U iz­da­nju Dr­žav­nog ar­hi­va Cr­ne Go­re ob­ja­vlje­na je mo­no­gra­fi­ja ,,Brat­stvo Pe­jo­vić sa Nje­gu­ša” či­ji su auto­ri Je­le­na Iva­no­vić i Mi­li­ca Ko­stić. Ovo zna­čaj­no dje­lo sa­bra­no je u dvi­je po­seb­ne knji­ge ko­je obi­lu­ju mno­štvom vri­jed­nih isto­rij­skih do­ku­me­na­ta. pr­vi tom či­ne mo­no­gra­fi­ja i do­ku­men­ta, a dru­gi do­ku­men­ta. U pod­na­slo­vu knji­ge sto­ji ,,Ogra­nak pro­to­je­re­ja Sa­va Pe­jo­vi­ća”. Ob­ja­vlji­va­njem knji­ge ,,Brat­stvo Pe­jo­vić sa Nje­gu­ša - ogra­nak pro­to­je­re­ja Sa­va Pe­jo­vi­ća”, po­tom­ci i iz­da­vač i ovim dje­lom do­pri­no­se obi­lje­ža­va­nju ve­li­kog ju­bi­le­ja – dvje­sta go­di­na od Nje­go­še­vog ro­đe­nja, po­što je i 1813. go­di­ne ro­đen i pro­to­je­rej Sa­vo Pe­jo­vić, Nje­go­šev sa­vre­me­nik, ko­ji je u dje­tinj­stvu dru­go­vao sa Pe­trom Dru­gim Pe­tro­vi­ćem. Nje­goš ga je ško­lo­vao u ma­na­sti­ru Sa­vi­na u Her­ceg No­vom i ru­ko­po­lo­žio za pro­to­je­re­ja u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru, da bi pu­nih pe­de­set go­di­na ča­sno slu­žio cr­kvi, na­ro­du i dr­ža­vi. Nje­goš je osta­vio ama­net da mu on dr­ži ope­lo na sa­hra­ni.
Ured­nik mo­no­gra­fi­je je Sr­đan Pe­jo­vić, dok su re­cen­zen­ti aka­de­mi­ci Mi­o­mir Da­šić i Đor­đe Bo­ro­zan. Lek­tor knji­ge je mr Dra­gi­ca Lom­par, a pre­vo­di­o­ci re­zi­mea su prof. dr Ma­ja Ko­stić Man­dić (en­gle­ski je­zik), prof. Delj­fu­za Ku­znje­co­va (ru­ski je­zik), kao i dr Ta­tja­na Ta­nja Ko­stić (fran­cu­ski je­zik).
Mo­no­gra­fi­ja, od­no­sno knji­ga pr­va, po­di­je­lje­na je na če­ti­ri di­je­la. Pr­vi dio pred­sta­vlja autor­ski rad Je­le­ne Iva­no­vić, ro­đe­ne Pe­jo­vić, ,,Či­nje­ni­ce o brat­stvu Pe­jo­vić sa Nje­gu­ša - Al­bum u sli­ci i ri­je­či”, sa bi­o­gra­fi­ja­ma lič­no­sti iz brat­stva i iz­vo­di­ma iz li­te­ra­tu­re o nji­ma da­tih u če­tvr­tom di­je­lu knji­ge. Dru­gi dio či­ni ana­li­za sa­dr­ža­ja naj­zna­čaj­ni­jih do­ku­me­na­ta tj. iz­bor do­ku­me­na­ta iz ar­hi­va i svo­je­vr­sni tran­skript do­ku­me­na­ta. Uku­pan broj 353 do­ku­men­ta, ko­ji je pri­re­di­la i ura­di­la Mi­li­ca Ko­stić, ro­đe­na Pe­jo­vić, či­ni ar­hiv­ska gra­đa iz Ar­hi­va pra­vo­slav­ne Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske na Ce­ti­nju, kao i iz Dr­žav­nog ar­hi­va Cr­ne Go­re sa Ce­ti­nja.
U tre­ćem di­je­lu ,,Da se sa­ču­va lik i dje­lo pre­da­ka” pred­sta­vlje­ne su broj­ne i ra­zno­vr­sne ak­tiv­no­sti ko­je su vo­đe­ne od 2005. do 2011. go­di­ne, dok u če­tvr­tom di­je­lu sto­je do­ku­men­ta i pri­lo­zi za pr­vi i tre­ći dio. Do­ku­men­ta iz ar­hi­va sa tran­skrip­ti­ma da­ta su po­seb­no u knji­zi dva.
