Sli­kar­ka Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić pr­vi put sa­mo­stal­no iz­la­že u Grad­skoj ga­le­ri­ji Ko­to­ra, ma­da je već ne­ko­li­ko pu­ta uče­stvo­va­la u tra­di­ci­o­nal­noj ko­lek­tiv­noj iz­lo­žbi Ko­tor­skih li­kov­nih umjet­ni­ka. Su­gra­đa­ni­ma se ovog pu­ta pred­sta­vi­la ci­klu­som ulja na plat­nu ko­ja su na­sta­ja­la u pro­te­klih tri go­di­ne. Po­red ap­strak­ci­je, nje­nu po­stav­ku od­re­đu­je i fi­gu­ra­ci­ja, ali bez de­ta­lja.
„Vo­lim tu cje­li­nu, har­mo­ni­ju bo­ja i svje­tlo­sti, bez pre­vi­še de­ta­lja”, ka­že umjet­ni­ca za „Dan”.
Ne­ka dje­la stva­ra­la je po­la­ko, go­di­na­ma, a ne­ka vr­lo br­zo, u pro­te­klih mje­se­ci. Za otva­ra­nje po­stav­ke bi­la je pri­pre­mi­la i vi­deo-rad na te­mu ple­sa, ali zbog teh­nič­kih pro­ble­ma ni­je uspje­la da ga pri­ka­že. Ples vo­li pod­jed­na­ko kao i sli­kar­stvo, pa če­sto ba­lan­si­ra iz­me­đu te dvi­je umjet­no­sti, te na­sto­ji i da ih spo­ji u cje­li­nu.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu pje­sni­ki­nja Bo­ja­na Da­ni­lo­vić ka­za­la je da je Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić sve­stra­na umjet­ni­ca, da nje­ne sli­ke mno­go go­vo­re o ono­me što ona u ži­vo­tu je­ste - ne sa­mo do­bra sli­kar­ka, do­bra dru­ga­ri­ca i kćer­ka, već sve to za­jed­no, a uz sve to iz­vr­sna po­zna­va­telj­ka ple­sa.
- Glav­ni mo­tiv nje­nih sli­ka je ono što ona sa­ma je­ste, a to je svje­tlost, pre­la­ma­nje svje­tla u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma, ma­ni­fe­sta­ci­ja po­kre­ta, ko­ji ona to­li­ko li­je­po pre­no­si na plat­no i ko­lo­rit ko­jim na sli­ka­ma iz­ra­ža­va svo­je emo­ci­je - ka­za­la je Da­ni­lo­vić.
Kao i film­ski re­di­telj Džim Džar­muš, i Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić sma­tra da in­spi­ra­ci­ja po­sto­ji svu­da - u va­zdu­hu, do­la­zi sa svih stra­na, a po­što pu­no ra­di sa lju­di­ma, ko­mu­ni­ka­ci­ja sa nji­ma do­dat­no je na­dah­nju­je. Du­brav­ka ra­di kao na­stav­ni­ca u OŠ „Ni­ko­la Đur­ko­vić” u Ra­da­no­vi­ći­ma, sa dje­com stva­ra mo­za­i­ke re­ci­kli­ra­ju­ći plo­či­ce, a po­red to­ga je in­struk­tor­ka li­cen­ci­ra­ne zum­be, ka­že da mno­go ra­di sa že­na­ma i mla­dim dje­voj­ka­ma. Sma­tra da sva­ki umjet­nik tre­ba da raz­mi­šlja da je osim za svo­je stva­ra­nje jed­na­ko od­go­vo­ran i za ču­va­nje pri­ro­de. U tom prav­cu, is­ta­kla je Mi­li­vo­je­vić do­je­le­ći sa na­ma svo­ja raz­mi­šlja­nja, umjet­nik mo­ra na svom pri­mje­ru da pru­ži in­spi­ra­ci­ju dru­gi­ma i, mo­žda, da kre­ne u ve­li­ku avan­tu­ru i pro­iz­vo­di hra­nu na ne­kom ma­lom par­če­tu ze­mlje za svo­je po­tre­be.
