Ka­ko i na ko­ji na­čin se Cr­na Go­ra odu­žu­je svi­ma ko­ji su do­pri­ni­je­li nje­noj afir­ma­ci­ji, a na­ro­či­to u kul­tu­ri, ja­sno je – „ve­o­ma ne­vi­dlji­vo”. Pri­hva­ta se zdra­vo za go­to­vo da je do­volj­no da se spo­ra­dič­no po­me­nu u hro­ni­ci ka­kvog od­lič­nog po­zna­va­o­ca kul­tu­re. Po­ne­kad čak ni to. I sve se uglav­nom svo­di na lič­nu ini­ci­ja­ti­vu. To je slu­čaj i sa dje­lom Zdrav­ka Ve­li­mi­ro­vi­ća (1930 – 2005), film­skog re­ži­se­ra, pi­sca, čla­na Cr­no­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti. No, sre­ćom, o nje­go­voj iz­u­zet­noj i bo­ga­toj za­o­stav­šti­ni bri­ne nje­go­va po­ro­di­ca, po­seb­no su­pru­ga Ran­ka Ve­li­mi­ro­vić, ko­ja ne do­zvo­lja­va da pra­ši­na pre­kri­je nje­gov opus. I ne sa­mo to. I sa­ma kre­i­ra dje­la do­stoj­na zna­ča­ja nje­nog su­pru­ga. Ne­dav­no je pre­mi­jer­no pri­ka­zan u Mu­ze­ju Ki­no­te­ke u Be­o­gra­du du­go­me­tra­žni do­ku­men­tar­ni film „Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić - Lič­ni stav” či­ji je autor Ran­ka Ve­li­mi­ro­vić.
- Kra­jem 2013. go­di­ne u Pod­go­ri­ci, pri­li­kom pro­mo­ci­je mo­no­gra­fi­je „Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić – Ži­vot i fim” jav­no sam u krat­kom go­vo­ru obe­ća­la i se­bi i dru­gi­ma da ću na­pra­vi­ti du­go­me­tra­žni film o Zdrav­ko­vom ra­du na do­ku­men­tar­nom fil­mu ko­ji je re­zul­ti­rao sjaj­nim fil­mo­vi­ma – „Umir kr­vi” je 1971. Ju­go­sla­vi­ja no­mi­no­va­la za kan­di­da­ta za Oska­ra u ka­te­go­ri­ji do­ku­men­ta­ra­ca. Da ne po­mi­njem sa­da dru­ge na­gra­de jer bih bi­la pre­op­šir­na. I od ta­da, raz­mi­šljam o no­vom fil­mu, a ko­ji je sa­da pred na­ma kao „Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić – Lič­ni stav” – ka­že za „Dan” Ran­ka Ve­li­mi­ro­vić.
● Ko­li­ko vre­me­na ste utro­ši­li u re­a­li­za­ci­ju ovog fil­ma? Da li je sav ma­te­ri­jal iz Va­še ar­hi­ve, ili ste se slu­ži­li i dru­gim iz­vo­ri­ma?
– Ra­di­la sam sa Zdrav­kom 40 go­di­na i lič­no uče­stvo­va­la u tom ra­du, pa sam zna­la gdje se šta na­la­zi u film­skom ma­te­ri­ja­lu ko­ji, na­rav­no, ču­vam i imam. Ni­šta mi ni­je bi­lo po­treb­no da tra­žim po tu­đim ar­hi­va­ma. Ka­da sam do­mi­sli­la film i sve pri­pre­mi­la ostva­ri­la sam ko­pro­duk­ci­ju Li­bra film i Ju­go­slo­ven­ske ki­no­te­ke, ko­ja je ta­ko­đe, bi­la za­in­te­re­so­va­na da se na­pra­vi ova­kav film. Sre­ćom ta­mo po­sto­je sjaj­ni lju­bi­te­lji i po­zna­va­o­ci fil­ma na če­lu sa Ra­do­sla­vom Ze­le­no­vi­ćem. Film sa­dr­ži upe­ča­tlji­ve di­je­lo­ve Zdrav­ko­vih in­ter­vjua, gdje on go­vo­ri o po­je­di­nim te­ma­ma i svo­jim fil­mo­vi­ma, a od­mah po­sli­je od­re­đe­nog tek­sta ide in­sert iz fil­ma ko­ji je po­me­nuo. Ta­ko, re­ci­mo, ve­o­ma po­e­tič­no go­vo­ri za­što je pra­vio film o ri­je­ci Ze­ti i o svo­jim sen­ti­men­tal­nim sje­ća­nji­ma na tu ri­je­ku, jer je pe­ti raz­red gim­na­zi­je učio u Da­ni­lov­gra­du, pa ka­že: „Ni­ka­ko ni­je­sam mo­gao da pro­ma­šim taj dug pre­ma ri­je­ci Ze­ti”. I u fil­mu je iz­u­zet­no po­e­ti­čan tekst. Svi tek­sto­vi u fil­mo­vi­ma či­je sam in­ser­te pred­sta­vi­la pi­sao je Zdrav­ko. Pre­zen­ti­ran je ve­li­ki dio Cr­ne Go­re kroz ovaj film o Zdrav­ku i sve nje­ne lje­po­te