Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar Sr­ba u Ma­ke­do­ni­ji „Spo­na” sa po­seb­nom pa­žnjom na­ja­vio je na­stup srp­skog pi­sca Alek­san­dra Ili­ća na Saj­mu knji­ga u Sko­plju ko­ji tra­je do 11. ma­ja. La­gu­nin autor pu­tu­je u Ma­ke­do­ni­ju u or­ga­ni­za­ci­ji iz­da­vač­ke ku­će „Ars Li­bris”, ko­ja je upra­vo ob­ja­vi­la pre­vod nje­go­ve lju­bav­ne pri­če „PR” u pre­vo­du Sa­še Hri­stov­skog.
– Kad ne­kom ne­što laj­ku­je­te ti­me ste tu oso­bu uči­ni­li sreć­ni­jom – laj­ko­vi su do­pa­min­ske in­jek­ci­je. Tu či­nje­ni­cu lju­di da­na­šnji­ce če­sto ko­ri­ste za udva­ra­nje: umje­sto ru­ža po­kla­nja­ju laj­ko­ve. Vje­ro­vat­no da se jed­nim še­rom go­to­vo mo­gu kom­pen­zo­va­ti tro­šak i efe­kat či­ta­vog bu­ke­ta. A i ne­ma bo­ja­zni da ro­man­ti­ka skli­zne u pa­te­ti­ku. U svom ro­ma­nu na­sto­jao sam da pri­ka­žem lju­de ko­ji bez no­stal­gi­je za oflajn obi­ča­ji­ma pot­pu­no uži­va­ju u sa­vre­me­nim vi­do­vi­ma ko­mu­ni­ka­ci­je. Oni su lju­di no­vog do­ba. Ne ra­du­ju se sa­mo laj­ku već po­mo­ću in­ter­ne­ta pro­na­la­ze i lju­bav – re­kao je Ilić.
● Ka­ko je na­sta­la ide­ja da na­pi­še­te ovaj ro­man?
- Ide­ja je na­sta­la iz po­sma­tra­nja sa­da­šnjo­sti – je­di­no me ona kre­a­tiv­no po­bu­đu­je. U „PR”- u sam že­lio da što vjer­ni­je uhva­tim sa­da­šnjost, svi­jet pro­žet in­ter­ne­tom, no­vim na­či­ni­ma ko­mu­ni­ka­ci­je i na­vi­ka­ma lju­di ra­nog di­gi­tal­nog do­ba. Pi­sao sam i o to­me ka­ko smo se svi mi sna­šli u tom no­vom svi­je­tu – in­ter­net je do­nio no­vo ko­mu­ni­ka­cij­sko pod­ruč­je ko­je s jed­ne stra­ne zna­čaj­no re­de­fi­ni­še mar­ke­ting i PR, i nji­hov me­đu­sob­ni od­nos, a sa dru­ge omo­gu­ća­va br­ži pro­tok sva­ko­dnev­nog go­vo­ra, a sa­mim tim i emo­ci­ja, a na kra­ju i lju­ba­vi. U tom smi­slu in­ter­net je pro­mi­je­nio na­čin na ko­ji ko­mu­ni­ci­ra­mo ali ne i ono što osje­ća­mo. Laj­ko­vi, še­ro­vi i tvi­to­vi je­su put do in­bok­sa, in­boks do iz­la­ska a iz­la­zak do lju­ba­vi. Iz­la­zak če­sto iz­o­sta­ne.
● U ko­joj mje­ri je knji­ga auto­bi­o­graf­ska bu­du­ći da je glav­ni ju­nak pro­fe­si­o­nal­no ve­o­ma bli­zak pro­fi­lu pro­fe­si­je ko­ju Vi oba­vlja­te?
- Je­di­na slič­nost iz­me­đu me­ne i glav­nog ju­na­ka mog ro­ma­na je u to­me što obo­ji­ca ži­vi­mo od in­ter­ne­ta. Svi li­ko­vu u ro­ma­nu su iz­mi­šlje­ni, ali su obra­sci po­na­ša­nja stvar­ni.
● Pro­tu­ma­či­te nam ma­lo bli­že na­slov Va­še knji­ge?
- Svi­jet u ko­jem da­nas ži­vi­mo raz­li­ku­je se od svog pret­hod­ni­ka, ali ne u tri­vi­jal­nom smi­slu ko­ji se mo­že de­tek­to­va­ti na pu­kom pro­ti­ca­nju vre­me­na. Pro­mje­na je su­štin­ska. Ušli smo u no­vu epo­hu. Svi­jet je pro­ši­ren, ve­ći je za In­ter­net, a glav­na od­li­ka tog no­vog pod­ruč­ja je ko­mu­ni­ka­ci­ja. Za­to sam se u ro­ma­nu ba­vio PR-om, kao vje­šti­nom ko­ja je naj­bo­lje ovla­da­la tim no­vim go­vor­nim pod­ruč­jem. Po­red to­ga, ko­mu­ni­ka­ci­ja je uslov jed­nog od ba­zič­nih osje­ća­nja – lju­ba­vi – a po­ja­vom in­ter­ne­ta i dru­štve­nih mre­ža stvo­ren je či­tav niz no­vih tu­ne­la za raz­mje­nu ka­ko emo­ci­ja ta­ko i lju­bav­nih (ne)uspje­ha. Ka­da sam ta dva aspek­ta ko­mu­ni­ka­ci­je ukr­stio do­bio sam za­plet: lju­bav­ni tro­u­gao u PR agen­ci­ji.
