Trg pje­sni­ka pred­sta­vio je i Ja­smi­nu Ah­me­ta­gić, po­zna­tu te­o­re­ti­čar­ku knji­žev­no­sti iz Be­o­gra­da, i nje­nu no­vu stu­di­ju „Pri­po­ve­dač i pri­ča”, za ko­ju je 2014. na­gra­đe­na pri­zna­njem „Ni­ko­la Mi­lo­še­vić”.
Knji­gu ko­ja je zbir knji­žev­no-te­o­rij­skih i knji­žev­no-kri­tič­kih tek­sto­va oku­plje­nih oko za­jed­nič­ke te­me – ma­ni­pu­la­tiv­nog pri­po­vje­da­ča, pred­sta­vio je dr Go­ran Ra­do­njić, do­cent na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću, ko­ji je raz­go­va­rao sa Ahg­me­ta­gi­će­vom. Nje­go­vo pr­vo pi­ta­nje bi­lo je šta je funk­ci­ja knji­žev­no­sti, i šta je ona, za­pra­vo, htje­la da ka­že u smi­slu psi­ho­lo­škog aspek­ta ba­vlje­nja knji­žev­no­šću.
- Če­sto mi go­vo­re – ju­nak u ro­ma­nu ni­je ži­vi lik, ne mo­že se tu­ma­či­ti psi­ho­lo­ški. To je sa­svim tač­no - lik ni­je čo­vjek kao ta­kav, ali mi bo­lje po­zna­je­mo ne­kog ju­na­ka u ro­ma­nu, ne­go po­ne­kad ne­kog svog bli­žnjeg. Sve što tre­ba da zna­mo o jed­nom ju­na­ku, ka­žu nam u ro­ma­nu. Mi ži­vi­mo sa bli­žnji­ma, a ne zna­mo sve o nji­ma, jer ne po­sto­ji ne­ka in­stan­ca iz­nad na­še ko­ja bi nam da­va­la ko­men­ta­re, ko­ja bi nam, da­kle ko­men­ta­ri­sa­la bli­žnjeg, i ko­ja bi nas na­tje­ra­la da mi­je­nja­mo svo­ju per­cep­ci­ju, jer nje­go­vu psi­ho­lo­gi­ju ni­smo po­zna­va­li. Da­kle, knji­žev­nost je kon­tro­li­san svi­jet - kon­tro­li­še ga autor, kon­tro­li­še ga pri­po­vje­da­čem. A kad je taj pri­po­vje­dač u pr­vom li­cu, on­da on kon­tro­li­še in­for­ma­ci­je ko­je nam da­je. Ži­vot je mno­go kom­plek­sni­ji od knji­žev­no­sti, ali je po­sao knji­žev­no­sti da osvi­je­tli kom­plek­snost ži­vo­ta, ali se ni­ka­da jed­na stvar ne mo­že ob­ja­sni­ti sa­mo jed­nim uzro­kom. Za­to ka­žem da je sva­ka po­ru­ka u knji­žev­no­sti u isti mah i po­li­tič­ka po­ru­ka, jer go­vo­ri o na­ma, o na­šem o svje­snom bi­ću i na­šem po­sto­ja­nju u vre­me­nu, ali je i psi­ho­lo­ški pro­stor, jer go­vo­ri o na­ma kao o lju­di­ma. Da­kle, vi­še­stru­ke su mo­ti­va­ci­je sva­kog na­šeg is­ka­za, i da­le­ko­se­žno go­vo­re za one ko­ji to že­le da ču­ju. A iza svih ba­vlje­nja knji­žev­no­šću, este­ti­ka­ma, fik­ci­ja­ma, sto­ji ipak jed­no in­te­re­so­va­nje za čo­vje­ka, za po­ru­ku ko­ju nam on da­je, za ne­ke du­ple na­o­ča­ri ko­ji­ma nam po­ma­že da du­blje i ja­sni­je sa­gle­da­mo ovaj naš ži­vot, i ne­ku na­šu funk­ci­ju u tom ži­vo­tu – is­ta­kla je Ja­smi­na Ah­me­ta­gić.
R.K.


Sa­mo­ma­ni­pu­la­ci­ja i an­ti me­si­jan­ski ro­man

Ka­kvim se sve stra­te­gi­ja­ma ko­ri­sti pri­po­vje­dač u pr­vom li­cu ka­ko bi is­pri­čao ne­ku pri­ču. U knji­zi se to po­ka­zu­je na pri­mje­ri­ma ro­ma­na „Vi­ta bre­vis” Ju­stej­na Gor­de­ra, „Ka­ko upo­ko­ji­ti vam­pi­ra” Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća, „Po­nor­ni­ca” Sken­de­ra Ku­le­no­vi­ća, „Der­viš i smrt” i „Tvr­đa­va” Me­še Se­li­mo­vi­ća, „Iz­la­zak” Ra­do­mi­ra Kon­stan­ti­no­vi­ća, „Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću” Mi­lo­ša Cr­njan­skog, „Šti­ler” Mak­sa Fri­ša, „Vječ­nik” Ne­dža­da Ibri­ši­mo­vi­ća. Na Tr­gu pje­sni­ka, me­đu pri­mje­ri­ma ona je na­ve­la ro­man „Iz­la­zak” Ra­do­mi­ra Kon­stan­ti­no­vi­ća, za ko­ji se če­tr­de­set go­di­na u na­šoj knji­žev­no­sti tvr­di­lo da je an­ti me­si­jan­ski, što on za­pra­vo ni­je. A kao pri­mjer sa­mo­ma­ni­pu­al­ci­je pri­po­vje­da­ča na­ve­la je ro­man „Der­viš i smrt” Me­še Se­li­mo­vi­ća:
- U tom ro­ma­nu, iz tek­sta u tekst, mi­je­nja se pri­stup, pa su mi „Der­viš i smrt”, dje­li­mič­no i „Tvr­đa­va”, po­slu­ži­li za ar­gu­men­to­va­nje te­ze o sa­mo­ma­ni­pu­la­ci­ji. Da­kle, pri­po­vje­dač pri­po­vi­je­da o svo­joj pro­šlo­sti, nje­mu se či­ni da ka­zu­je isti­nu, ali da bi pre­va­zi­šao sta­nje u ko­me je bio, i da bi go­vo­rio isti­nu, on mo­ra da ostva­ri kva­li­ta­tiv­ni skok. Ah­met Nu­ru­din pri­po­vi­je­da o hap­še­nju bra­ta i ka­ko je on kao der­viš bio dog­ma­tič­na oso­ba, ka­ko je bio ide­o­log, a ne su­štin­ski re­li­gi­o­zan. Kad spo­zna isti­nu, on za­vr­ša­va kao ka­di­ja. Da­kle, iz­me­đu nje­go­ve re­li­gi­je i nje­go­vog po­li­tič­kog an­ga­žma­na po­sto­ji znak jed­na­ko­sti.