Po­li­ti­ko­log, pro­fi­li­sta, pi­sac i ko­lum­ni­sta „Da­na” Mi­li­sav Po­po­vić, tri­de­set­sed­mo­go­di­šnji Nik­ši­ća­nin po­seb­nu pa­žnju jav­no­sti za­vri­je­dio je 2008. go­di­ne knji­gom „Za­bo­ra­vlje­na go­ra - mit­ska bi­ća Cr­ne Go­re” ko­ja je za krat­ko vri­je­me, uz broj­ne na­gra­de, po­sta­la best­se­ler u re­gi­o­nu. U ovoj knji­zi pr­voj ko­ja pri­pa­da žan­ru ep­ske fan­ta­sti­ke u Cr­noj Go­ri, na­šle su se mno­ge pri­če ko­je je u ra­nom dje­tinj­stvu slu­šao od svo­je ba­ke, ko­je je, ka­zao je Po­po­vić, i ona sa­ma, „ka­ni­la da za­bo­ra­vi”.
- Cr­na Go­ra je jed­na od tih ne­sret­nih dr­ža­va ko­ja je sve svo­je što je ba­zi­ra­no na ma­gi­ji, na zbi­ru le­gen­dar­nog i mi­to­lo­škog, za­bo­ra­vi­la. Ni­šta ni­je za­pi­sa­no. Je­dan od raz­lo­ga je što su lju­di mi­sli­li da sve što se za­pi­še po­sta­je pro­kle­to. Pri­pa­dam ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je u ško­li i na fa­kul­te­tu mo­ra­la da slu­ša o mi­to­lo­gi­ji na­ro­da ko­ji su, ge­ne­ral­no, bi­li osva­ja­či, ko­ji su na­šem na­ro­du na­me­ta­li svo­je bo­go­ve, vje­ro­va­nja, a sve na­še je bi­lo gu­še­no - ka­zao je Po­po­vić.
Sto­ga je nje­go­va „Za­bo­ra­vlje­na go­ra”, ka­ko je is­ta­kao, po­ku­šaj da ne­što što je iz­ma­štao bu­de opo­me­na za sve nas.
Da je či­ta­lač­ka pu­bli­ka „glad­na” pri­ča po­put onih iz Po­po­vi­će­ve knji­ge, svje­do­či to što je iz­da­vač­ka ku­ća „La­gu­na” otvo­ri­la dio redkci­je ko­ja tre­nut­no pri­ku­plja ma­te­ri­ja­le o sta­ro­slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji. Tri­de­set li­ko­va knji­ge in­spi­ri­sa­no je mi­to­lo­gi­jom sa pro­sto­ra Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i Her­ce­go­vi­ne, a Po­po­vić ih je oži­vio i kroz ne­ke, po­put Val­go­ra, opo­me­nuo na ne­ke uko­ri­je­nje­ne obi­ča­je ko­ji su i da­nas ka­ko-ta­ko ak­tiv­ni.
Vje­tar u le­đa do­bio je još dok je bio stu­dent, ka­da je osvo­jio pr­vu na­gra­du na kon­kur­su za esej i krat­ku pri­ču Ra­di­ja „In­deks”.
-Upo­znao sam iz­da­va­če, ko­ju su me sa­vje­to­va­li ka­kod a pi­šem, ali ko­je ni­sam po­slu­šao. Ni­kad ne pi­šem ona­ko ka­ko se oče­ku­je. Da li je to do­bro, ne znam – pbja­snio je on.
To što je pr­vi pro­fi­li­čar na pro­sto­ru Cr­ne Go­re i Sr­bi­je ta­ko­đe mu je po­slu­ži­lo u stva­ra­la­štvu. Pro­fi­li­sa­nje ga je, ka­ko je is­ta­kao, na­u­či­lo da ne po­sto­ji „ni jed­na te­ma ili bi­lo šta u ži­vo­tu što zna­te da dru­ga stra­na ne­će pri­hva­ti­ti, sa­mo je po­teb­no da is­pri­ča­te na njoj shva­tljiv na­čin”.
Nje­go­va no­va knji­ga „Pred bu­đe­nje”, ko­ja je iza­šla kra­jem 2011, ve­o­ma br­zo je po­sta­la jed­na od naj­tra­že­ni­jih u re­gi­o­nu. Po­po­vić je u njoj sa­brao 40 tek­sto­va či­ja su po­la­zna osno­va bi­le nje­go­ve ko­lum­ne ob­ja­vlje­ne u „Da­nu”.
B.BRA­ŠNjO

Pro­klet­stvo špi­ju­na i ale­ba

Pri­ča­ma o Ale­bi­ma, bi­ći­ma ko­ja su se ra­đa­la kao vid ka­zne za po­ro­di­ce ko­je su pre­la­zi­le iz jed­ne u dru­gu vje­ru, Po­po­vić je skre­nuo pa­žnju da se „ta­kvi” i da­nas ra­đa­ju u vi­du onih ko­ji no­se zlo u se­bi.
- Mi spa­da­mo u so­ci­o­pa­to­lo­šku gru­pu na­ro­da u ko­jem se umre­ža­va­ju lo­ši lju­di, lju­di ko­ji ne po­sje­du­ju kva­li­te­te i vri­jed­no­sti. Kod nas kva­li­tet­ni po­je­din­ci, uglav­nom, ta­vo­re, osta­ju sa­mi, ne uspi­je­va­ju. Taj vid pro­klet­stva mi­slim da nam je dat još od vre­me­na kad su Osman­li­je bi­le na ovim pro­sto­ri­ma. Ču­ve­na je pri­ča da smo Osman­li­ja­ma i Ita­li­ja­ni­ma ot­kri­va­li gdje nam se kri­ju naj­po­bu­nje­ni­je fa­mi­li­je. Bi­li smo špi­ju­ni po po­tre­bi, ne po pla­ća­nju. Ne­moj­te da po­mi­sli­te da imam ne­što pro­tiv svog ro­da ili svog na­ro­da, već ho­ću da uka­žem na ne­u­ral­gič­na mje­sta, na ne­što što ni­kad ne­će­mo pro­mi­je­ni­ti, na stva­ri ko­je ne va­lja­ju a mi ih pro­sto nje­gu­je­mo - re­kao je on.