● Va­ši ju­na­ci ži­ve u ne­ku ru­ku svo­je po­lu­vir­tu­el­ne ži­vo­te u po­lu­vir­tu­el­nom svi­je­tu, iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja no­vog ob­li­ka ka­pi­ta­li­zma. Ka­ko Vam se kroz te ti­je­sne uske pro­zo­re ova­ko ustro­je­nog svi­je­ta ko­ji Vaš ro­man si­tu­i­ra am­bi­jen­tal­no či­ne iz­la­zi, na­da, bu­duć­nost?
- Jed­na od struk­tur­nih cr­ta ro­ma­na je­ste od­nos rad­nog i slo­bod­nog vre­me­na. U tom od­no­su vi­di­mo ko­li­ko se ba­ha­to kor­po­ra­tiv­ni, ili mo­žda tač­ni­je re­če­no fe­u­dal­ni duh pre­li­va u slo­bod­no vri­je­me i ko­li­ko stva­ri iz pri­vat­nog ži­vo­ta ne­ma­ju šta da tra­že na rad­nom mje­stu. U tom po­zi­vu na pro­fe­si­o­nal­nost pr­va žr­tva je ljud­skost. Ipak, i u tom de­hu­ma­ni­zo­va­nom, kor­po­ra­tiv­nom okru­že­nju ne­ka­ko do­la­zi do raz­mje­ne osje­ća­nja. Sme­šta­ju­ći lju­bav­ni tro­u­gao upra­vo u ta­kav am­bi­jent že­lio sam da is­tra­žim gdje pre­sta­je rad­na, a po­či­nje oba­ve­za pre­ma part­ne­ru. S dru­ge stra­ne, či­ni mi se da je kor­po­ra­tiv­ne bu­ka­gi­je mo­gu­će ski­nu­ti ili da­va­njem ot­ka­za i po­kre­ta­njem bi­lo ka­kvog sop­stve­nog po­sla ili učla­nje­njem u ne­ku stran­ku da bi se do­bio po­sao u bi­lo kom jav­nom pred­u­ze­ću. Sva­ki dru­gi put vo­di do jed­nog od naj­ve­ćih kor­po­ra­tiv­nih gre­ho­va: bo­lo­va­nja.
● Va­ša knji­ga do­no­si i auten­ti­čan rječ­nik mar­ke­tin­ga, ali i no­vo­na­sta­lih obla­sti, ko­je su ne­iz­o­stav­ne u bi­zni­su, ali i na­šim ži­vo­ti­ma... Lju­bav kao emo­ci­ja se u tom ne­tvor­ku pro­ma­lja u tra­go­vi­ma, us­put­no... Da li se mo­že re­ći da je tvoj ro­man svo­je­vr­sno svje­do­čan­stvo o otu­đe­nju?
- To je le­gi­tim­no tu­ma­če­nje ma­da bih pri­je re­kao da se ra­di o in­di­vi­du­al­no­sti; ili o pi­ta­nju gdje je li­ni­ja iz­me­đu in­di­vi­du­al­no­sti i sa­mo­će. Jed­no ne po­vla­či dru­go, ali mo­gu da ko­in­ci­di­ra­ju ako je in­di­vi­du­a­lac sklon osa­mlji­va­nju ili pak mi­zan­tro­pi­ji.
● Ka­kvi su Vam pla­no­vi ka­da je knji­žev­nost u pi­ta­nju?
- Tre­nut­no sam oku­pi­ran pro­mi­šlja­njem no­vog ro­ma­na. Usko­ro ću po­če­ti i da ga za­pi­su­jem.M.Mi­lo­sa­vlje­vić

Kao era pri­je Gu­ten­ber­ga

Po­sto­ji te­o­ri­ja ko­ja ka­že da sa­da ži­vi­mo u di­gi­to­ral­noj eri i po ko­joj su dru­štve­ne mre­že u di­gi­tal­no po­lje uni­je­le oral­nost pred­gu­ten­ber­gov­skog ti­pa. Od Gu­ten­ber­ga do Fej­sbu­ka ide­je su bi­le fik­si­ra­ne na pa­pi­ru, u knji­ga­ma, no­vi­na­ma... Na dru­štve­nim mre­ža­ma one se še­ru­ju, edi­tu­ju, do­pi­su­ju, sa­ka­te, pre­no­se s pro­fi­la na pro­fil. Na kra­ju, tu če­sto i umi­ru. U tom smi­slu fluk­tu­a­ci­ja ide­ja na dru­štve­nim mre­ža­ma pod­sje­ća na onu pri­je izu­ma štam­par­ske pre­se. Ta pro­mje­na od­ra­zi­la se i na mar­ke­ting i PR: za­hva­lju­ju­ći in­te­r­ne­tu i dru­štve­nim mre­ža­ma po­sta­li su dvo­smjer­ni, do­bi­li su di­ja­lo­šku for­mu. S dru­ge stra­ne, svi­jet u ko­jem da­nas ži­vi­mo bo­ga­ti­ji je za In­ter­net – za je­dan ne­pre­gled­ni ko­mu­ni­ka­cij­ski sek­tor ko­jim go­spo­da­re upra­vo mar­ke­ting i PR. S ob­zi­rom na re­a­li­stič­ki dis­kurs ro­ma­na „PR”, u pri­ka­zu sa­da­šnjo­sti ni­je bi­lo mo­gu­će za­o­bi­ći di­gi­to­ral­nost, a on­da ni pi-ar i mar­ke­ting kao vje­šti­ne ko­je tu di­gi­to­ral­nost 21. vi­je­ka do­brim di­je­lom i uslo­vlja­va­ju: na­ro­či­to u onom di­je­lu ko­ji za­pre­ma­ju mar­ke­tin­ške ma­ši­ne, Fej­sbuk na pri­mjer – ka­že Ilić.