Knji­žev­ni kri­ti­čar Mi­lo­rad Du­ru­to­vić sve vi­še skre­će pa­žnju jav­no­sti oštrom kri­ti­kom ko­ja se pri­je sve­ga od­no­si na sa­vre­me­na dje­la do­ma­će knji­žev­no­sti. Du­ru­to­vić sta­je i u od­bra­nu sa­me kri­ti­ke, su­prot­sta­vlja­ju­ći se na­iz­gled jed­no­lič­nom sta­vu pi­sa­ca ko­ji ne­pre­sta­no po­na­vlja­ju ka­ko je ,,pra­va kri­ti­ka mr­tva”. Sa Du­ru­to­vi­ćem smo raz­go­va­ra­li o po­lo­ža­ju knji­žev­ne kri­ti­ke, sa­vre­me­nim pi­sci­ma i dje­li­ma, hi­per­pro­duk­ci­ji knji­ga, uzo­ri­ma i ko­le­ga­ma.
● Spo­me­nu­li ste jed­nom pri­li­kom da je na­ša knji­žev­na kri­ti­ka u po­sled­nje dvi­je-tri de­ce­ni­je do­sti­gla svo­ju zlat­nu eru. Takvo mi­šlje­nje ne ču­je se če­sto?
– Spo­me­nuo sam to vi­še pu­ta i ra­znim po­vo­di­ma, što se pri­hva­ta­lo s re­zer­vom, če­sto i s od­ba­ci­va­njem, po­seb­no od stra­ne pi­sa­ca. Ako ima­mo u vi­du ne­do­volj­nu za­in­te­re­so­va­nost kri­ti­ke da pra­ti sa­vre­me­nu knji­žev­nost, sav taj oprez ili ospo­ra­va­nje, mo­žda, ima ne­ko oprav­da­nje. Me­đu­tim, ka­da u ob­zir uzme­mo ni­vo iz­u­ča­va­nja na­še ka­non­ske knji­žev­no­sti, broj i kva­li­tet ob­ja­vlje­nih stu­di­ja, pr­ven­stve­no uni­ver­zi­tet­ske kri­ti­ke i be­o­grad­skog In­sti­tu­ta za knji­žev­nost i umet­nost, za bi­lo ka­kvo ne­go­do­va­nje raz­lo­ga ne­ma. Ja­sno je, pri­tom, da se taj uči­nak ne vi­di do­volj­no, jer kri­zu či­ta­lač­kog in­te­re­so­va­nja ili po­vje­re­nja u estet­sku i sa­znaj­nu vri­jed­nost knji­žev­no­sti, isto­vre­me­no pra­ti kri­za in­te­re­so­va­nja za re­zul­ta­te knji­žev­ne kri­ti­ke. Pre­ma to­me, ko sum­nja ne­ka či­ta.
● Ko­ja Vam dje­la iz kor­pu­sa na­še sa­vre­me­ne knji­žev­no­sti za­o­ku­plja­ju pa­žnju?
- Na­ro­či­to pra­tim knji­žev­nost u Cr­noj Go­ri, te bih ra­do spo­me­nuo ne­ke ne­dav­no ob­ja­vlje­ne knji­ge. „Uvod u Ita­ku”, iako pr­va pje­snič­ka knji­ga Mi­lja­na Ni­ko­li­ća, ot­kri­va auto­ra ve­o­ma zre­log po­et­skog iz­ra­za. Osnov­na te­ma te knji­ge je­ste po­tra­ga za du­hov­nim za­vi­ča­jem, za iden­ti­te­tom. „Mu­ška gra­na”, naj­no­vi­ja pje­snič­ka knji­ga Mi­li­ce Kralj pred­sta­vlja sa­mi vr­hu­nac da­na­šnjeg pje­sni­štva u Cr­noj Go­ri, pa i ši­re. No­vi­jeg je da­tu­ma i zbir­ka afo­ri­za­ma Bo­ja­na Ra­je­vi­ća, ko­ja već sa­mim na­slo­vom „Bro­do­grad­nja u bo­ci”, ot­kri­va stva­ra­o­ca uni­kat­nih spo­sob­no­sti. Ra­je­vić ozbilj­no po­mje­ra gra­ni­ce afo­ri­zma po­zi­va­ju­ću kri­ti­ku da afo­ri­zam ne tre­ti­ra kao ne­ka­kav mar­gi­na­lan ko­mič­ki ža­nr. Od no­vi­jih knji­ga sa na­šeg ši­reg je­zič­kog i kul­tur­nog pro­sto­ra po­seb­no bih skre­nuo pa­žnju na „Osa­mu”, ne­dav­no ob­ja­vlje­ni ro­man Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća. Na pr­vi po­gled „Osa­ma” pru­ža jed­no­stav­no ro­ma­nesk­no rje­še­nje, pri­po­vi­je­da­nje na ivi­ci skli­znu­ća u jef­ti­nu me­lo­dra­mu, dok pa­žlji­vi­je či­ta­nje ot­kri­va da ta knji­ga ima iz­vr­snu umjet­nič­ku vri­jed­nost: neo­bič­nu sti­li­za­ci­ju, ubje­dlji­ve li­ko­ve s go­to­vo ar­he­tip­skim ko­no­ta­ci­ja­ma, vje­što kom­bi­no­va­nje ko­mič­kih i tra­gič­kih mo­ti­va.
