Ka­da sam upi­sao aka­de­mi­ju stal­no sam go­vo­rio da me za­ni­ma da re­ži­ram tri ko­ma­da – „Ha­mle­ta”, Ste­ri­ji­ne „Ro­do­ljup­ce” i „Džo­na Piplfok­sa” Du­ška Ra­do­vi­ća. To je pred­sta­va na ko­joj sam od­ra­stao – ka­že re­ži­ser Gor­čin Sto­ja­no­vić, do­da­ju­ći da se ša­lio da na­kon to­ga mo­že u pen­zi­ju. Da­nas, na­kon dva du­go­me­tra­žna igra­na fil­ma, dvi­je TV se­ri­je, bez­broj­nih no­vin­skih ko­lum­ni, dvi­je knji­ge, de­se­ti­ne sce­no­gra­fi­ja, Sto­ja­no­vić se mo­že po­hva­li­ti sa pre­ko 40 po­zo­ri­šnih pred­sta­va. Ovih da­na pri­vo­di kra­ju rad na no­vom ko­ma­du pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta „Ma­čor u či­zma­ma”. Pred­sta­va, na­sta­la po tek­stu Igo­ra Bo­jo­vi­ća, či­ji pred­lo­žak je baj­ka Šar­la Pe­roa, pre­mi­jer­no će bi­ti iz­ve­de­na 15. apri­la u KIC „Bu­do To­mo­vić”.
• Koliko je za­htjev­no ra­di­ti dječ­je pred­sta­ve, jer, one ni­su sa­mo pi­ta­nje za­ba­ve, već i edu­ka­ci­je, što pod­ra­zu­mi­je­va i do­zu od­go­vor­no­sti?
- To je pot­pu­no tač­no. Za­to sam ne­ke i od­bio. Ni­sam htio da ra­dim tek­sto­ve ko­ji že­le da uči­ne dje­ci ne­što pri­jem­či­vim ula­gu­ju­ći se ovom vre­me­nu, do­mi­nant­noj kul­tu­ri ili kul­tur­nom obra­scu, ali u ni­skom re­gi­stru. Ovaj Igo­rov ko­mad na­pi­san pri­je 20 go­di­na, nje­go­va di­plom­ska pred­sta­va, je­di­ni je dječ­ji ko­mad ko­ji je do­bio Ste­ri­ji­nu na­gra­du. „Ma­čor u či­zma­ma” na­pi­san je sti­li­zo­va­nim dječ­jim je­zi­kom, ko­ji dje­ci na­me­će ko­mu­ni­ka­ci­ju sa bo­ga­tim rječ­ni­kom, sa bo­ga­tim aso­ci­ja­ci­ja­ma. Oni­ma ko­je dje­ca čak i ne mo­ra­ju sa­da da oči­ta­ju sve i ra­zu­mi­ju, ali će im ne­gdje osta­ti. I me­ni su osta­ja­le ne­ke pred­sta­ve i za dje­cu i za od­ra­sle, di­je­lo­vi, ne­ke sli­ke, ne­ke re­če­ni­ce ko­je ne ra­zu­mi­je­te, ali vam osta­nu. Mo­žda smo se na­vi­kli na Igo­ro­vo pi­sa­nje, ali pri­je 20 go­di­na ovo je bio pre­vrat­nič­ki ko­mad, bi­lo je neo­bič­no, pot­pu­no dru­ga­či­je, i Mi­lan Ka­ra­džić, ka­da je ta­da ra­dio na­pra­vio je pot­pu­no dru­ga­či­ju pa­ra­dig­mu re­ži­ra­nja za dje­cu. Na­pra­vlje­na je sko­ro kao za od­ra­sle, ne­u­še­će­re­no, bez ne­po­treb­ne agre­siv­no­sti u po­stup­ku, ali ne u sa­dr­ža­ju. Jer, ko­mad je ko­ji po­či­nje smr­ću oca - ko­mad za dje­cu ko­ji otva­ra ta­bu smr­ti. Ali, Igor to ra­di na li­jep na­čin. Od­go­vor­nost je na sce­ni to na­pra­vi­ti ta­ko da ona otvo­ri ta­bu smr­ti, ko­ji je je­dan od ne­ko­li­ko ve­li­kih ta­bua ko­ji se otva­ra­ju u dje­tinj­stvu, kao sek­su­al­nost ili li­ce­mjer­je, ali bez agre­siv­no­sti i la­žnog osa­vre­me­nja­va­nja da ne bi li­či­lo na TV Pink.
