Pred­sta­va Nik­šić­kog po­zo­ri­šta „No­be­lov­ci”, po tek­stu Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća, a u re­ži­ji Go­ra­na Bu­la­ji­ća, iz­ve­de­na je u ve­li­koj sa­li Cen­tra za kul­tu­ru Ti­vat. U fu­tu­ri­stič­koj ko­me­di­ji nik­šić­kog dra­ma­tur­ga na­stu­pa­ju mla­di cr­no­gor­ski glum­ci Jo­van Kri­vo­ka­pić, Ana Vuč­ko­vić, Emir Ća­to­vić, Gor­da­na Mi­ću­no­vić i Pe­tar No­va­ko­vić.
Re­ži­ser „No­be­lo­va­ca”, Go­ran Bu­la­jić ka­že da se mo­že re­ći da je ovo do­bar po­zo­ri­šni pro­iz­vod.
– Ima­mo do­bar tekst Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća. A po­sto­ja­la je i po­tre­ba nik­šić­kog po­zo­ri­šta da ima jed­nu ova­kvu pri­ču. Ko­mad je ak­tu­e­lan, nov, sa do­brom, mla­dom glu­mač­kom eki­pom. To je šan­sa i za njih i za po­zo­ri­šte. Na­kon dva­de­set iz­vo­đe­nja mo­že­mo re­ći da ima­mo je­dan do­bar po­zo­ri­šni pro­iz­vod. Pu­bli­ka do­bro re­a­gu­je. Go­sto­va­li smo po Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Pred­sta­va ima ko­mu­ni­ka­ci­ju sa pu­bli­kom. A to je cilj. Bi­lo je i na­gra­da. Cr­na Go­ra je još uvi­jek kon­zer­va­tiv­na. U ne­kim bit­nim ži­vot­nim obla­sti­ma je­ste kon­zer­va­tiv­na. I ova pred­sta­va je po­ku­šaj da se iro­ni­zi­ra ta kon­zer­va­tiv­nost. Ne znam ko­li­ko mo­že po­zo­ri­šte da pro­mje­ni stva­ri. Ali, mo­že da po­sta­vi pi­ta­nje. Sa stra­ne. Po­sma­trač­ki, objek­tiv­no. Da po­ka­že ne­ko sta­nje – re­kao je Bu­la­jić.
„No­be­lov­ci” su pre­ve­de­ni na en­gle­ski i slo­ve­nač­ki, a ob­ja­vlje­ni su i u Slo­ve­ni­ji, Ame­ri­ci i Sr­bi­ji. Ali, to ni­je bi­lo do­volj­no da se na­met­ne u Cr­noj Go­ri...
– Ne­ma­mo pre­po­zna­tlji­vu ko­me­di­o­gra­fi­ju, osim ste­re­o­tip­nu ko­ja je na gra­ni­ci vi­ca i tre­ša, od ko­je se je­ži sva­ki iole nor­ma­lan po­zo­ri­šni gle­da­lac. Upor­no imam osje­ćaj da lju­di ko­ji pri­ma­ju pla­tu od po­re­skih oba­ve­zni­ka da ču­va­ju i nje­gu­ju cr­no­gor­sku dra­ma­tur­gi­ju bo­je ko­me­di­je, jer htje­li ili ne sa­mim svo­jim po­stup­ci­ma ig­no­ri­sa­nja cr­no­gor­ske ko­me­di­je po­sta­ju nje­ni omi­lje­ni mo­ti­vi. Ali, brod od pa­pi­ra ni­kad ni­je ot­plo­vio da­lje od dna. I ta­kvi lju­di će bi­ti pro­šlost, a evo je­dan dram­ski tekst, ko­me­di­ja ko­ju ja zo­vem du­ho­vi­ta dra­ma, ipak je oplo­vio svi­jet pri­je ne­go je stao na cr­no­gor­ske po­zo­ri­šne da­ske. Vje­ru­jem čvr­sto, jer mla­da glu­mač­ka eki­pa, pred­vo­đe­na is­ku­snim kor­mi­la­rom Go­ra­nom Bu­la­ji­ćem ima po­treb­nu ener­gi­ju da ovu pri­ču pri­bli­ži na­šem gle­da­o­cu, i ur­ba­nom i ru­ral­nom. Ovo je pri­ča u ko­joj se gu­be gra­ni­ce ru­ral­nog i ur­ba­nog, za­to je smje­šte­na u Am­ster­dam – ka­že Ne­ne­zić.
Ta­ko­đe, post­dram­ski re­di­te­ljev pri­stup autor „No­be­lo­va­ca”, ja­ko ra­du­je...
– Iz­ne­na­dio me je ti­me, a i dao mom tek­stu još jed­nu, mo­der­nu, di­men­zi­ju vi­še. Ri­ječ ro­bot je iz­mi­šlje­na za po­tre­be jed­nog dram­skog tek­sta, iz­mi­slio je iz­van­red­ni go­spo­din Ča­pek, ko­ji je bio pi­sac a ne na­uč­nik. Ima­ju­ći to u vi­du od­u­vi­jek sam ma­štao da se ba­vim na­uč­nom fan­ta­sti­kom, ali ni­je­sam bio ta­len­to­van da bu­dem na­uč­nik, pa mi je osta­la ma­šta za utje­hu. Ta­ko­đe, isti­na je da se na­uč­nič­ko do­stig­nu­će mog Mić­ka Mij­či­ća ko­je sam iz­ma­štao pri­je de­se­tak go­di­na, a što je ob­ja­vlje­no već na vi­še je­zi­ka, vje­štač­ka ko­ža ko­ja re­a­gu­je na elek­tič­ne im­pul­se pot­pu­no se po­du­da­ra sa ot­kri­ćem srp­skog na­uč­ni­ka dr Ras­po­po­vi­ća, tvor­ca bi­o­nič­ke ru­ke… Mi­slim da je isti­na da mi umjet­ni­ci iskon­ski osje­ća­mo ne­ke stva­ri. Kao Žil Vern, kao svi ve­li­ki umjet­ni­ci od či­jih mr­vi­ca ja ži­vim, stva­ram i eg­zi­sti­ram – za­pi­sao je o ko­ma­du nje­gov autor Ob­rad Ne­ne­zić.Ž.K.