u sli­ci i tek­stu. Film tra­je 124 mi­nu­ta. Vi­še sam ne­go za­do­volj­na ka­ko su lju­di pri­mi­li na pre­mi­je­ri ovaj film. A ni­je­sam ža­li­la ni tru­da da ga na­pra­vim. Pa ne mo­ra da mi bu­de ne­pri­jat­no da to i ka­žem. Na lje­to bih že­lje­la da ovo ostva­re­nje pri­ka­žem u Pod­go­ri­ci, uz to bih do­da­la i je­dan sred­nje­me­tra­žni film ko­ji za­vr­ša­va naš sin Mla­den Ve­li­mi­ro­vić sa na­zi­vom „Za­ga­rač, se­lo mo­jih pre­da­ka”. Taj film ra­di sko­ro tri go­din, sam ga fi­nan­si­ra bez spon­zo­ra, pa ma­lo spo­ri­je i ide. In­te­re­sant­no je da Zdrav­ko ni­ka­da ni­je imao ide­ju da pra­vi film o Za­ga­ra­ču, a nje­gov sin je na­pra­vio.
● Fo­ku­si­ra­li ste se na nje­go­ve do­ku­men­tar­ce. Za­što?
– Za­to što ima pre­o­bi­man opus ja­ko kva­li­tet­nih fil­mo­va. Bio je per­fek­ci­o­ni­sta i u svom ra­du je to i po­ka­zi­vao. U Mo­no­gra­fi­ji, ni­je­sam da­va­la ma­te­ri­ja­le iz do­ku­men­tar­nog opu­sa. Ta či­nje­ni­ca usmje­ri­la me je da na­pra­vim ovaj film. Čak je i sa­da ostao dio od­lič­nih, na­gra­đi­va­nih do­ku­men­ta­ra­ca, ali ne mo­že sve da sta­ne u dva sa­ta.
● A do­ku­men­ta­rac o nje­go­vim du­go­me­tra­žnim igra­nim fil­mo­vi­ma ko­ji su po­mje­ra­li gra­ni­ce ki­ne­ma­to­gra­fi­je u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji?
– Na­pra­vi­la sam ta­kav film „Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić – Ži­vot stva­ra­o­ca” u ko­pro­duk­ci­ji sa RTS-om 2006. Bi­la je ve­li­ka pre­mi­je­ra u Be­o­gra­du. Zdrav­kov stu­dent, na­ža­lost po­koj­ni Din­ko Tu­ca­ko­vić, od­mah po­sli­je pro­jek­ci­je re­kao mi je: „Na­pra­vi­li ste od­li­čan film”. Mi­slim da i ni­je te­ško na­pra­vi­ti od­li­čan film o ta­kvom stva­ra­o­cu ko­ji nu­di bo­ga­tu bio-fil­mo­gra­fi­ju. Na­ro­či­to kad sam sve­mu ovo­me du­bo­ko po­sve­će­na. Do­vr­ši­la sam i ne­ko­li­ko Zdrav­ko­vih ne­za­vr­še­nih do­ku­men­tar­nih fil­mo­va či­je su pre­mi­je­re odr­ža­ne u Be­o­gra­du.
● Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te pri­lič­no ig­no­rant­ski od­nos rod­ne Cr­ne Go­re, kao i CA­NU spram dje­la Va­šeg su­pru­ga?
– Va­še pi­ta­nje me aso­ci­ra­lo na je­dan od­lo­mak iz go­vo­ra prof. dr Dar­ka Ta­na­sko­vi­ća na pro­mo­ci­ji Mo­no­gra­fi­je o Zdrav­ku, gdje ka­že: „In­te­re­so­vao ga je sa­mo čo­vjek, ljud­ska sud­bi­na. Sve­vre­me­no u sa­vre­me­nom”. Pa da­lje ci­ti­ra Zdrav­ka iz jed­nog in­ter­vjua: „Me­ne se sa­vr­še­no ne ti­če da li su ta­mo ovi ili oni” (mi­sle­ći na čo­vje­ka u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma, npr. „Le­lej­ska go­ra”), i na­sta­vlja prof. Ta­na­sko­vić: „Ko­li­ko li je i ži­vot­no i mo­ral­no bi­lo te­ško stva­ra­o­cu ko­ga se ni­je ti­ca­lo upra­vo ono što je, na­ža­lost, po­sta­lo i još je na­ša sud­bi­na. Po­dje­la kao otrov­ni hu­mus su­že­ne svi­je­sti ko­ja pro­iz­vo­di sve no­ve i no­ve iden­ti­te­te ili pse­u­do­i­den­ti­te­te pred či­jim su­ko­blja­va­njem tra­gič­no bli­je­di sve­o­bu­hvat­na svi­jest o ljud­sko­sti ko­ja je je­di­no za­ni­ma­la umjet­ni­ka Zdrav­ka Ve­li­mi­ro­vi­ća. Te­ško je na­ći film­skog umjet­ni­ka ko­ji je isto­vre­me­no bio tra­di­ci­o­nal­ni­ji i mo­der­ni­ji, a to je te­ško spo­ji­ti. Bi­ti svjet­ski a osta­ti svoj”.
