No­va knji­ga Dra­ga­na La­ki­će­vi­ća, pod na­slo­vom „Sta­ri­ca Mi­lja – po­sled­nji usme­ni ka­zi­vač” čim je ob­ja­vlje­na, od­mah je iza­zva­la ve­li­ko in­te­re­so­va­nje. La­ki­će­vić se od­ra­ni­je ba­vio na­rod­nom knji­žev­no­šću: pri­re­dio je mno­ge iz­bo­re svjet­skih i srp­skih na­rod­nih baj­ki, knji­ge usme­nih za­go­ne­ta­ka. Ne­dav­no je ob­ja­vlje­na i La­ki­će­vi­ćev pre­gled „Srp­ski Ho­mer – Vu­ko­vi ep­ski pe­va­či i ju­na­ci”, a sa­da je pred či­ta­o­ci­ma neo­bič­na do­ku­men­tar­no-na­uč­na knji­ga o Sta­ri­ci Mi­lji kao po­sljed­njem usme­nom ka­zi­va­ču.
● Ko je Sta­ri­ca Mi­lja? Za­što se pi­še ve­li­kim slo­vom?
- Sta­ri­ca Mi­lja je mo­ja ro­đa­ka iz se­la Ba­re u Do­njoj Mo­ra­či. Na­še su ku­će jed­na po­kraj dru­ge, pre­ko po­to­ka. Ži­vje­la je od 1909. do 1989. go­di­ne. Kao gim­na­zi­ja­lac i stu­dent, za­pi­si­vao sam nje­ne pri­če ko­je su iz­la­zi­le u ne­ka­da­šnjoj „Po­bje­di”, kad je štam­pa­na ći­ri­li­com, a ured­nik je bio pje­snik Vi­to­mir Ni­ko­lić. Po­tom sam ih štam­pao u knji­zi „Vuk i aj­duk”. Sa­da sam tim pri­ča­ma i nji­ho­vom ka­zi­va­ču pri­stu­pio na no­vi, do­ku­men­tar­ni i na­uč­ni na­čin – knji­žev­no-isto­rij­ski. – Sta­ri­com Mi­ljom zo­vem je po uzo­ru na ime­na ko­ja je svo­jim ep­skim pje­va­či­ma da­vao Vuk Ka­ra­džić: Sta­rac Ra­ško i Sta­rac Mi­li­ja. Oni bi mo­gli bi­ti iz na­ših kra­je­va – za Mi­li­ju je to go­to­vo si­gur­no. To su tvr­di­li naj­bo­lji po­zna­va­o­ci te ma­te­ri­je (Ro­vin­ski, Ba­na­še­vić, Ra­do­sav Me­de­ni­ca), a Ma­ti­ja Mur­ko, ko­ji je tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ob­i­šao ko­la­šin­ski kraj sma­trao je da su i Mi­li­ja i Ra­ško sta­ri­nom iz Ko­la­ši­na na Ta­ri, od­se­lje­ni u Ibar­ski Ko­la­šin. Vuk je, vje­ro­vat­no, pi­tao za sta­ri­ju po­stoj­bi­nu svo­jih pje­va­ča.
● Ve­li­ki dio Va­še knji­ge za­pre­ma­ju ži­vot i za­vi­čaj Sta­ri­ce Mi­lje?
- Po­da­ci ko­je je Vuk dao o svo­jim pje­va­či­ma dra­go­cje­ni su, i ka­da su sa­svim oskud­ni. Ži­vot usme­nih stva­ra­la­ca iz­u­zet­no je va­žan za pri­ro­du nji­ho­vog pje­va­nja ili pri­po­vi­je­da­nja. Da bi­smo sa­zna­li ka­ko se „od­vi­ja­lo” i tra­ja­lo pam­će­nje usme­ne gra­đe (pje­sme i pri­če) od va­žno­sti je ži­vot ka­zi­va­ča – od nje­go­vog dje­tinj­stva do sta­ro­sti. Sre­ćom, o ži­vo­tu Sta­ri­ce Mi­lje do­sta se zna. U ne­kim nje­nim pri­ča­ma ja­vlja­ju se i nje­ni do­ži­vlja­ji. Po­seb­no su bi­li bit­ni za nje­no pri­po­vi­je­da­nje i za ko­lo­rit nje­nih pri­ča ele­men­ti ži­vo­ta na pla­ni­ni Bje­la­si­ci, dok mo­rač­ki pej­za­ži i por­tre­ti, mo­ti­vi i go­vo­ri ži­vo­pi­sno tre­pe­re u nje­nim ka­zi­va­nji­ma.