● Ko­li­ko kri­ti­ka po­ma­že pi­scu, nje­go­voj afir­ma­ci­ji i tu­ma­če­nju dje­la?
- To je te­ma ko­ja je od­u­vi­jek bi­la ak­tu­el­na, a ovom pri­li­kom ne­ma­mo do­volj­no pro­sto­ra da je ozbilj­no sa­gle­da­mo. Po­nu­di­ću sa­mo ne­ke ilu­stra­ci­je, a osta­lo ne­ka či­ta­o­ci do­mi­sle. Pri­zna­ti kri­ti­ča­ri s kra­ja HIX i po­čet­ka HH vi­je­ka, Lju­bo­mir Ne­dić, Bog­dan Po­po­vić i Jo­van Sker­lić, bi­li su sa­gla­sni, či­ni se, sa­mo u jed­nom: u po­ni­šta­va­nju pje­snič­kih vri­jed­no­sti La­ze Ko­sti­ća, a svje­do­ci smo da je vri­je­me po­ka­za­lo dru­ga­či­je. S dru­ge stra­ne, je­dan od naj­ve­ćih pje­sni­ka pro­šlog vi­je­ka, Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić, bez knji­žev­ne kri­ti­ke da­nas ne bi bio po­znat, ni­ti bi bio či­tan.
● Ko su Va­ši uzo­ri u knji­žev­noj kri­ti­ci?
- U stu­dent­skim da­ni­ma mo­je ra­zu­mi­je­va­nje i tu­ma­če­nje knji­žev­no­sti naj­sna­žni­je su od­re­di­li ese­ji Vik­to­ra Šklov­skog i To­ma­sa S. Eli­o­ta. Otu­da je bi­lo pri­rod­no da ka­sni­je, pa i da­nas, sli­je­dim mi­sao struk­tu­ra­li­sta i se­mi­o­ti­ča­ra. Ipak, ako bih mo­rao da iz­dvo­jim jed­no ime, on­da je to Majkl Ri­fa­ter.
● Ko­ga naj­vi­še ci­je­ni­te od sa­vre­me­nih knji­žev­nih kri­ti­ča­ra?
- Ja­smi­na Ah­me­ta­gić, Vla­di­mir Gvo­zden, Slo­bo­dan Vla­du­šić, Igor Pe­ri­šić sa­mo su ne­ka od ime­na ko­ja ve­o­ma ci­je­nim. U Cr­noj Go­ri me­đu mla­dim kri­ti­ča­ri­ma po­seb­no se iz­dva­ja Ra­do­je Fe­mić, dok je doc. dr Go­ran Ra­do­njić je­dan od naj­bo­ljih tu­ma­ča knji­žev­no­sti i na mno­go ši­rem pro­sto­ru.
● Sa­vjet mla­dom pi­scu?
- Ne­ma umjet­no­sti pi­sa­nja bez umjet­no­sti či­ta­nja.
A.ĆU­KO­VIĆ


Dje­la za raj

● Na­še vri­je­me od­li­ku­je hi­per­pro­duk­ci­ja, eks­pan­zi­ja ki­ča, pa da li kri­ti­čar mo­že iz­vr­ši­ti ne­ku ko­rek­ci­ju uku­sa?
- „Na­je­zda ska­ka­va­ca” de­ša­va se u sva­kom na­ra­šta­ju, pa što bi­smo mi bi­li po­šte­đe­ni. A to što da­nas pi­šu šo­u­me­ni, bi­zni­sme­ni, star­le­te, strip­ti­ze­te, estrad­ni umjet­ni­ci i slič­ni ni­je knji­žev­nost, te je su­vi­šno da se knji­žev­na kri­ti­ka ti­me ba­vi. Bo­lje je da se i da­nas dr­ži­mo Ho­me­ra, Dan­tea, Šek­spi­ra, An­dri­ća ili Nje­go­ša, jer će­mo njih či­ta­ti u ra­ju, po­ne­ko i u pa­klu, da­bo­me.