• Kažete da se otva­ra­ju ta­bui. Ko­li­ko to osvje­šće­nje dje­te­ta mo­že da ga pre­stra­ši?
- To je od­go­vor­nost o ko­joj pri­ča­mo. Mli­na­re­va smrt i tri si­na ko­ji osta­ju iza nje­ga... Ka­da ti­me po­či­nje­te, ka­da se to de­ša­va, vi ne mo­že­te uše­će­ri­ti či­nje­ni­cu ne­či­je smr­ti, ali ona ne mo­ra da iz­gle­da kao u vi­deo igri­ci, jer je to dio ži­vo­ta. Ako će ovaj ko­mad dje­te­tu olak­ša­ti da shva­ti ovaj mo­me­nat u ži­vo­tu, smrt ba­ke re­ci­mo, ako će to za­to­mi­ti bol ili ga uči­ni­ti pri­hva­tlji­vim, on­da je to ne­što sa­svim va­žno. Na­čin na ko­ji mi to ra­di­mo, na ko­ji po­ku­ša­va­mo da bu­de­mo kon­ge­ni­jal­ni u nje­žno­sti ko­ju je u to unio Igor, pa čak i hu­mo­ra ko­ji je unio, po­sta­je va­žno. Do­bro je kod Igo­ra to što pi­še kao da pi­še za od­ra­sle, i ne bje­ži od to­ga da sva­ka ži­vot­na si­tu­a­ci­ja mo­že bi­ti isto­vre­me­no stra­šna, tu­žna i hu­mo­ri­stič­na. Re­ci­mo re­pli­ka – „ne svi­raj bre, dok otac nam mre”. U tre­nut­ku kad se to de­ša­va, to je na­rav­no smi­je­šno, i za­vi­si ka­ko će­mo to po­ka­za­ti. Mi se tru­di­mo da je pla­si­ra­mo da bu­de tu­žno – smi­je­šna, da ne bu­de smi­je­šna i da na taj na­čin olak­ša, i da is­pad­ne da je ko­ba­ja­gi umro, jer ni­je, i opet sam na­čin pri­ka­za na ko­ji je Igor za­mi­slio, a mi još ma­lo pro­du­bi­li je drev­na. Od­no­sno, to je pri­ča o Aro­nu ko­ji če­ka u čam­cu, smrt ko­ja če­ka a ne do­la­zi po ne­ko­ga, i otac sam od­la­zi na taj put - mli­nar zna i pri­pre­ma svo­ju dje­cu.
• Koliko se stro­go ru­ko­vo­di­te, slu­ži­te re­di­telj­skim teh­ni­ka­ma u ko­ma­di­ma za dje­cu i za od­ra­sle, ili vi­še vo­li­te da ma­lo „plju­sne­te” pu­bli­ku?
- Za­vi­si od ma­te­ri­ja­la, tek­sta na­rav­no, ali vi­še od te­me. Ima lju­di ko­ji pro­sto re­a­li­zu­ju ono što je na­pi­sa­no, kao i onih ko­ji­ma je na­pi­sa­no tek po­vod za ne­što nji­ho­vo. Ne­mam ne­ki, ili bar po­ku­ša­vam da ne­mam ne­ki ru­ko­pis ko­ji će da me od­re­đu­je. Ima si­ste­ma, kao u sva­kom lu­di­lu, ali po­ku­ša­vam da ener­gi­ju tek­sta pre­tvo­rim u ne­što mo­je. Ka­da bi­ram tekst bi­ram ga pre­ma te­mi ko­ja me­ne za­o­ku­plja. Ni­je nu­žno re­di­telj­ska te­ma isto što i spi­sa­telj­ska. Do­bri pi­sci vam po­nu­de obi­lje te­ma. Po­ku­ša­vam da ra­dim ta­ko da ka­da me za­o­ku­pi ne­ka te­ma pro­na­đem za nju tekst ili obr­nu­to. Obič­no su to sta­ja­će te­me. Ne­ma mno­go te­ma na svi­je­tu, vr­lo ma­lo ih je. Mi go­vo­ri­mo o onim ključ­nim stva­ri­ma.