Zdrav­ko Ve­li­mi­ro­vić ima ta­ko bo­gat film­ski opus ko­ji sto­ji kao sti­je­na. Da po­me­nem sa­mo to da je do­bio dvi­je Tri­na­je­sto­jul­ske na­gra­de Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re –1958. za film „Zu­blja gra­ho­vač­ka” i 1968. za film „Le­lej­ska go­ra”. Že­lim da za­vr­šim ovaj in­ter­vju in­ser­tom iz Zdrav­ko­vog ese­ja „Slo­vo o Vu­ku”: „Vuk bi nas po­u­čio da ni­ka­ko ne za­bo­ra­vi­mo svi­jest o se­bi, o svo­jim do­stig­nu­ći­ma i pre­či­šće­nim vri­jed­no­sti­ma, na ko­je tre­ba do­gra­di­ti ople­me­nje­ne do­pri­no­se ak­tu­al­ne svjet­ske ci­vi­li­za­ci­je”.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Stav i stil ote­ža­va­li ži­vot

● Vaš su­prug je sa­ra­đi­vao sa Bo­ri­sla­vom Pe­ki­ćem na nje­go­vom pr­vom fil­mu „Dan če­tr­na­e­sti”. Obo­ji­ca su bi­li auto­ri ko­ji su u pra­vom smi­slu te ri­je­či ima­li lič­ni stav. Ko­li­ko je ta ži­vot­na ide­ja – fi­lo­zo­fi­ja, Va­šem su­pru­gu mo­žda ote­ža­va­la ka­ri­je­ru, a Va­ma kre­i­ra­nje i odr­ža­va­nje „nor­mal­nog po­ro­dič­nog ži­vo­ta”?
– Sa Pe­ki­ćem je bio pri­ja­telj još iz dje­tinj­stva. Obo­ji­ca su ra­sli na Ce­ti­nju i ži­vje­li u Ban­skim sta­no­vi­ma. Bi­li su pra­vi pri­ja­te­lji. Sje­ćam se pred Pe­ki­ćev od­la­zak za Lon­don gdje se pre­se­lio na du­ži niz go­di­na, do­la­zio je če­sto kod nas na Sla­vi­ju, a on je sta­no­vao u Uli­ci Pro­te Ma­te­je. Je­dan po­seb­no du­ho­vit čo­vjek i na­rav­no, ve­li­ki pi­sac. Ima­li su vr­lo sklad­no pri­ja­telj­stvo iako je Pe­kić zbog Gro­lo­ve omla­di­ne bio u za­tvo­ru, a Zdrav­ko je bio ide­a­li­sta-ko­mu­ni­sta – što mu je­ste šte­ti­lo ka­ri­je­ri. Za sve je mo­rao da ulo­ži da­le­ko ve­ći trud. Da je bio „flek­si­bi­la­ni­ji” lak­še bi sve išlo. Ali, imao je svoj stav i stil. A što se ti­če na­šeg „nor­mal­nog po­ro­dič­nog ži­vo­ta” on je za­i­sta bio vr­lo zdrav. Sre­ćom, uvi­jek sam pre­u­zi­ma­la na se­be sve prak­tič­ne po­slo­ve i mu­ške i žen­ske, bez ika­kve mu­ke. Omo­gu­ća­va­la sam Zdrav­ku da mo­že da se sa­mo ba­vi fil­mo­vi­ma i pi­sa­njem. Me­ni je sve do­sta la­ko pa­da­lo jer sam, opet se hva­lim, za­i­sta od­li­čan or­ga­ni­za­tor po­sla. I dan da­nas mi je ve­o­ma te­ško ako ne­što ne ura­dim ko­ri­sno. Ve­li­ku ener­gi­ju ko­ju sam na­sli­je­di­la od mo­je dvi­je ba­ke - Ma­ri­je Žu­gić ro­đe­ne Dža­ko­vić - iz Plje­va­lja i Zor­ke Vu­jo­še­vić iz Ku­ča – ja­ko sam ko­ri­sno upo­tre­blja­va­la. Ta­ko da je sve išlo ka­ko tre­ba, na­rav­no uz mo­je i Zdrav­ko­vo cr­no­gor­sko vas­pi­ta­nje.