U Dru­štvu cr­no­gor­sko – ru­skog pri­ja­telj­stva „Sve­ti Ge­or­gi­je” u Nik­ši­ću prek­si­noć je pro­mo­vi­sa­na knji­ga Ne­boj­še Ru­da­na „Đe­ne­ra­lov tr­nov ve­nac”. Ro­man u epi­sto­lar­noj ili for­mi pi­sa­ma, ba­vi se sud­bi­nom ge­ne­ra­la Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća kroz ima­gi­nar­na pi­sma ko­ja on do­bi­ja u svo­joj tam­ni­ci to­kom sud­skog pro­ce­sa 1946. go­di­ne. O dje­lu su go­vo­ri­li pu­bli­ci­sta i pred­sjed­nik Kni­žev­nog dru­štva „Nje­goš” Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, knji­žev­nik Če­do Ba­ćo­vić, kao i prof. Ve­se­lin Ma­to­vić.
Ne­boj­ša Ru­dan is­ti­če da ro­man „Đe­ne­ra­lov tr­nov ve­nac” go­vo­ri o sud­bi­ni i stra­da­nju srp­skog na­ro­da u dru­goj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka oli­če­nog u li­ku đe­ne­ra­la Dra­go­lju­ba Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća i ka­že da je do­šlo vri­je­me da se raz­bi­ju ko­mu­ni­stič­ki ste­re­o­ti­pi po ko­jem su par­ti­za­ni no­si­o­ci sve­ga do­brog i li­je­pog, a čet­ni­ci ru­žnog.
- Cilj pi­sa­nja ove knji­ge ni­je bio da us­po­sta­vim dru­gu vr­stu ste­re­o­ti­pa u obrat­nim ulo­ga­ma već po­ku­šaj mog skrom­nog do­pri­no­sa da se ras­krin­ka ko­mu­ni­stič­ka fa­ma po ko­joj su čet­ni­ci Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća bi­li nje­mač­ki ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sti. Oni su, u stva­ri, bi­li ču­va­ri sta­rog po­ret­ka, ko­ji su htje­li da se oču­va Ju­go­sla­vi­ja u pred­rat­nim gra­ni­ca­ma i da na­rod 1945. go­di­ne, na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Nje­mač­ke, na slo­bod­nim iz­bo­ri­ma iza­be­re ob­lik vla­da­vi­ne i slo­bod­no od­lu­či ko će vla­da­ti Ju­go­sla­vi­jom. Pro­šlo je 50 ili 60 go­di­na, a još uvi­jek je na sna­zi ta ko­mu­ni­stič­ka isto­ri­o­gra­fi­ja ko­ja ima jed­nu cr­no-bi­je­lu sli­ku, cr­no-bi­je­li ste­re­o­tip, ka­zao je Ru­dan, do­da­ju­ći da se du­ša srp­ska u na­ro­du ne­će smi­ri­ti dok či­ča Dra­ža ne bu­de do­stoj­no sa­hra­njen.
Po mi­šlje­nju pu­bli­ci­ste Mi­lu­ti­na Mi­ćo­vi­ća, Ru­dan je na­pi­sao knji­gu oslo­bo­di­o­ca ve­li­kih mu­ka, a raz­log za nje­no pi­sa­nje je istin­ski du­bok i va­žan za srp­ski na­rod ko­ji no­si ko­lek­tiv­nu tra­u­mu.
- Ta ko­lek­tiv­na tra­u­ma je oli­če­na u đe­ne­ra­lu Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću. A on je je­dan me­đu hi­lja­da­ma. Ovo je knji­ga sa ras­pra­va­ma na na­ci­o­nal­nu, po­li­tič­ku, ge­o­po­li­tič­ku i te­mu sud­bi­ne čo­vje­ka ko­ji je imao ogrom­nu i va­žnu ulo­gu, iz­u­zet­nu bi­o­gra­fi­ju i ci­je­nu u srp­skom na­ro­du i ko­ji je do­spio da ga svi iz­da­ju, da ga po na­re­đe­nju za­bo­ra­ve i utu­ku kao po­sled­njeg čo­vje­ka. Po­sli­je Dra­ži­ne smr­ti, bar do de­ve­de­se­tih go­di­na, ta te­ma ni­je otva­ra­na, za­gr­nu­ta je, obri­sa­no je sje­ća­nje na te ljud­ske sud­bi­ne. Ta­kvih je pu­na na­ša cr­na ze­mlja – ja­me, kla­ču­na­ri, ma­sov­ne grob­ni­ce ko­je su bi­le za­bo­ra­vlje­ne. De­ve­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka ka­da je pa­la ve­li­ka in­fra­struk­tu­ra ko­mu­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je, ot­kri­ve­na je ta te­ma i on­da su oži­vje­li sno­vi, i po­di­gla se tra­u­ma­tič­na pri­ča. Na­šu sa­vre­me­nu isto­ri­ju is­pi­sa­li su ne isto­ri­ča­ri, ne­go lju­di mu­če­ni­ci, ži­vi svje­do­ci, oni su is­pi­sa­li tu trak­to­gra­fi­ju, ka­že Mi­ćo­vić.