- Za­to raz­ra­đu­jem ide­ju bio-ba­šte u svom dvo­ri­štu. Na pr­vi po­gled se či­ni da to ni­je po­ve­za­no sa umjet­no­šću, ali čo­vjek je ite­ka­ko po­ve­zan sa cje­lo­kup­nom svi­je­šću uni­ver­zu­ma, ko­ju di­je­li sa dru­gi­ma, o ko­joj i sa­me sli­ke go­vo­re. Mo­žda te sli­ke vi­še ko­mu­ni­ci­ra­ju sa čo­vje­ko­vom podsvje­šću. Bit­no je da ima­te do­volj­no str­plje­nja, sta­ne­te is­pred sli­ke da vam se ona, na ne­ki na­čin, sa­ma obra­ti, ka­že vam ne­što o va­ma sa­mi­ma - ob­ja­sni­la je umjet­ni­ca.
U pro­ce­su stva­ra­nja po­la­zi od spolj­nih mo­ti­va, iz pri­ro­de, i uvi­jek za­vr­ši u unu­tra­šnjim sfe­ra­ma, ko­je ne­ma­ju mno­go ve­ze sa oko­li­nom, ali ni­su ni­šta ma­nje re­al­ne od to­ga - sve je u oku po­sma­tra­ča, ka­že ona.
Du­brav­ka Mi­li­vo­je­vić je ro­đe­na u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je na Fa­kul­te­tu li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju, a spe­ci­ja­li­stič­ke stu­di­je, od­sjek in­ter­me­di­jal­no sli­kar­stvo, za­vr­ši­la je u u kla­si pro­fe­so­ra Dra­ga­na Ka­ra­dži­ća. La­u­re­at je Pri­zna­nja gra­da Ce­ti­nja. Ži­vi u Ko­to­ru, u Kav­ču. Ba­vi se sli­kar­stvom, fo­to­gra­fi­jom, mo­za­i­kom i vi­deo-ra­dom, uklju­ču­ju­ći ple­snu for­mu. Do sa­da je ima­la če­ti­ri sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe, a uče­stvo­va­la je i na vi­še grup­nih iz­lo­žbi u ze­mlji i ino­stran­stvu. Uče­stvo­va­la je na in­ter­na­ci­o­nal­nim se­mi­na­ri­ma u Por­tu­ga­lu („Kul­tu­ra i umjet­nost Me­di­te­ran­skih ze­ma­lja” Co­im­bra), Slo­ve­ni­ji i Sr­bi­ji.
M.D.PO­PO­VIĆ


Pe­čat
in­tu­i­ci­je

Na pi­ta­nje ka­ko je spo­ji­la pe­da­go­ški rad, zum­bu, eko­lo­gi­ju i sli­kar­stvo, Du­brav­ka od­go­va­ra da je „ to do­šlo in­tu­i­tiv­no”.
- To je sve dio cje­lo­kup­ne svi­je­sti, jer smo i mi, lju­di, dio te svi­je­sti, dio ko­lek­tiv­nog ne­svje­snog, ri­ječ je vi­še o in­tu­i­ci­ji ne­go pro­mi­šlja­nju. Sva­ki umjet­nik ima vi­še raz­vi­je­nu in­tu­i­ci­ju, a ja svo­ju pra­tim, sli­je­dim, vje­ru­jem u nju. Taj vid ko­mu­ni­ka­ci­je sa lju­di­ma pre­no­sim i ugra­đu­jem u sli­ke, one su sa­mo pe­čat ono­ga što ja oko se­be do­ži­vlja­vam, ču­jem, vi­dim, ko­mu­ni­ci­ram. Sa­ma sli­ka je „kro­ki” jed­nog da­na, jed­ne mi­sli ko­ja se raz­ra­đu­je u vre­me­nu i pro­sto­ru - ob­ja­šnja­va sli­kar­ka.