● Ja­vlja se i njen otac. On je Va­šoj ju­na­ki­nji ka­zi­vao pri­če?
- Mi­lji­ne pri­če ima­ju u se­bi du­bo­ku sta­ri­nu. Ka­ko i ne bi kad ih je ona upam­ti­la od svo­ga oca Mi­lu­ti­na Pe­ri­ši­nog, Rov­ča­ni­na, ko­ji je u 19. vi­je­ku bio her­ce­go­vač­ki usta­nik, a naj­vi­še „pla­nin­štar”, lo­vac, ov­čar i ko­sač na pla­ni­ni Bje­la­si­ci. U jed­noj pri­či Mi­ljin otac se po­mi­nje kao uče­snik skup­šti­ne Sr­ba i Tu­ra­ka, na ko­joj za­po­či­nje dra­ma­tič­na fa­bu­la sa mo­ti­vi­ma bo­le­sti i vu­ka... I još je­dan sta­rac ka­zi­vao je Sta­ri­ci Mi­lji drev­na pre­da­nja: sli­je­pi Đed Bog­dan (La­ki­će­vić) u Do­njoj Mo­ra­či, ko­ji je ži­vio pre­ko sto go­di­na. Mi­lja je o nje­mu li­je­po pri­ča­la, ka­ko sje­di pred sta­jom i kuc­ka šta­pom u vrh od opan­ka... Mo­ja knji­ga is­pi­tu­je pri­ro­du pri­če i pam­će­nja: ka­ko se i za­što ono sa­ču­va­lo u usme­nim pri­po­vjed­nim for­ma­ma, ka­ko je to pam­će­nje i ta gra­đa deo, ili osta­tak sta­ri­jih i ši­rih slo­je­va do­ma­ćih mi­to­va i baj­ki.
● Po­seb­no ste su­ge­stiv­no pri­ka­za­li na­čin Mi­lji­nog pri­ča­nja, na­čin na ko­jih se sje­ća­la sta­rih mo­ti­va?
- Mi­lja je ve­ći­nu pri­ča ču­la u dje­tinj­stvu. Po­što se uda­la i iz­ro­di­la pu­no dje­ce, ob­u­ze­ta bri­ga­ma i mno­gim do­ma­ćim po­slo­vi­ma, u ko­je spa­da i iz­dig na pla­ni­nu i ra­đa­nje i umi­ra­nje, ona je sve te pri­če ne­ho­ti­ce „de­po­no­va­la” u ne­ku svo­ju me­mo­rij­sku di­ske­tu ko­ja se „otvo­ri­la” ka­da su dje­ca od­ra­sla i oti­šla svo­jim pu­te­vi­ma, a ona osta­la, s jed­nom ko­zom, is­pod kru­ške „ra­ni­ce” po­kraj ple­men­skog pu­ta, pod­no na­ših ima­nja u Mo­ra­či. Tu sam se, s olov­kom u ru­ci, po­ja­vio ja, naj­pri­je đak ti­to­grad­ske gim­na­zi­je, po­tom be­o­grad­ski stu­dent knji­žev­no­sti. Ja sam njoj pri­čao po­ne­ku Vu­ko­vu, ona me­ni po­ne­ku svo­ju pri­ču. Tre­ba­lo je sa­mo da si­jev­ne ri­ječ, ili sli­ka, pa da Mi­lja za­poč­ne da ča­ra: „Za­te­ko se jed­nom, u pla­ni­ni, aj­duk sa­mot­nik...”.
● Sta­ri­cu Mi­lju po­hva­lio je Vaš pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Vla­dan Ne­dić?