Prof. Ve­se­lin Ma­to­vić, na­gla­ša­va da je sva isto­ri­ja je­dan ve­li­ki ci­ni­zam. Je­di­na isti­ni­ta isto­ri­ja je na­rod­no pam­će­nje.
– Isto­ri­ja se vje­ko­vi­ma fal­si­fi­ku­je, a da­nas po­seb­no. Je­di­no što osta­je traj­no, po­sto­ja­no, za­i­sta tač­no i ko­je odr­ža­va su­šti­nu na­še pro­šlo­sti i na­šeg bi­ća i ko­je nam uka­zu­je pra­vac za bu­duć­nost je­ste na­rod­no pam­će­nje. Cen­tral­na lič­nost ro­ma­na je Dra­ža Mi­ha­i­lo­vi­ća, ko­ji je ti­pi­čan pri­mjer tra­gič­nog ju­na­ka u ari­sto­te­lov­skom smi­slu. To je lič­nost ko­ja se po svo­jim kva­li­te­ti­ma mo­ral­nim, in­te­lek­tu­al­nim, hra­bro­šću, ju­na­štvom i sprem­no­šću na žr­tvu je­ste uz­vi­še­na lič­nost. Ta­kve lič­no­sti uko­li­ko su prin­ci­pi­jel­ne i do­sljed­ne se­bi, u su­ko­bu su sa sre­di­nom, a po­seb­no u tim ve­li­kim isto­rij­skim lo­mo­vi­ma, ka­zao je Ma­to­vić, do­da­ju­ći da je upra­vo ta­kav bio Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić.
Po Ma­to­vi­ću, on je u sva­kom po­gle­du uz­vi­še­na lič­nost, jer po ci­je­nu bi­lo če­ga on ni­je že­lio da pri­zna ka­pi­tu­la­ci­ju.
- U da­na­šnje vri­je­me svje­do­ci smo pri­zna­nja i pri­sta­ja­nja. Mno­gi pri­sta­ju la­ko. A kad se pri­sta­je, uvi­jek se to či­ni ili iz in­te­re­sa ili ku­ka­vič­lu­ka. I kad se pra­ve kom­pro­mi­si, uvi­jek se to pra­vi iz tih raz­lo­ga, po­ru­čio je Ma­to­vić. njKnji­žev­nik Če­do Ba­ćo­vić, je na­gla­sio da je Ru­dan po sve­mu neo­bič­na lič­nost, a u sve­mu je nje­gov pre­po­zna­tljiv i ne­za­mje­njiv en­ci­klo­pe­dij­ski duh.
- U ži­vo­tu se ili pu­zi ili le­ti, ne­ma sre­di­ne. A Ne­boj­ša le­ti, kao oni ep­ski ju­na­ci pod kri­li­ma. On ni­je čo­vjek od kom­pro­mi­sa. On je za me­ne čo­vjek – in­ci­dent. Ka­kav je u ži­vo­tu, ta­kav je i u li­ta­ra­tu­ri, ka­zao je Ba­ćo­vić.
L.N.


O auto­ru

Ne­boj­ša Ru­dan ro­đen je 1964. go­di­ne u Her­ce­go­vi­ni. Osim li­te­ra­tu­re ba­vi se advo­ka­tu­rom. Do sa­da je ob­ja­vio če­ti­ri ro­ma­na: „Ča­mot­njak”, „Hlad­ne oči oče­ve”, „Da­ro­vi lu­di­la” i „Sa­mo­kolj”. Ži­vi u Tre­bi­nju i No­vom Sa­du.
U svo­jim pret­hod­nim ro­ma­ni­ma Ne­boj­ša Ru­dan pi­še o po­jed­ni­cu, ma­loj isto­ri­ji u bes­kra­ju ste­re­o­ti­pa ži­vlje­nja, na­uč­nih i pa­ra­na­uč­nih či­nje­ni­ca, isti­ne ži­vlje­nja i su­šti­ne ži­vo­ta. On po­ku­ša­va da iza me­dij­skih ili ide­o­lo­ški objek­ti­vi­zo­va­ne sli­ke na­đe tra­go­ve istin­ske eg­zi­sten­ci­je, da na­đe auten­tič­nost ko­ja i pi­sca i nje­go­vog ju­na­ka pri­bli­ža­va iz­vo­ri­šti­ma isti­ne, mje­sti­ma gde se čo­vjek i isto­ri­ja naj­bo­lje vi­de i pre­po­zna­ju, u sud­bi­ni i stra­da­nju.