Lju­bi­te­lji po­zo­ri­šta u gra­du pod Tre­bje­som bi­li su u pri­li­ci da na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta prek­si­noć premijerno od­gle­da­ju pred­sta­vu „Per­so­ne non gra­te” – „ne­po­želj­ne oso­be”, dram­skog pi­sca Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća, ko­ji je pot­pi­snik i re­ži­je.
Ulo­ge su po­vje­re­ne po­zna­tim glum­ci­ma iz Cr­ne Go­re i okru­že­nja: Bran­ki Sta­nić, Ni­ko­li Va­si­lje­vi­ću, Kar­men Bar­dak, Alek­san­dru Ra­du­lo­vi­ću i Mi­ha­i­lu Pe­ro­še­vi­ću.
Uz ener­gič­nu glu­mač­ku eki­pu autor je kao sa­rad­ni­ke an­ga­žo­vao mla­de aka­dem­ske umjet­ni­ke iz Nik­ši­ća. Sce­no­gra­fi­ju je ura­dio sli­kar Dar­ko Mu­sić, ko­sti­me je osmi­sli­la Ni­ko­li­na Mi­ju­ško­vić, di­zajn je bio po­vje­ren gra­fi­ča­ru Mi­ću Ka­do­vi­ću, a za mu­zi­ku je bio za­du­žen Mi­lu­tin Ra­do­njić.
Pri­ča eks­pli­cit­no go­vo­ri o tran­zi­ci­ji ko­ja na­ru­ša­va tra­di­ci­o­nal­ni si­stem, pa i ono ljud­sko u na­ma. De­for­mi­še dru­štvo. I upra­vo u tim de­vi­ja­ci­ja­ma, ka­ko na­gla­ša­va autor pred­sta­ve Ob­rad Ne­ne­zić, iz­de­for­mi­sa­nim hro­no­to­pi­ma le­že mno­ga dje­la, du­ho­vi­to-ozbilj­na, gro­tesk­no-li­je­pa, bol­no-me­lem­na, u stva­ri le­že „Per­so­ne non gra­te” – ne­po­želj­ne oso­be.
- U pi­ta­nju je du­ho­vi­ta dra­ma, sa­vre­me­na gra­đan­ska dra­ma, ko­me­di­ja za­bu­ne, ko­me­di­ja si­tu­a­ci­je i ka­rak­te­ra. Ne mo­gu po­gri­je­ši­ti ka­ko ih god žan­rov­ski od­re­dim, ako su žan­ro­vi vi­še uop­šte bit­ni u di­gi­tal­noj eri. Ovo je sa­vre­me­na pri­ča o na­ma i za nas. Ona se ti­če nas, ho­će da nas do­ti­če. To je ono po­zo­ri­šte ko­je i kao stva­ra­lac i na­uč­ni rad­nik uva­ža­vam, sve osta­lo je stvar eli­ti­stič­kog po­zo­ri­šta, od­no­sno ne­po­sto­je­ćeg – onog ko­je umi­re za­jed­no sa obo­lje­lim slo­jem ne­ke za­jed­ni­ce ko­ji se iz­dva­ja u sum­nji­vom zna­nju i pra­vi in­te­re­sne gru­pe, i sre­ćom ta „vri­jed­nost” tra­je ko­li­ko oni tra­ju. Za raz­li­ku od tog po­zo­ri­šta, „Per­so­ne non gra­te” se jed­na­ko ti­ču sva­kog čo­vje­ka, ili mje­sta na pla­ne­ti gdje ma­li lju­di ima­ju ve­li­ke am­bi­ci­je, gdje se li­ko­vi sa­svim bo­lje i udob­ni­je osje­ća­ju u tu­đim lič­no­sti­ma i iden­ti­te­ti­ma, ili bo­lje zva­nji­ma i ko­mo­di­te­ti­ma. Od­no­sno, ba­ška­re se u sno­bi­zmu i ma­lo­gra­đan­šti­ni. Ni­je to ni­šta no­vo, od Te­spi­sa pa na­o­va­mo, a to upra­vo či­ni ko­me­di­ju i dra­mu vječ­ni­ma, ka­že Ne­ne­zić.
On na­gla­ša­va da je ide­ju da na­pi­še je­dan ova­kav tekst do­bio sa­svim slu­čaj­no, ili bo­lje re­če­no neo­če­ki­va­no.
Ide­ja se ro­di­la na jed­nom me­đu­na­rod­nom sku­pu o post­mo­der­nom i post­dram­skom po­zo­ri­štu, ka­da je kao pred­stav­nik jed­ne ze­mlje ri­ječ uze­la ne­po­zna­ta „da­ma” i po­če­la da go­vo­ri me­ta­fo­rič­no o sa­vre­me­nim kre­ta­nji­ma u te­a­tru.
- Me­đu­tim, ka­ko je sve to pre­vi­še me­ta­fi­zič­ki dje­lo­va­lo, me­te­or­ski da­le­ko od te­me, po­go­to­vo u na­uč­nom smi­slu, jer bi u stva­ra­lač­kom ne­ka­ko opro­sti­li, sko­ro jed­no­du­šno smo na­pa­li pre­vo­di­o­ca tuc-mu­ca (ka­ko mi je i da­nas me­mo­ri­san u te­le­fo­nu) da ne po­zna­je ma­te­ri­ju, iako je bio je­dan od ugled­nih slo­ve­nač­kih te­o­re­ti­ča­ra. Na kra­ju se is­po­sta­vi­lo da je tzv. te­o­re­ti­čar­ka sa­mo­zva­ni astro­log, ko­ja je svo­ju ze­mlju za­di­vi­la pup­ča­nom ve­za­no­šću zvi­je­zda i te­a­tra. Ne­spor­no iz­van­red­na hi­po­te­za, sve dok nam ni­je za pri­stoj­ne ci­fre po­nu­di­la da nam sva­kom po­na­o­sob iz­va­di na­tal­ne i dru­ge kar­te. Uma­lo, pa da iz­bi­je di­plo­mat­ski skan­dal, jer su do­ma­ći­ni, po­ma­lo na­ci­o­na­li­stič­ki na­stro­je­ni, shva­ti­li to kao uvre­du i astro­lo­ški­nju pro­gla­si­li „per­so­nom non gra­tom”– ka­že Ne­ne­zić.
