, vla­žnog, kao ze­mlja s dro­blje­njem me­sa. Ni­je ni te­ško kao što sam mi­slio, tre­ba­lo bi to da se zna. Sad me za­tr­pa­va. Ako, sa­mo nek pa­da…”
„Po­go­đen is­pod re­bra i pre­sje­čen u kr­sti­ma, Vu­le Mar­ke­tić ugra­bi da se oslo­ni na pu­šku i sta­de. Po­di­gao je gla­vu, us­pra­vio se i, kao da mu ni­šta ni­je bi­lo, vik­nu pre­ma Bje­li iz­nad se­be:
– Bra­vo! Po­go­dio si Vu­la Mar­ke­ti­ća, po­no­si se sad!
Od­jek po­no­vi nje­gov to­pov­ski glas i u bo­ju mu utka mu­kli pri­zvuk jed­nog dru­gog svi­je­ta ko­ji se ne vi­di, ri­jet­ko se ja­vlja i uvi­jek zgra­nja­va one ko­ji­ma se ja­vi. Puc­nja­va se pre­ki­de i za tre­nu­tak na­sta ti­ši­na slič­na pri­mir­ju sklo­plje­nom za ka­ja­nje i di­vlje­nje. Ne­ki su se u tom tre­nut­ku sje­ti­li ono­ga što je pro­rok s Po­li­ce, sli­je­pi sta­rac Stan, re­kao kad je pr­vi put pu­šku čuo i dla­nom opi­pao: `Ovim oruž­jem će i naj­ve­ća po­gan mo­ći da ubi­je ju­na­ka. Is­tra­ži­će se vre­me­nom ju­na­ci i sje­me nji­ho­vo. Kad to bu­de, ne­će na­sta­ti bo­lje ne­go go­re. Bi­će da bje­ži čo­vjek od čo­vje­ka pre­ko se­dam br­da i da po­bje­ći ne mo­že. Bi­će – Rim pri­je, Rim poslije`...
Smi­ren na­iz­gled, ne­po­kre­tan, u se­bi je mi­slio: ne mo­gu ova­ko, ni živ ni mr­tav, da osta­nem i da če­kam! Ne mo­gu ni njih da pu­stim da me do­tu­ca­ju ka­ko oni že­le, pa da se po­sli­je hva­le! Tre­ba sam...
Na­pi­pa pi­štolj, bu­gar­ski pa­ra­be­lum – iz­vu­če ga, su­o­či se s nji­me i ne mo­ga da iz­dr­ži nje­gov usred­sre­đen jed­no­o­ki po­gled. Za­tvo­ri oči. Osla­bio sam, re­če u se­bi, pa sam i pla­šljiv po­stao. Ne­ma do­volj­no sr­ca čo­vjek ko­ji ni­je cio – pre­ma bo­lu u se­bi či­ni mu se da će onaj po­sli­je bi­ti ve­ći. Za­to bo­ga­lji i ne­ki bo­le­sni­ci du­go ži­ve. Ali, mo­že bi­ti da to ni­je baš ta­ko. Na­pro­tiv – strah me hva­ta što mi je sve dru­go zdra­vo. Sr­ce bi mi iz­dr­ža­lo još še­set go­di­na, i plu­ća ne­što ta­ko, a u gla­vi mi je sve u re­du. Sve iz­nad po­ja­sa, gor­nji sprat, gor­nji ja s oči­ma, s ru­ka­ma, zdrav sam i sna­žan, kao bo­ro­vi­na, za­to se sad sve to bu­ni i ne­će – ne­će pod ze­mlju, ne ide mu se u mrak i tru­lež. Ne­će, a mo­ra; bra­ni se, a ne mo­že. Ve­za­no je sa sto ži­li­ca za ovaj svi­jet što osta­je i ima ne­bo. Ne­će ru­ka, ima i ona svoj re­zer­vni ra­zum i du­šu, svo­je glu­vo­ni­je­mo ne­ću i drh­ta­nje jer je bo­li i kad po­mi­sli da sve to sa­ma od­jed­nom po­ki­da. Mo­gu da is­kop­čam iz sr­ca maj­ku, mno­ge maj­ke da­nas osta­ju bez iko­ga, i mo­gu se­stru i se­stri­će i ro­đa­ke, i da pre­ža­lim sva pro­lje­ća, sve dje­voj­ke, mo­gu Slo­ba i mo­gu Ša­ka, ali sve to jed­no po jed­no, list po list, a ne za­jed­no i od­jed­nom...
