No­va knji­ga pu­bli­ci­ste No­va Vu­jo­še­vi­ća, „San Mar­ka Mi­lja­no­va”, ne­dav­no je ugle­da­la svje­tlost da­na u iz­da­nju NVO „Bu­duć­nost ko­ju že­li­mo”. Pro­fe­sor Vu­jo­še­vić, po vo­ka­ci­ji so­ci­o­log, ovom knji­gom pred­sta­vio se či­ta­lač­koj pu­bli­ci u ne­što dru­ga­či­jem svje­tlu, kao pje­snik. Zbir­ka „San Mar­ka Mi­lja­no­va”, na pre­ko 250 stra­ni­ca do­no­si, ka­ko sam autor re­če „va­paj ko­ji je bi­ljeg jed­nog vre­me­na”. Vu­jo­še­vić za „Dan” go­vo­ri o svo­joj no­voj knji­zi, „li­je­če­nju du­še” po­e­zi­jom, in­spi­ra­ci­ja­ma...
● Iako je ovo Va­ša dru­ga zbir­ka po­e­zi­je, jav­no­sti ste pri­je sve­ga po­zna­ti kao so­ci­o­log i ne­ko ko se ba­vi na­uč­nom i struč­nom te­ma­ti­kom. Ot­kud so­ci­o­log u po­e­zi­ji?
– Re­kao bih da sam se po­čeo ba­vi­ti po­e­zi­jom pri­je ne­go što sam po­stao so­ci­o­log, da­kle ne­gdje u gim­na­zi­ji, što je na­sta­vi­lo da me dr­ži i ka­sni­je. Pri­pa­dam pr­voj ge­ne­ra­ci­ji so­ci­o­lo­ga u Ju­go­sla­vi­ji, a pr­vi dok­tor so­ci­o­lo­ških na­u­ka u Cr­noj Go­ri. Pr­vu pje­smu sam ob­ja­vio 1962. go­di­ne, u be­o­grad­skom li­stu „Stu­dent”. U pi­ta­nju je bi­la pje­sma „Ale­ja”, ko­ju i dan-da­nas znam na­pa­met. (re­ci­tu­je sti­ho­ve) Ne­što ka­sni­je sam ob­ja­vio i pr­vu pje­snič­ku zbir­ku pod na­zi­vom „Ne dam te, ne dam Ju­go­sla­vi­jo”. Ona je iza­šla de­ve­de­se­tih go­di­na, ka­da je to pi­ta­nje bi­lo ak­tu­el­no, a tad sam bio pred­sjed­nik Od­bo­ra za od­bra­nu Ju­go­sla­vi­je.
● Ka­da je u pi­ta­nju zbir­ka „San Mar­ka Mi­lja­no­va”, šta Vas je naj­vi­še in­spi­ri­sa­lo?
– Pri­mar­no me in­spi­ri­še isto­ri­ja, na­ro­či­to isto­ri­ja Ku­ča, a na­rav­no, po­seb­na in­spi­ra­ci­ja u okvi­ru to­ga je­ste Mar­ko Mi­lja­nov. Baš u knji­zi „San Mar­ka Mi­lja­no­va” sam to u sop­stve­noj pje­snič­koj ima­gi­na­ci­ji za­mi­slio da je Mar­ko Mi­lja­nov usnio san na onom svi­je­tu. Sa­njao je Ve­li­ku na­rod­nu skup­šti­nu, ko­ju je sa­zvao na sto­tu go­di­šnji­cu od sop­stve­ne smr­ti. Do­šli su svi po­zna­ti, nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci, a on vo­di tu za­mi­šlje­nu skup­šti­nu na ko­joj da­je ri­ječ svi­ma. To je po­e­ma po­sve­će­na ovom ve­li­ka­nu, ko­ja go­vo­ri o nje­go­vom zna­čaj­nom dje­lu, a iz­nad sve­ga Mar­ko­vom mo­ra­lu.
● U ovoj knji­zi ste za­stu­pi­li i ne­ke pje­sme iz pr­ve zbir­ke...
– To je bi­la ma­nja zbir­ka pje­sa­ma, a u ovoj zbir­ci ima oko 78 no­vih pje­sa­ma.
● Da li ima­te uzo­ra u knji­žev­no­sti, po­e­zi­ji?
– Po­ku­šao sam da na je­dan pje­snič­ki na­čin is­ka­žem ono što osje­ćam i što sam osje­ćao, a po­seb­no mi je bi­lo sta­lo da iz­vu­čem iz pro­šlo­sti ne­ke dra­gu­lje, po­naj­vi­še u du­hov­nom po­gle­du. Na­sto­jao sam da pro­na­đem onaj na­čin iz­ra­ža­va­nja ko­ji u tom tre­nut­ku naj­vi­še od­go­va­ra mo­joj in­spi­ra­ci­ji i sen­zi­bi­li­te­tu.