• Znači od po­čet­ka sve su iste te­me?
- Te­me su lju­bav i smrt, pa on­da se­dam smrt­nih gri­je­ha, pa on­da pr­vih pet Bož­jih za­po­vi­je­sti. Tu se za­vr­ša­va zbir te­ma ko­je čo­vje­ka mo­gu po­vu­ći. Lju­bo­mo­ra, za­vist, po­hle­pa, ne­u­mje­re­nost, to je ono što je sa­dr­žaj na­ših ži­vo­ta. Ko­rum­pi­ra­nost, dru­štve­na, mo­ral­na... zna­či, ono što je rđa­vo u čo­vje­ku, i na­rav­no ve­li­ka te­ma, ko­ja ih sve nat­kri­lju­je, a to je te­ma zla ko­jom se ba­vim već 26 go­di­na u po­zo­ri­štu. Bli­sko mi je sta­no­vi­šte an­tro­po­lo­škog pe­si­mi­zma. Mi­slim da zlo po­sto­ji u čo­vje­ku i da mu je ima­nent­no, a da je sva­ko­dnev­ni rad na to­me da ga uma­nji­mo, su­zbi­je­mo, ne po­ka­že­mo, na­đe­mo na­čin da ga su­bli­mi­ra­mo ako ga osje­ti­mo, pre­tva­ra­ju­ći tu ne­ga­tiv­nu ener­gi­ju u ne­što dru­go. Ne­ko to ura­di u te­re­ta­ni, ne­ko na­pra­vi pred­sta­vu, ne­ko pre­bi­je že­nu, ne­ko ubi­je.. A ako ima­te po­tre­bu da vaš te­a­tar ima ne­ki dru­štve­ni gest, ne da vas ša­ma­ra, ili ko­pa oči, mi­slim da je pro­vo­ka­ci­ja me­tod, a ne cilj. Jer, mi u po­zo­ri­šte ide­mo da bi­smo gle­da­li ne­što o na­šim ne­sa­vr­še­no­sti­ma, a ne o to­me ka­ko smo div­ni. Ako smo div­ni on­da ide­mo na ba­let, i to bi­je­li ba­let. No, gra­đan­sko po­zo­ri­šte slu­ži to­me da ne­pre­sta­no kri­ti­ku­je dru­štvo, a mo­že i po­li­ti­ku, kao dio tog dru­štva.
• Polazite, zna­či, od to­ga da je čo­vjek ro­đen zao, a ne do­bar?