,,Či­ta­va knji­ga go­vo­ri o brat­stvu Pe­jo­vić kao ži­vom sta­blu ko­je je na­sta­lo i raz­vi­ja­lo svo­je gra­ne u Nje­gu­ši­ma, a kroz po­tom­stvo po žen­skoj li­ni­ji i na ši­rim pro­sto­ri­ma Cr­ne Go­re i biv­še Ju­go­sla­vi­je, ko­je su na­ši pre­ci bra­ni­li svo­jim ži­vo­ti­ma i ko­je su svo­jim ra­dom una­pre­đi­va­li”, na­vo­di u pred­go­vo­ru knji­ge aka­de­mik CA­NU-a, dr Mi­li­ca Ko­stić, ro­đe­na Pe­jo­vić, na­uč­nik i na­uč­ni sa­vjet­nik.
Kao što su ve­li­ki, be­smrt­ni i ni­kad ne umi­ru, knji­ga je pro­du­že­tak ljud­skog pam­će­nja (Bor­hes). I ova ko­ju osta­vlja­mo po­tom­ci­ma, struč­noj i na­uč­noj jav­no­sti i dru­gim za­in­te­re­so­va­nim, bi­će pro­du­že­tak brat­stva Pe­jo­vić sa Nje­gu­ša, na­vo­di dr Ko­stić u pred­go­vo­ru.
- Kao je­dan od dva po­sljed­nja ži­va di­rekt­na po­tom­ka brat­stva Pe­jo­vić sa Nje­gu­ša – ogra­nak pro­to­je­re­ja Sa­va Pe­jo­vi­ća, pre­u­ze­la sam de­li­kat­nu i od­go­vor­nu ulo­gu da na­sta­vim rad na is­tra­ži­va­nji­ma i pri­pre­mi ove knji­ge – Mo­no­gra­fi­je i zbir­ke ra­znih i raz­li­či­tih do­ku­me­na­ta o na­šim pre­ci­ma. Pr­vi dio je ura­di­la mo­ja po­koj­na se­stra Je­le­na Iva­no­vić, du­go­go­di­šnji sa­vjet­nik i se­kre­tar Ko­mi­si­je za dru­štve­ne dje­lat­no­sti Iz­vr­šnog vi­je­ća Vla­de Cr­ne Go­re, na osno­vu do­ku­me­na­ta i iz­vo­ra iz po­ro­dič­ne ar­hi­ve ko­ji su sa­ču­va­ni, pe­ri­o­di­ke mi­nu­log vre­me­na i dru­ge li­te­ra­tu­re – na­vo­di Ko­sti­će­va.
U pred­go­vo­ru se još ka­že da je ovaj po­du­hvat za­jed­nič­ki do­pri­nos po­to­ma­ka, dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja i svih po­je­di­na­ca, ko­ji su na bi­lo ko­ji na­čin po­mo­gli da se sa­ču­va lik i dje­lo slav­nih pre­da­ka , da ži­ve u sje­ća­nji­ma lju­di ovo­ga vre­me­na, kao i da će ži­vje­ti kod bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja.
A.ĆU­KO­VIĆ


Ču­vao ključ ka­pe­le na Lov­će­nu

Po­sli­je po­di­za­nja hra­ma – ka­pe­le na Lov­će­nu u nje­mu se, ,,po Nje­go­še­voj za­po­vi­je­sti, slu­ži slu­žba Bož­ja...” Kod pro­to­je­re­ja Sa­va Pe­jo­vi­ća bio je ključ od ka­pe­le na Lov­će­nu. On se sta­rao o nje­nom odr­ža­va­nju, vo­dio je stran­ce da je obi­đu, a 12. ju­la sva­ke go­di­ne, na Pe­trov­dan, ,,dr­žao slu­žbu Bož­ju i pa­ra­stos za bla­že­ni po­koj Nje­go­šev...” i odr­ža­vao i dru­ge vi­do­ve tra­di­ci­o­nal­nih sve­ča­no­sti. Po­sli­je nje­ga po na­red­bi mi­tro­po­li­ta Mi­tro­fa­na i dr Ga­vri­la Do­ži­ća, nje­gov sin, pro­to­je­rej i uči­telj Đu­ro Pe­jo­vić je, ta­ko­đe, sva­ke go­di­ne na Pe­trov­dan ,,dr­žao Bo­go­slu­že­nje, a iza slu­žbe dr­žao pa­ra­stos za bla­že­ni po­koj du­še bla­že­no­po­čiv­šeg mi­tro­po­li­ta i go­spo­da­ra Pe­tra Dru­go­ga” i u okvi­ru usta­lje­nih sve­ča­no­sti, pri­pre­mao pa­lje­nje svje­tla na vr­hu Lov­će­na, ogla­ša­va­nje ra­ke­ta­ma i dru­go.