- Pro­fe­sor Ne­dić je bio van­se­rij­ski zna­lac na­rod­ne knji­žev­no­sti: oba­vi­je­šten, pre­ci­zan, sup­ti­lan. On je pod­sta­kao me­ne, a ja Mi­lju. Ona mi, s po­čet­ka, ni­je baš vje­ro­va­la da ne­ki pro­fe­sor be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta ci­je­ni „bap­ske pri­če” ko­je je pre­zi­ra­lo no­vo do­ba. A kad sam pro­fe­so­ru, uje­sen 1973. do­nio dva­na­est no­vih za­pi­sa Mi­lji­nih pri­ča, re­kao je: „Va­ša tet­ka Mi­lja zna hi­lja­du pri­ča!”… Ka­da je, 1975. pro­fe­sor umro i Mi­lja vi­dje­la nje­go­vu fo­to­gra­fi­ju, ža­li­la ga je do kra­ja ži­vo­ta. I sva­kog lje­ta go­vo­ri­la: „E moj Dra­ga­ne, imo si ti jed­no­ga do­bro­ga pro­fe­so­ra, ali mlad umri­je...”.
● Mi­lji­ne pri­če po­re­di­li ste sa dru­gim ka­zi­va­či­ma no­vi­jeg do­ba?
- Do­ne­kle i sa Vu­ko­vim. Vu­kov pje­vač Mak­sim Škr­ljić, u Užič­ku na­hi­ju do­šao iz Mo­ra­če, bio je u do­ba kne­za Mi­lo­ša „đu­mruk­dži­ja” (ca­ri­nik, što su bi­li i Vuk i Sa­raj­li­ja, lju­di od go­spo­da­re­vog po­vje­re­nja). Vu­ku je po­slao pre­ko 40 pje­sa­ma i ne­ko­li­ko baj­ki, me­đu ko­ji­ma i naj­ljep­šu srp­sku baj­ku „Baš Če­lik”… Ipak, svi ka­zi­va­či pri­ča u 20. vi­je­ku bi­li su po­sljed­nji ka­zi­va­či – bli­žio se za­la­zak usme­no­sti i usme­nog pam­će­nja. Ja sam ih po­zna­vao ne­ko­li­ko: mo­ja ba­ka Mi­ga, ujak Bog­dan, Sta­ri­ca Ma­ri­ja Ćur­či­ja iz Sla­vo­ni­je… Po­re­dio sam is­ku­stva na­uč­ni­ka-sa­ku­plja­ča, za­gre­bač­kog pro­fe­so­ra Ma­je Bo­ško­vić Stu­li, ri­jet­kog na­uč­ni­ka ko­ja je is­tra­ži­va­la na te­re­nu i be­o­grad­skog prof. Sla­vi­ce Ga­ro­nje, ko­ja je ob­ra­di­la Sla­von­sku Gra­ni­cu, a svo­ju ba­ku Ma­ri­ju Ćur­či­ju uči­ni­la ju­na­kom ro­ma­na „Po­vra­tak u Ar­ka­di­ju”.
● Ka­kvi su umjet­nič­ki do­me­ti pri­ča Sta­ri­ce Mi­lje?
- Re­kao sam već da je to iver­je sta­rog pri­po­vi­je­da­nja, osta­ci drev­nih struk­tu­ra, sa ar­ha­ič­nim ele­men­ti­ma iz in­do­e­vrop­skih pred­sta­va i vje­ro­va­nja, ma­da ima i hu­mo­ra i do­ma­ćih oso­be­no­sti u ko­je spa­da­ju le­gen­de o Sve­tom Sa­vi… U knji­zi je štam­pa­no svih 30 Mi­lji­nih pri­ča – pa će se či­ta­lac la­ko u to uvje­ri­ti. Ča­ro­li­ja pla­ni­ne, noć­ne ta­me i stra­ho­te pri­rod­ne sti­hi­je nad mo­rač­kim br­di­ma či­ne at­mos­fe­ru ove ma­te­ri­je. San i strah, taj­na smr­ti, drev­na po­i­ma­nja i tu­ma­če­nja svi­je­ta – na­la­ze se u ko­ri­je­nu ovih pri­ča. Tek kad sam ot­krio Čaj­ka­no­vi­ća i nje­go­ve stu­di­je iz sta­re srp­ske mi­to­lo­gi­je i re­li­gi­je, shva­tio sam vri­jed­nost pri­ča i ka­zi­va­nja mo­jih sta­ri­ca.
● Ko­me su na­mi­je­nje­ne ove pri­če i stu­di­je?
