Pr­vak i di­rek­tor Ša­bač­kog po­zo­ri­šta Zo­ran Ka­ra­jić do­bio je ova­ci­je u Ku­ći Ri­sta Rat­ko­vi­ća, na­kon iz­vo­đe­nja mo­no­dra­me ,,Bog te ma­zo” po tek­stu Bran­ka Ćo­pi­ća. Apla­uz ko­ji je do­bio od bje­lo­polj­ske pu­bli­ke bio je pra­va na­gra­da za ovog ve­li­kog umjet­ni­ka, iz­ja­vio je za „Dan”. Mo­no­dra­ma „Bog te ma­zo” dav­no je na­sta­la, a i on je dav­no imao že­lju da je igra. Pred­sta­vu je igrao u okvi­ru obi­lje­ža­va­nja 100 go­di­na od ro­đe­nja Bran­ka Ćo­pi­ća.
- Iako sam ra­ni­je na­mje­ra­vao i že­lio da igram ovu mo­no­dra­mu, ka­ko se na­ša isto­ri­ja mi­je­nja­la ta­ko mi se u jed­nom tre­nut­ku či­ni­lo da je to de­pla­si­ra­no. Ali ni­je ta­ko. Na­sta­vio sam da je igram i ona je jed­na od naj­i­gra­nih pred­sta­va uop­šte u ci­je­loj Sr­bi­ji svih vre­me­na. Pred­sta­va ko­ja naj­du­že tra­je na sce­na­ma u Sr­bi­ji. Pri­je dva mje­se­ca sam igrao u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du po 1.111 put, u zna­ku če­ti­ri asa. Bi­la je sa­la pre­pu­na vr­lo ozbilj­nog po­zo­ri­šnog svi­je­ta u Be­o­gra­du. To mi da­je ener­gi­je da je i da­lje i da­lje igram, ma­da je pro­to­go­ni­sta zna­čaj­no ma­đi od me­ne – ka­že Ka­ra­jić.
Za tu­ma­če­nje ovog li­ka do­bio je ne­ke iz­u­zet­ne na­gra­de. Jed­na od njih je na­gra­da Udru­že­nja dram­skih umjet­ni­ka Sr­bi­je, ko­ju je po­di­je­lio sa Zo­ra­nom Rad­mi­lo­vi­ćem, Mi­rom Ba­njac i Bo­rom To­do­ro­vi­ćem.
- To je jed­na od mo­jih naj­dra­žih na­gra­da u ži­vo­tu, iako mi je još jed­na ve­o­ma dra­ga za ovaj lik a do­bio sam je u Sa­ra­je­vu kao naj­bo­lji glu­mac na Fe­sti­va­lu ma­lih for­mi. To su dva naj­zna­čaj­ni­ja pri­zna­nja što se ti­če ove pred­sta­ve. Dok god sam je igrao na­i­la­zio sam na iz­u­ze­tan pri­jem, ne­vje­ro­vat­no je to ali isti­ni­to, da sve ge­ne­ra­ci­je to gle­da­ju. Vr­lo pa­žlji­vo gle­da­ju đa­ci, sred­nja ge­ne­ra­ci­ja i sta­ri­ji ko­ji se sa­da pod­sje­ća­ju, a gle­da­ju iz no­stal­gi­je – ka­že Ka­ra­jić.
Glu­mac do­da­je da je za nje­ga Bi­je­lo Po­lje po­seb­na pri­ča.
- Pr­vo, iz­u­zet­no vo­lim ovaj grad, dru­go, po­no­san sam i ja­ko mi pri­ja što u ovom zda­nju igram, jer je Ku­ća Ri­sta Rat­ko­vi­ća ža­ri­šte kul­tu­ra ovog gra­da. Osim to­ga. imam pu­no pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka ta­ko da kad god do­đem u Bi­je­lo Po­lje, do­bro se osje­ćam, a ka­da su ova­kve ve­če­ri u pi­ta­nju on­da mi je pu­no sr­ce – ka­že glu­mac. Do­da­je da Bje­lo­polj­ci za­slu­žu­ju ozbilj­no i pra­vo, pro­fe­si­o­nal­no po­zo­ri­šte, i da su sa­zre­li svi uslo­vi za to.
- Bo­jim se da se ne­što ne pro­mi­je­ni, da ne pre­sta­ne ova po­zi­tiv­na ener­gi­ja. Imam ne­ke pri­mje­re, kao što je grad Kru­še­vac, gdje je bi­lo uki­nu­to po­zo­ri­šte pa se de­si­lo ne­što ova­ko kao što se sad sa Bi­je­lim Po­ljem de­ša­va. Sa­zre si­tu­a­ci­ja, oku­pe se lju­di i oni su tad ubo­li, pro­fe­si­o­na­li­zo­va­li su po­zo­ri­šte i to je jed­no od naj­bo­ljih po­zo­ri­šta u Sr­bi­ji. Ov­dje su sad sa­zre­li ti uslo­vi, ta­ko da ako se to ne do­go­di u na­red­nih ne­ko­li­ko go­di­na, on­da mo­ra da poč­ne da pa­da kva­li­tet. Lju­di ko­ji ra­de i no­se sve ovo jed­no­stav­no iz­gu­be taj en­tu­zi­ja­zam, gdje po­zo­ri­šte ne mo­že bez ve­li­ke lju­ba­vi da se ra­di, bez ob­zi­ra što je to ozbi­ljan pro­fe­si­o­nal­ni po­sao. Po­sao ko­ji zah­ti­je­va ve­li­ku lju­bav, kad to­ga ne­ma, ne­ma ni tog po­sla – ka­že Ka­ra­jić.
Si­gu­ran je da će u na­red­ne tri, če­ti­ri go­di­ne ovo po­zo­ri­šte od­sko­či­ti u ozbi­ljan te­a­tar, no i da tre­ba pon­še­to uči­ni­ti.
- Tre­ba vra­ti­ti mla­de u Bi­je­lo Po­lje i na­pra­vi­ti ozbilj­no po­zo­ri­šte ko­je mo­že da kon­ku­ri­še CNP-u. Ne ša­lim se kad to ka­žem, i kva­li­te­tom, re­por­to­a­rom i svim to pot­kre­plju­jem. To naj­i­skre­ni­je že­lim Bi­je­lom Po­lju. I za­to ću uvi­jek do­ći. Jer grad ko­ji ne­ma po­zo­ri­šte je grad bez mi­ri­sa i uku­sa. Po­zo­ri­šte jed­no­stav­no da­je ne­ki smelt toj sre­di­ni za­to što oku­plja sve vr­ste umjet­no­sti – is­ti­če Ka­ra­jić.
M. N.