Mo­žda mi sme­ta i to što le­žim, re­če u se­bi. Dok le­ži – čo­vjek ni­je čo­vjek, ne­go sa­mo mo­guć­nost, ili mr­ci­na. Tre­ba ne­ka­ko da se us­pra­vim, bar ma­lo – po­sli­je ću se lak­še od­lu­či­ti...
Po­mi­če se, a sni­jeg pod njim po­pu­šta, kli­zav od kr­vi. Na­đe ma­lo rav­no­te­že me­đu bo­lo­vi­ma, us­pra­vi se do sje­de­ćeg po­lo­ža­ja i sta­de – za ono što na­mje­ra­va bi­će do­volj­no. Po­no­vo po­gle­da pi­štolj; ru­žan je, nju­ška je kao i pri­je. Gad­na je smrt, po­mi­sli, slab je sam čo­vjek kad se na­đe pred tom pla­ni­nom s pe­ći­na­ma od sa­mo­će, mra­ka i za­bo­ra­va. Tre­ba­lo bi i dru­gi da mu po­mog­nu pred nje­nim pra­gom – da ga utje­še, ohra­bre, ili bar da ga br­zo gur­nu u nje­no gro­tlo, ali oni, eto, ću­te. Od­lju­di­li su se i sa­mo me gle­da­ju, skri­ve­ni iza gr­mlja, uko­pa­ni u sni­jeg, i mo­žda se u se­bi sla­de što to ta­ko du­go tra­je. Po­što ja vi­še ne mo­gu njih da na­tje­ram da me gur­nu, mo­žda bih mo­gao se­be da na­gnam – ako se ne­ka­ko pred nji­ma oba­ve­žem, ako dam ri­ječ i po­sli­je se uhva­tim za nju...
I on re­če, upra­vo vik­nu – ta­ko da su ga svi ču­li i shva­ti­li:
– Te­ško li je umri­je­ti, lju­di mo­ji! Ali kad se mo­ra – mo­ra!
Opa­lio je u slje­po­oč­ni­cu, pa­de raz­mr­ska­na gla­va u sni­jeg...”!
(Sju­tra: DU­GA PE­ĆIN­SKA NOĆ)


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Bri­ge lju­de mi­je­nja­ju, a vri­je­me – i bri­ge i lju­de u prav­ci­ma ko­ji se ne da­ju pred­vi­dje­ti”.
***
„Šta ti vri­je­di mi­nu­la sre­ća, uve­la i spa­ru­še­na, ko­ja je po­ne­kad sku­po pla­će­na, ako ti na njoj ni­ko ne za­vi­di?”
***
„Ne­će mo­zak ni da kro­či pod mo­ra­nje – to ma­ga­re kad se uz­jo­gu­ni da ne pre­đe pre­ko mo­sta, uza­lud je da ga gu­raš...”
***
„Kad se če­lja­de na­đe na mu­ka­ma – či­ni mu se da ni­ko ne zna šta je mu­ka... Sve je na ze­mlji za mu­ku stvo­re­no, s ka­kvim pra­vom sa­mo čo­vjek tra­ži da ga ne­ko u pa­muk po­vi­ja?.. Ne­ma pa­mu­ka i dža­ba­lu­ka, no sve mo­ra da se pla­ti...”