- Oni­ma ko­ji­ma ih je bi­la na­mi­je­ni­la Sta­ri­ca Mi­lja – dje­ci. I ja sam, dok mi je ka­zi­va­la, bio di­je­te… Za­tim, po­zna­va­o­ci­ma i lju­bi­te­lji­ma na­rod­ne knji­žev­no­sti. Ali još vi­še bu­du­ćim či­ta­o­ci­ma, ko­ja će i od nas ma­nje zna­ti o tim svje­to­vi­ma – ma­šte, je­zi­ka, tra­di­ci­je, vje­ro­va­nja. Ove pri­če i stu­di­je po­ve­zu­ju na­še do­ba i duh sa du­hom i do­bom Vu­ka Ka­ra­dži­ća. A Vuk Ka­ra­džić je u te­me­lji­ma na­še knji­žev­ne kul­tu­re i na­šeg na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Pri­ča za­pi­sa­na u Pri­zre­nu

● Ko­ja je naj­bo­lja pri­ča Sta­ri­ce Mi­lje?
- Go­to­vo sve su dra­go­cje­ne. Po­seb­nu pa­žnju i ana­li­zu obra­tio sam na ne­ko­li­ke: „Ze­kan – auto­bi­o­gra­fi­ja pri­če”, „Ba­bi­ne oči – pra­baj­ka”, „Kad an­đe­li ču­va­ju – pri­ča o smr­ti”, tri pri­če o Sve­tom Sa­vi. Ipak, pri­po­vje­dač sa vi­so­va Bje­la­si­ce i sa mo­rač­kih vi­di­ka naj­ve­ći lič­ni udio dao je pri­či „Vuk i aj­duk”. Kad sam je u „Po­bje­di” ob­ja­vio kra­jem 1971. go­di­ne, ured­ni­ka Vi­ta Ni­ko­li­ća zvao je zna­me­ni­ti pi­sac Ća­mil Si­ja­rić i iz­re­kao mu odu­še­vlje­nje ovom pa­ra­bo­lom. Po­hva­lu Vla­da­na Ne­di­ća ci­ti­rao sam u knji­zi… Doc­ni­je sam jed­nu va­ri­jan­tu, o Sve­tom Sa­vi i vu­ku, na­šao kod Vo­ji­sla­va M. Jo­va­no­vi­ća (1925), a on ju je na­šao u „Bo­san­skoj vi­li” 1898. Pri­ča je za­pi­sa­na u Pri­zre­nu. Nje­noj hri­šćan­skoj mo­ral­noj osno­vi Mi­lja je da­la sta­ri­ju me­ta­fi­zič­ku di­men­zi­ju o neo­bič­nom po­bra­tim­stvu iz­me­đu čo­vje­ka i vu­ka, a vuk je, ne sa­mo po Čaj­ka­no­vi­ću, mit­ski pre­dak i ekvi­va­lent sta­rih Sr­ba.


Ju­na­ci na boj­nom po­lju i u knji­žev­nosti

● Po­me­nu­li ste Vu­ka i nje­go­vog pje­va­ča Mak­si­ma. U knji­zi „Srp­ski Ho­mer” ob­ra­di­li ste 26 Vu­ko­vih pje­va­ča. U pod­na­slo­vu sto­ji „Vu­ko­vi ep­ski pje­va­či i ju­na­ci”...
- Vu­ko­vi pje­va­či za­ni­mlji­vi su i kao knji­žev­ni ju­na­ci i kao ju­na­ci na boj­nom po­lju. Vuk o nji­ma pri­po­vi­je­da ži­vo­pi­sno, re­ci­mo o Te­ša­nu i o Mi­li­ji… I ja bi­lje­žim o Mi­lji, Mi­gi, Bog­da­nu… A Te­šan Po­dru­go­vić, Sto­jan Haj­duk, Sta­rac Mi­li­ja, An­đel­ko Vu­ko­vić – bi­li su rat­ni­ci. Rat­ni­ci naj­bo­lje pje­va­ju o rat­ni­ci­ma. Otud od­luč­nost Te­ša­no­vog Bo­ška Ju­go­vi­ća i mu­drost Mi­lo­ša Vo­ji­no­vi­ća; otud osvet­ni mo­ral Mi­li­ji­nog Stra­hi­ni­ća; otud du­ša Sto­ja­no­vog voj­vo­de Mom­či­la… Ju­nak i pje­snik bio je i voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov – u nje­go­vim spi­si­ma to dvo­je se ne mo­že raz­lu­či­ti.