● Ka­že­te da ste ovom zbir­kom, ovim pje­snič­kim gla­som, na ne­ki na­čin li­je­či­li sop­stve­nu du­šu...
– Pri­je sve­ga li­je­čio sam je jer sam bio ne­za­do­vo­ljan onim što se de­ša­va­lo na na­šoj po­li­tič­koj i dru­štve­noj sce­ni. Bio sam na stra­ni one ve­li­ke, ši­ro­ke Ju­go­sla­vi­je. Sma­tram da je ši­ri­na svoj­stve­na pje­sni­ku i na­uč­ni­ku, a ja sam to po vo­ka­ci­ji. I dan da­nas če­znem za tim. Ako ho­će­te da se is­ka­že­te i u pje­snič­kom i u na­uč­nom po­gle­du mo­ra­te da se do­ka­zu­je­te na ši­ro­kom pla­nu. Sa in­dig­na­ci­jom od­bi­jam za­tva­ra­nje, uske okvi­re. To ni­je svoj­stve­no pje­sni­ci­ma, a po­go­to­vo ne na­u­ci i na­uč­ni­ci­ma.
● Ora­ho­vo, Vaš za­vi­čaj, je­ste i Va­ša per­ma­nent­na pje­snič­ka in­spi­ra­ci­ja...
– Moj naj­dra­ži dio zbir­ke se upra­vo od­no­si na Ora­ho­vo. Po­seb­no mo­ram is­ta­ći da su mo­ji Ora­hov­ci do­šli do­lje od tur­skog zu­lu­ma i na­se­li­li se u Ora­ho­vo. Na­kon to­ga su se sa­hra­nji­va­li kod Di­no­še, kod sta­re cr­kve. Baš to me in­spi­ri­sa­lo da na­pi­šem jed­nu po­e­mu.
● Sop­stve­ni pje­snič­ki glas ka­rak­te­ri­še­te kao ,,va­paj”. Ka­kav je to va­paj?
– Va­paj da se pro­mi­je­ni sta­nje u Cr­noj Go­ri. Is­ti­čem da sa­vre­me­na kre­ta­nja fak­tič­ki ne po­go­du­ju onim što je mo­je na­ci­o­nal­no opre­dje­lje­nje, od­no­sno Srp­stvu. Fak­tič­ki go­vo­rim o oslo­ba­đa­nju Srp­stva od sve­ga ono­ga što ga je da­nas za­de­si­lo.
● Ko­ja je po­ru­ka ovog Va­šeg pje­snič­kog ra­da?
– U ovoj knji­zi da­ti su svi oni ele­men­ti ko­ji sa­či­nja­va­ju i sa­dr­že tra­di­ci­o­nal­no dru­štvo. Tu se go­vo­ri i o ple­me­nu, i o brat­stvu i o po­ro­di­ci, sve­mu ono­me što je te­melj na­šeg dru­štva. Kroz to ape­lu­jem da se ne smi­ju za­bo­ra­vi­ti ko­ri­je­ni i oda­kle po­ti­če­mo, šta smo i ko smo. Ko ne po­zna­je svo­je ko­ri­je­ne, ne ci­je­ni ih, taj će br­zo sti­ći u bes­pu­će.A.Ć.


O auto­ru

Prof. dr No­vo Vu­jo­še­vić je ro­đen 1936. go­di­ne u se­lu Ora­ho­vu, u Ku­či­ma. Autor je vi­še knji­ga i pu­bli­ka­ci­ja, me­đu ko­ji­ma se iz­dva­ja­ju „Šta mi ti je – da mi ti je”, „Kul­tur­ni ži­vot rad­ni­ka”, „Pro­mje­ne u se­o­skoj po­ro­di­ci u sta­re Cr­ne Go­re”, „Ka­ko pre­po­zna­ti pol­tro­na”, „Voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov po dru­gi put me­đu Sr­bi­ma”, „Re­fe­ren­dum – da ili ne”, „Se­lo u pro­šlo­sti ili sa­da­šnjo­sti”, „Sve za otadž­bi­nu”, „Ve­li­ka se­o­ba pol­tr­o­na”, „Pa­sti­ri, vu­ko­vi i psi”, „Ne dam te, ne dam, Ju­go­sla­vi­jo”, „Kuč­ki ka­tu­ni – ne­kad i sad” i dru­ge... U In­sti­tu­tu za dru­štve­no-eko­nom­ska is­tra­ži­va­nja na Eko­nom­skom fa­kul­te­tu u Pod­go­ri­ci, gdje je pro­veo svoj rad­ni vi­jek, sa­či­nio je i pu­bli­ko­vao broj­ne stu­di­je i mo­no­gra­fi­je. Ob­ja­vio je pre­ko pet sto­ti­na čla­na­ka, na­pi­sa, felj­to­na... Ba­vi se na­u­kom, kul­tu­rom i po­li­ti­kom. Sa­da je u pen­zi­ji.