On do­da­je da su na­red­nih da­na u ra­di­o­ni­ca­ma kre­a­tiv­nog pi­sa­nja raz­vi­ja­li ide­je ka­ko za „ša­ku do­la­ra” po­je­di­nac mo­že da na­ne­se šte­tu svom dru­štvu, na­ci­ji, dr­ža­vi itd. Za­ni­mlji­vo je da ni­ko od uče­sni­ka ni­je svo­ju ide­ju za­vr­šio ti­me da po­je­di­nac po­bje­đu­je dru­štvo ili si­stem.
– Na­pro­tiv. Ne znam da li je to dram­tur­gi­ja ili pa­tri­o­ti­zam? Od ta­da mi se ono „fo­to­graf­sko oko” ko­je mo­ra­ju ima­ti sce­na­ri­sti iz­o­štri­lo i ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko lju­di že­li da ra­di po­sao ko­ji ne po­zna­je. No, do­bro je sa­mo da još dra­ma­tur­zi ne vo­ze avi­o­ne pu­ne lju­di, iako znam to­li­ko „me­ha­ni­ča­ra i pi­lo­ta” ko­ji vo­le da go­vo­re o po­zo­ri­šnoj po­e­ti­ci i to pre­ko raz­gla­sa, od či­jeg se ne­zna­nja svi sti­de osim njih, ali ću­te jer ih vo­ze iz­nad obla­ka. Ja sam od onih lju­di ko­ji­ma ni­je bi­lo do­volj­no da pro­či­ta­ju tek ko­ji re­per­to­ar, pa da po­le­mi­šem sa mi­le­ni­jum­skim raz­vo­jem po­zo­ri­šne po­e­ti­ke. Mo­žda, zbog to­ga što se do­bro osje­ćam u svo­joj ko­ži. Mo­žda i što ne­mam am­bi­ci­je da vo­zim avi­on pun lju­di. Ne znam, ali znam da sa pre­va­ran­ti­ma ili bu­da­la­ma ne tre­ba po­le­mi­sa­ti ni o vre­men­skoj prog­no­zi, a ka­mo­li o „prog­no­zi” po­zo­ri­šne po­e­ti­ke, ko­ju ni­je­su de­fi­ni­sa­li naj­ve­ći mi­sli­o­ci čo­vje­čan­stva za sko­ro 2.500 go­di­na. Pri­rod­no je že­lje­ti i žu­dje­ti za ne­čim (ne)do­sti­žnim, ali je ne­pri­rod­no uzi­ma­ti ne­što tu­đe, to je kra­đa, to je smrt­ni gri­jeh, ma­kar to bi­lo ne­što što je de­val­vi­ra­lo, kao u svim te­škim vre­me­ni­ma, a to su iden­ti­tet, eg­zi­sten­ci­ja i spo­koj­stvo – ka­že Ne­ne­zić.
Za nje­ga su „Per­so­ne non gra­te”, „jed­na bol­na pri­ča o sa­vre­me­nom čo­vje­ku ko­ji ne­ma vre­me­na za lju­bav, po­tom­stvo i bu­duć­nost. Sve de­ša­va, ži­vi, da­nas u ra­lja­ma po­hle­pe i za­ra­de, a naj­vi­še na tu­đoj gr­ba­či, u bla­zi­ra­noj si­mu­la­ci­ji no­ble­sa i la­žnog mo­ra­la”.
- Svi smo svje­do­ci glo­ba­li­za­ci­je, svi smo sta­vlje­ni na do­boš, ali se si­ste­mi vri­jed­no­sti ne ku­pu­ju ni­ti pro­da­ju, već uče, na­slje­đu­ju i osta­vlja­ju u ama­net. To je po­ru­ka ove pred­sta­ve – na­gla­ša­va Ne­ne­zić.
L.NIK­ČE­VIĆ


La­žu se­be i dru­ge

- „Per­so­ne” su pri­ča o bor­bi obič­nog čo­vje­ka da sa­ču­va svo­ju pro­šlost, sa­da­šnjost i bu­duć­nost od po­hle­pe, iako će bi­ti u di­le­mi vi­še pu­ta da po­pu­sti. No, to je i ži­vot­no i dram­sko. To je pred­sta­va. Ipak, po­sli­je pred­sta­ve mi, sva­ka­ko, ide­mo svo­jim ku­ća­ma i oba­ve­za­ma, osim onih po ko­ji­ma sam ra­dio li­ko­ve u „Per­so­na­ma”, ko­ji i da­lje la­žu se­be i dru­ge i tu­ma­ra­ju u tu­đim iden­ti­te­ti­ma. Ali, isto­ri­ja i te­o­ri­ja te­a­tra su upra­vo te po­re­me­ća­je pre­po­zna­le kao vječ­ne ko­me­di­o­graf­ske mo­ti­ve – za­klju­čio je Ne­ne­zić.