U Do­mu na Rso­je­vi­ci u Da­ni­lov­gra­du do 6. ju­na do­ma­ća pu­bli­ka mo­ći će da po­gle­da sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu Ni­ko­le Vu­jo­še­vi­ća, pri­zna­tog cr­no­gor­skog sli­ka­ra. Po­stav­ku či­ne ra­do­vi no­vi­jeg da­tu­ma, a me­đu nji­ma i da­lje do­mi­ni­ra­ju mo­ti­vi Mo­ra­če i Pla­ti­ja, ko­ji su do­mi­nant­ni u stva­ra­lač­kom opu­su ovog umjet­ni­ka ko­ji tra­je već 70 go­di­na. Vu­jo­še­vi­ću je ovo 25. sa­mo­stal­na iz­lo­žba, što u Cr­noj Go­ri i ze­mlja­ma re­gi­o­na, ali i van ze­ma­lja biv­še Ju­go­la­vi­je. Do­bit­nik je Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de, kao i broj­nih umjet­nič­kih pri­zna­nja, a nje­go­vi ra­do­vi na­la­ze se u en­ci­klo­pe­di­ja­ma i škol­skim udž­be­ni­ci­ma. Vu­jo­še­vi­ću je 2010. go­di­ne do­di­je­lje­no i la­ska­vo pri­zna­nje is­tak­nu­tog stva­ra­o­ca Cr­ne Go­re.
- Na­kon se­dam de­ce­ni­ja te­škog i tr­no­vi­tog sli­kar­skog pu­ta ko­ji je po­čeo na Ce­ti­nju ja­nu­a­ra 1945. go­di­ne ovo je još jed­na sta­ni­ca, po­seb­no dra­ga, jer je u Bje­lo­pa­vlić­koj rav­ni­ci – ka­zao je sli­kar.
Pri­sje­tio se pred­je­la Pro­van­se u Fran­cu­skoj gdje se sre­di­nom 19. vje­ka ra­đa­la mo­der­na evrop­ska i svjet­ska umjet­nost, ka­da su im­pre­si­o­ni­sti, na­kon re­a­li­sta Ko­roa i Kur­bea, upr­kos stra­šnim ot­po­ri­ma ki­da­li ve­ze sa tra­di­ci­jom. Da su, ka­ko je re­kao Vu­jo­še­vić, im­pre­si­o­ni­sti ima­li pi­to­rek­snu kra­snu Bje­lo­pa­vlić­ku rav­ni­cu, pu­nu bo­ja, sun­ca, to­plo­te, va­zdu­ha, sve oko i iz­nad ri­je­ke Ze­te, za­bo­ra­vi­li bi Pro­van­su. I dok su pej­za­ži Pro­van­se na mno­go­broj­nim plat­ni­ma fran­cu­skih i dru­gih sli­ka­ra ušli u svjet­sku isto­ri­ju umjet­no­sti, na­ša Bje­lo­pa­vlić­ka rav­ni­ca ri­jet­ko je bi­la sli­kar­ski mo­tiv, pri­mje­tio je on.
- Sli­ka­li su je Lu­bar­da i Vu­ško­vić u pro­šlom vi­je­ku, a mo­ja pre­o­ku­pa­ci­ja njo­me tra­ja­la je sko­ro dvi­je de­ce­ni­je. Naj­zad sti­žem u tre­ću, po­sled­nju i lo­gič­no po­sled­nju sta­ni­cu mog sli­kar­skog pu­ta, uz Pla­ti­je i Mo­ra­ču, po­red ko­je sam ro­đen, ra­stao i raz­vi­jao se u nje­nom ka­njo­nu, bez­ma­lo po­la vi­je­ka. Mo­ra­ču ko­ja mi je po­sta­la ško­la ko­ju ni­ka­da ni­je­sam za­vr­šio. Imam tri ro­đen­da­na, pr­vi – fi­zič­ki 1929. go­di­ne u Pod­go­ri­ci, dru­gi na Ce­ti­nju u sa­da­šnjoj zgra­di op­šti­ne 1945, gdje sam ro­đen da bu­dem sli­kar i tre­ći u Da­ni­lov­gra­du od­no­sno u Bje­lo­pa­vlić­koj rav­ni­ci gdje sam ro­đen kao pej­za­ži­sta – is­ta­kao je Vu­jo­še­vić.
O iz­lo­žbi Vu­jo­še­vi­ća u Da­ni­lov­gra­du sli­kar i ka­ri­ka­tu­ri­sta Lu­ka La­ga­tor je ka­zao da je umjet­nik oča­ran ka­njo­nom Mo­ra­če i da se mo­že na­zva­ti pla­tij­skim Pro­me­te­jom. Po nje­go­vim ri­je­či­ma Vu­jo­še­vić je na ka­njo­nu pri­je mno­go de­ce­ni­ja pri­mio tri za­po­vi­je­sti „kre­ni, ko­ra­čaj i li­staj”.
