Pro­mo­ci­ja zbir­ke pje­sa­ma „Ja sad pu­tu­jem”, ko­jom je Narodna bibliote­ka „Ra­do­sav Lju­mo­vić” po­kre­nu­la edi­ci­ju po­sve­će­nu za­vi­čaj­nim knji­žev­ni­ci­ma, oku­pi­la je pri­ja­te­lje, po­ro­di­cu i pu­bli­ku, da bi se još jed­nom pod­sje­ti­la pje­sni­ka Iva­na Ce­ko­vi­ća, jed­nog od naj­plod­ni­jih i naj­ra­zno­vr­sni­jih na­ših pje­sni­ka. Zbir­ka „Ja sad pu­tu­jem”, sa­dr­ži pje­sme ko­je je Ce­ko­vić na­pi­sao ne­po­sred­no pred smrt 2009. go­di­ne
Pod­sje­ća­nje na Ce­ko­vi­ća po­če­lo je nje­go­vim sti­ho­vi­ma iz zbir­ke „Ja sad pu­tu­jem”, ko­je je na­dah­nu­to ka­zi­vao glu­mac Da­ni­lo Če­le­bić, a lir­ske no­te kao da su bi­le šla­gvort za knji­žev­ni­ka Mo­mi­ra Mar­ko­vi­ća, pri­re­đi­va­ča knji­ge. On je is­ta­kao da je Ce­ko­vić je­din­stven pje­snik sa­vre­me­ne cr­no­gor­ske po­e­zi­je, jer je je­dan od ri­jet­kih na­ših po­e­ta ko­ji je za do­mi­nant­nu te­mu imao že­nu i lju­bav. Po tom te­mat­skom kva­li­te­tu Ce­ko­vić pred­sta­vlja je­din­stve­nu po­ja­vu, iz­u­zev Nje­go­ša, u cr­no­gor­skom knji­žev­nom esna­fu, ka­zao je on.
Uspo­me­nu na Iva­na Ce­ko­vi­ća, ko­ji je svoj uz­bu­dljiv ži­vot za­vr­šio u Do­mu za sta­re na Gr­ba­ma, ob­no­vio je i nje­gov pri­ja­telj, knji­žev­nik Slo­bo­dan Vu­ka­no­vić. On je re­kao da je „Ja sad pu­tu­jem” zbir­ka ko­ja svje­do­či o čo­vje­ku ko­ji je vo­lio ži­vot i lju­de, uži­vao u ži­vo­tu i za­do­volj­stvu.
- A nje­go­vo naj­ve­će za­do­volj­stvo bi­la je po­e­zi­ja. Uži­vao je u njoj, kao što je uži­vao dok je pio vi­no u „Tri še­ši­ra”, „Dva je­le­na”, ho­te­lu „Cr­na Go­ra”, re­sto­ra­nu „Ra­dov­če”. „Ja sad pu­tu­jem” je po­smrt­ni ples, knji­ga ono­ga ko­ji se opra­šta, to je tu­go­van­ka „Kad mli­di­jah umre­ti”, to je Aska i njen vr­hun­ski ples, to pri­ča Še­he­re­za­da ko­ja bro­ji po­sled­nje da­ne – ka­zao je on.
Bio je uče­snik i sa­u­če­snik stva­ra­nja cr­no­gor­ske knji­žev­no­sti za dje­cu, pod­sje­tio je Vu­ka­no­vić, pod­sje­ća­ju­ći da je Ce­ko­vić pri­pa­dao ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je osta­vi­la du­bok trag na na­šu dječ­ju knji­žev­nost.
- U vi­te­škoj, he­roj­skoj Cr­noj Go­ri pi­sa­ti za dje­cu, ni­je bio pod­vig za di­vlje­nje. Za­to je ova knji­žev­nost du­go pot­cje­nji­va­na, kao i nje­ni auto­ri. Pi­sci za od­ra­sle su okre­nu­ti svi­je­tu i ve­li­kim te­ma­ma­ma. Pi­sci za dje­cu ži­ve dje­tinj­stvo, mla­dost, od­ra­sta­nje. Za­ro­blje­ni su u toj školj­ci, oda­kle iz­vi­ru bi­se­ri lju­ba­vi, bez­bri­žno­sti, dru­gar­stva. Ni­je to dru­gar­stvo od­ra­slih, dru­gar­stvo iz ko­ri­sti i tr­go­vi­ne. To je dru­gar­stvo hu­ma­no­sti, ma­šte, so­li­dar­no­sti - ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Vu­ka­no­vić.
Po­sje­ti­o­ci­ma se obra­ti­la i Ce­ko­vi­će­va se­strič­na Na­ta­li­ja Abra­mo­vić, ko­ja je pod­sje­ti­la na ži­vot­nu strast svog uja­ka.
Ivan Ce­ko­vić je ob­ja­vio osam knji­ga po­e­zi­je za od­ra­sle „Oko što ne umi­re ćut­ke”, „Ra­tu umje­sto psov­ke”, „Ka­kav je to na­čin”, „Rav­naj se po bo­ru”, „Hod i ru­ža”, „Po­zna zo­ra”, „Oti­ći da­lje” i „Čo­vjek mu vi­dik je­di­ni”.
Sko­ro pet de­ce­ni­ja pi­sao je za dje­cu. Nje­go­vi sti­ho­vi su u či­tan­ka­ma, an­to­lo­gi­ja­ma i škol­skim lek­ti­ra­ma. Ce­ko­vi­će­ve zbir­ke za naj­mla­đe su „Kad bi mje­sec bio ba­lon”, „Zvje­zda­ni vrt”, „Še­ta­či la­ga­ni­je”, „Po­znan­stva s dječ­jim pi­sci­ma”, „Nek iz­vo­li ka­ko ko vo­li”, „Pu­to­va­ti svi­je­tom ma­kar tro­ti­ne­tom”, „Sun­ce u tvo­jim oči­ma”, „Či­tao sam da či­ta­te”, „Ko se sa kim gr­li” i „Naj­ve­ći še­šir ima dan”. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da me­đu ko­ji­ma se iz­dva­ja­ju Na­gra­da oslo­bo­đe­nja Pod­go­ri­ce i Tri­na­e­sto­jul­ska na­gra­da za ži­vot­no dje­lo, ko­ju je do­bio 1981.
Do­di­je­lje­na mu je i Po­ve­lja za stva­ra­la­štvo za dje­cu u Ko­la­ši­nu, kao i pri­zna­nje „Pod sta­rom ma­sli­nom” 1998. u Ba­ru.S.Ć.