Prof. Mi­o­drag Le­kić, pr­vi čo­vjek no­vo­o­sno­va­nog DE­MOS-a, mo­že se bez la­žne skrom­no­sti po­hva­li­ti da je pred­sta­vlja­nje nje­go­ve no­ve knji­ge „Na pu­tu za Da­mask” na pod­go­rič­kom Saj­mu knji­ga bi­lo naj­po­sje­će­ni­je do­sad. O knji­zi su po­red auto­ra go­vo­ri­li i Na­ta­ša Mar­ko­vić, vla­sni­ca be­o­grad­ske iz­da­vač­ke ku­će „Pla­vi ja­hač”, ko­ja je ob­ja­vi­la knji­gu, i uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor Mi­lan Po­po­vić.
Pri­ro­da knji­ge, ko­ja kroz ese­je, ogle­de, ko­lum­ne, go­vo­ri o pre­o­bra­ža­ju ko­ji je na dje­lu u na­šem dru­štvu, ali ko­ji ne sa­mo što te­če vr­lo spo­ro, ne­go se če­sto i ne pre­po­zna­je, je­ste ka­le­i­do­skop, is­ti­če Po­po­vić. Ali, ka­le­i­do­skop u naj­po­zi­tiv­ni­jem zna­če­nju. Za­to, do­da­je Po­po­vić, tre­ba je po­sma­tra­ti u tri di­men­zi­je – ho­li­stič­ko-re­ne­san­snoj, pi­ta­nju iz­ra­zi­te di­ja­lo­ške otvo­re­no­sti sa dru­gim i dru­ga­či­jim i u po­ku­ša­ju una­pre­đe­nja za­jed­ni­ce - po­li­sa, od­no­sno po­li­ti­ke. Kao ključ­ne tek­sto­ve u ovoj knji­zi, po­red na­slov­nog, Po­po­vić sma­tra i Le­ki­će­ve op­ser­va­ci­je Pr­vog svjet­skog ra­ta i Ma­ki­ja­ve­li­je­vog „Vla­da­o­ca”.
Na­rav­no, zbog pri­ro­de tek­sto­va ove knji­ge, od­no­sno fe­no­me­na ko­je tre­ti­ra­ju, ni­je iz­o­sta­la ni pri­ča o po­li­ti­ci, ne­kad i sa­da, a ko­ju je po­čeo Po­po­vić po­hva­lom do­sa­da­šnjeg po­li­tič­kog an­ga­žma­na Le­ki­ća, i nje­go­vih re­zul­ta­ta ko­ji mu se ne pri­zna­ju. U naj­kra­ćem, či­nje­ni­ce da je na pro­te­klim iz­bo­ri­ma, `12,`13. i `14. Le­ki­će­vim dje­lo­va­njem do­ka­za­no da je vlast u Cr­noj Go­ri, ka­ko ka­že Po­po­vić, ne­le­gi­tim­na, pro­tiv­u­stav­na i uzur­pa­tor­ska.
Na na­slov knji­ge, od­no­sno isto­i­me­ni tekst, ko­ji alu­di­ra na bi­blij­sko Sa­vlo­vo pre­o­bra­će­nje u Pa­vla, go­vo­ri­li su i Mar­ko­vi­će­va i Le­kić. O tom tek­stu Po­po­vić ka­že:
- Ja sam u „Da­ma­sku” Mi­o­dra­ga Le­kić pre­po­znao ono što su Fer­nand Bro­del i dru­gi na­zva­li „vre­me­nom pro­mje­ne”. Na­rav­no, mno­gim lju­di­ma, pa i u Cr­noj Go­ri usta su pu­na pro­mje­na, ali sa­mo na pr­ste jed­ne ru­ke mo­že­te iz­bro­ja­ti one, ko­ji kao Le­kić, ra­zu­mi­ju tran­sfor­ma­ci­ju, pre­o­bra­žaj, pro­mje­nu ko­ja je da­nas u Cr­noj Go­ri - ka­že Po­po­vić, do­da­ju­ći da pro­mje­na pred­sta­vlja i ve­li­ki iza­zov za ono naj­bo­lje u lju­di­ma.
Le­kić je is­pri­čao da je na­slov­ni tekst na­stao ne­gdje u vri­je­me ka­da je po­če­la re­al­na kri­za u Si­ri­ji, od­no­sno Oba­mi­ne di­le­me da li bom­bar­do­va­ti ili ne bom­bar­do­va­ti Da­mask, kao oli­če­nje jed­nog re­ži­ma. Me­đu­tim, do­da­je Le­kić, i Oba­ma je do­ži­vio me­ta­mor­fo­zu, ne onu kao Sa­vle, ali ipak do­volj­no ra­zum­nu, re­al-po­li­tič­ku, da ne uči­ni ne­što ta­kvo. No, ka­že Le­kić, in­di­ka­tiv­no je ta­da bi­lo sa­op­šte­nje cr­no­gor­ske Vla­de, u ko­jem se s ne­str­plje­njem iš­če­ki­va­lo bom­bar­do­va­nje. S tim u ve­zi, za­ni­mljiv je i nje­gov stav da po­če­tak tre­ćeg svjet­skog ra­ta spre­ča­va strah od to­tal­nog uni­šte­nja, vi­še od pro­svi­je­će­no­sti vla­da­ju­ćih gar­ni­tu­ra.
Mno­go pri­če bi­lo je i o ču­ve­noj `68, i to ne sa­mo ge­ne­ra­cij­ski, ne­go kao kul­tu­ro­lo­škom i dru­štve­no – po­li­tič­kom fe­no­me­nu. Ključ­no pi­ta­nje, ko­je je po­sta­vlje­no i Le­ki­ću i pu­bli­ci, bi­lo je za­što je `68. iz­o­sta­la u Cr­noj Go­ri. Ba­na­lan od­go­vor, ka­že Le­kić, je­ste či­nje­ni­ca da u to vri­je­me u Cr­noj Go­ri ni­je bi­lo uni­ver­zi­te­ta, no da su se za­to Cr­no­gor­ci is­ka­za­li na obje stra­ne u Be­o­gra­du. Dru­gi dio me­da­lje je či­nje­ni­ca da ni ta­da, kao ni sa­da, ni­je bio raz­vi­jen slo­bo­dan duh gra­đa­ni­na, od­no­sno in­di­vi­du­al­ne svi­je­sti i sa­vjest.
- U Cr­noj Go­ri ne­ma­mo taj kva­li­ta­tiv­ni skok gra­đan­ske hra­bro­sti. Na­še po­bje­de su ve­li­ke i žer­tve za­slu­žu­ju po­što­va­nje, ali su naj­če­šće plod kon­spi­ra­ci­je, pla­na, pri­pre­ma, or­ga­ni­zo­va­no­sti. Dok, kva­li­ta­ti­van skok de­mo­kra­ti­je je gra­đan­ska, in­di­vi­du­al­na svi­jest. Mi­slim da ni­smo do­tle sti­gli do­tle, i da ta kva­li­ta­tiv­na pro­mje­na tek tre­ba da usli­je­di – re­kao je Le­kić.
Za­ni­mlji­vo, upr­kos ovoj pri­či, iz­o­sta­la su pi­ta­nja pu­bli­ke, ba­rem u ofi­ci­jel­nom di­je­lu pred­sta­vlja­nja.
Ž.J.