- To je an­tro­po­lo­ška skep­sa. Kad bih imao od­go­vo­re ne bih se ba­vio ovim po­slom, mo­žda bih pi­sao, ili ne bih ni­šta pi­sao, bio bih u kre­ve­tu. Sve što ra­dim moj je po­ku­šaj da se sa so­bom ob­ja­snim oko to­ga. Ne­ma tu mno­go li­te­ra­tu­re ko­ja će vam tu po­mo­ći. Ja sam ma­lo sta­rin­ski u tim stva­ri­ma, iako su me op­tu­ži­va­li za post­mo­der­ni­zam, i za ovo i za ono. Ono što ja ci­je­nim od no­vo­vje­kov­ne fi­lo­zo­fi­je je Kant, a od sta­ro­vje­kov­ne Sv. Av­gu­stin, pa Knji­ga pro­po­vjed­ni­ko­va, Knji­ga o Jo­vu, Pje­sma nad pje­sma­ma, Sta­ro­za­vjet­ne pro­roč­ke pri­če, Ot­kro­ve­nje Jo­va­no­vo, Cr­njan­ski, An­drić, Kr­le­ža, Mir­ko Ko­vač, Da­ni­lo Kiš, u po­sljed­nje vri­je­me Dra­gan Ve­li­kić, Da­vid Al­ba­ha­ri, Mi­ljen­ko Jer­go­vić. Stal­no či­tam kla­si­ku, ov­dje sam po­sli­je 30 go­di­na ku­pio Sten­da­la, „Cr­ve­no i cr­no”, i či­ta­ju­ći shva­tam da me to oku­plja jer sve te te­me sto­je... To je isto što ra­di i ovaj mli­na­rev sin, ka­ko us­pje­ti i op­sta­ti do­bar u ovom su­ro­vom svi­je­tu. Uspjeh je po­sta­ti kralj i ože­ni­ti prin­ce­zu. Mla­di mli­nar sma­tra da se to mo­že po­sti­ći sa­mo ra­dom, za raz­li­ku od svo­je bra­će. Otac im ka­že, ima ne­što tre­će, a mi ne zna­mo što je to, jer to ni­je sa­mo sre­ća, ili sa­mo rad, ne­go i jed­no i dru­go. Kad bi bi­lo ko­nač­nog od­go­vo­ra to bi bi­la sa­mo di­dak­tič­ka ska­ska o ne­če­mu. Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


No­vo odije­lo, no­vi film

• Za­što ni­ste sni­mi­li vi­še od dva fil­ma?
- To je ujed­no i kom­pli­ko­va­no i jed­no­stav­no pi­ta­nje. Tri ili če­ti­ri pu­ta ni­smo pro­šli na kon­kur­si­ma Film­skog cen­tra Sr­bi­je, Bi­lja­na Sr­blja­no­vić i ja ni­smo bi­li do­volj­no do­bri sa ekra­ni­za­ci­jom nje­nog ko­ma­da „Be­o­grad­ska tri­lo­gi­ja”, on­da dru­gi put sa sce­na­ri­jem Je­le­ne Kaj­go ni­smo pro­šli na kon­kur­su. To je teh­nič­ki od­go­vor na pi­ta­nje. Su­štin­ski od­nos na pi­ta­nje je to što je srp­ska ki­ne­ma­to­gra­fi­ja ma­fi­ja­ško udru­že­nje. To ni­je ki­ne­ma­to­gra­fi­ja. Jed­ne go­di­ne ste vi u ne­koj ko­mi­si­ji i da­te me­ni film, dru­ge go­di­ne sam ja pa vam vra­tim, to vam je kao fud­bal. To se zo­ve tri za tri. To je si­tu­a­ci­ja u ko­joj se sna­la­ze lju­di ko­ji umi­ju da se sna­la­ze. Tač­no zna­te ka­da ne­ko od srp­skih pro­du­ce­na­ta sni­ma film, jer vo­zi no­vog BMW-a. Taj no­vac je do­šao ta­ko što je dr­ža­va ri­je­ši­la ne­ko­me da da pri­vat­no, bes­po­vrat­no, bez ika­ka­vih oba­ve­za, 250, 300 hi­lja­da ne­če­ga. A ovi što ih sti­mu­li­šu za ne­što, oni bar la­žu da su pro­iz­ve­li ne­što, a ovi pro­iz­ve­du ne­što što ni­je pi­ta­nje ko­li­ko to lju­di po­sli­je gle­da, ne­go što u star­tu je ja­sno da od te ra­bo­te ne­ma ni­čeg. Ne da ne­će bi­ti uspje­ha, ne­go ne­će bi­ti po­vra­ća­ja ni 10 po­sto sred­sta­va ko­ja su ulo­že­na. Ali, ne­ka­ko ti lju­di uvi­jek ima­ju no­va odi­je­la, no­ve ci­pe­le i no­vi auto­mo­bil, i po to­me zna­te da sni­ma­ju no­vi film.