- I kre­nuo je sli­kar uz ri­je­ku, a ni­je po­šao niz nju, što je bi­lo pri­rod­no i ne­u­po­re­di­vo lak­še. Mo­žda ni ta­da ne bi po­gri­je­šio jer bi sti­gao do nje­nog kraj­njeg od­re­di­šta, do Ska­dar­skog je­ze­ra ko­je ni­je ni­šta ma­nje ču­do od nje­nog ka­njo­na. Me­đu­tim ni­je se po­veo pri­ma­mlji­vom la­ko­ćom plo­vid­be niz ti­he šu­mo­ve smi­re­ne ri­je­ke, sprem­ne da se vi­ju­ga­va kroz vr­ba­ke pre­da svom je­ze­ru, već se upu­tio, upr­kos ma­ni­toj vo­di, nje­nim br­za­ci­ma, vi­ro­vi­ma, usje­ci­ma i oštrim hri­di­na­ma. Još na po­če­ku pu­ta umjet­nik je osje­tio moć­no bi­lo ri­je­ke svje­stan bor­be ko­ja ga če­ka. Ali, od če­ga po­če­ti? Sje­tio se po­ru­ke pje­sni­ka pa je po­čeo da li­sta vri­je­me. To je bio je­di­ni na­čin da shva­ti su­šti­nu, da se uhva­ti za si­gur­nu gra­nu i da kre­ne na­pri­jed u ka­njon. Da­nas Vu­jo­še­vić ula­zi u to gro­tlo kao u hram. On tu ne za­sta­je i ne pra­vi na­klo­ne, već ula­zi eku­men­ski sa že­ljom da ga ob­u­hva­ti i da sa­gle­da sve nje­go­ve stra­ho­te i lje­po­te, da ih sje­di­ni i da ih ta­kve pre­ne­se na plat­no. Ubi­ra­ju­ći plo­do­ve vre­me­na sa tog, mo­gu­će, za­bra­nje­nog dr­ve­ta, on i da­lje smje­lo sli­je­di za­po­vi­jest pje­sni­ka i po­či­nje da ko­ra­ča po vo­di oda­kle su naj­u­ku­sni­ji plo­do­vi na sa­mi do­hvat ru­ke. Ko­ra­ča­ti po vo­di mo­že sa­mo onaj ko­ji ima istin­sku i du­bo­ku vje­ru, onaj ko­ji je si­gu­ran u svo­je opre­dje­lje­nje u svoj po­tez i iz­raz, a Vu­jo­še­vić to si­gur­no ima – ka­zao je La­ga­tor.
Po­kro­vi­telj Vu­jo­še­ve­će­ve iz­lo­žbe je Op­šti­na Da­ni­lov­grad. Po­vo­dom ove po­stav­ke na nje­nom otva­ra­nju Bra­ni­slav Đu­ra­no­vić, pred­sjed­nik op­šti­ne, je is­ta­kao da se ra­di o zna­čaj­nom kul­tur­nom do­ga­đa­ju u Da­ni­lov­gra­du ko­ji pre­va­zi­la­ze lo­kal­ne okvi­re i pred­sta­vlja osvje­že­nje i na ši­roj sli­kar­skoj sce­ni.
- Lju­bi­te­lje umjet­no­sti ob­ra­do­vao je sli­kar za ko­jeg ne­ma taj­ni u li­kov­nom za­na­tu i ko­ji je svo­jim ra­do­vi­ma uve­li­čao naš pra­znik. Nje­go­vo stva­ra­la­štvo iz­u­zet­no ci­je­ne gra­đa­ni kao nje­go­vu ne­iz­mjer­nu lju­bav pre­ma do­mo­vi­ni - re­kao je Đu­ra­no­vić.
I. MI­LO­ŠE­VIĆ

Pro­sla­vio su­ro­vu lje­po­tu

Vu­jo­še­vić ži­vi od ka­njo­na i da osje­ća sve nje­go­ve po­kre­te. Sli­kar za­pra­vo hra­ni du­šu ka­njon­skim iz­o­bi­ljem i pre­no­si je na plat­no.
- Vu­jo­še­vić pri to­me sa­op­šta­va ,,Što god vi­še od­u­zi­mam od Pla­ti­ja, či­ni mi se da sve vi­še osta­jem”. Me­đu­tim, on ne od­u­zi­ma – on sa­bi­ra i da­je. Ne osta­vlja ni­ka­kve vi­dlji­ve tra­go­ve na objek­tu, ali ga iz­vla­či iz tmi­ne, sta­vlja ga na uvid i či­ni per­cep­ti­bil­nim ši­ro­kom kru­gu po­sma­tra­ča ko­ji mo­gu bi­ti i hi­lja­da­ma ki­lo­me­ta­ra da­le­ko. Tu je Ni­ko­la Vu­jo­še­vić na­pra­vio ko­rak na­pri­jed u od­no­su na sve­moć­nu pri­ro­du i uči­nio da to vi­še ni­je bes­pu­će, str­mo­glav i ka­njon – ne­vi­dio, već vi­še­stru­ko osvi­je­tljen obje­kat na bo­ga­toj po­zor­ni­ci cr­no­gor­skog pej­za­ža. On istin­ski obo­ga­ću­je, ople­me­nju­je, do­pu­nju­je, do­gra­đu­je, oži­vlja­va i su­ro­vu lje­po­tu sla­vi - po­ja­šnja­va La­ga­tor.