Ko­lek­tiv­na iz­lo­žba de­vet mla­dih umjet­ni­ka „Fan­ta­zma­go­ri­ja, dru­gost, krug” mo­že se na­red­nih da­na po­gle­da­ti u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja. Pu­bli­ka mo­že po­gle­da­ti ra­do­ve Ma­je Ča­ka­lo­vić, Mar­ka Ča­ka­lo­vi­ća, Edu­ar­da Le­ši­ja, Ili­je Nik­če­vi­ća, Ni­ko­le Ra­do­vi­ća, Lu­ke Se­ku­li­ća, Bo­ža Še­ku­lar­ca, Ma­je Šo­fra­nac i Ste­fa­na To­do­ro­vi­ća.
Po­stav­ku je pu­bli­ci na otva­ra­nju pred­sta­vi­la i pri­bli­ži­la ku­stos Mo­der­ne ga­le­ri­je, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Sel­ma Đe­če­vić. Na sa­mom po­čet­ku Đe­če­vić je is­ta­kla da ra­zno­vr­sno­šću i kre­a­ci­jom ovim mla­di umjet­ni­ci po­tvr­đu­ju ve­li­ke po­ten­ci­ja­le ko­ji se uvi­jek po­mi­nju ka­da je u pi­ta­nju cr­no­gor­ska li­kov­na sce­na. Ta­ko­đe, na nji­ho­vim ra­do­vi­ma oči­gle­dan je i upliv nji­ho­vih pret­hod­ni­ka, što ujed­no stva­ra od­re­đe­ni kon­ti­nu­i­tet ka­da je u pi­ta­nju cr­no­gor­ska sce­na. Pri­tom, do­da­je Đe­če­vi­će­va, ovi mla­di umjet­ni­ci ni­je­su iz­gu­bi­li ni­šta od svo­je sa­mo­svi­je­sti.
– Bez stva­ra­lač­kog kom­plek­sa, sva­ko od njih, na raz­li­či­te na­či­ne, te­ži da spo­zna i sa­svim no­ve umjet­nič­ke svje­to­ve. Taj pro­ces se od­vi­ja ka­ko u oda­bi­ru te­ma, ta­ko i u ino­va­tiv­nim ob­li­ci­ma is­ka­zi­va­nja. Ta­ko će­mo ov­dje upo­zna­ti jed­nu no­vu fan­ta­zma­go­ri­ju ko­ja kao da iz­la­zi iz okvi­ra sa­mih dje­la. S dru­ge stra­ne, ovoj ge­ne­ra­ci­ji je pri­mje­re­na i sa­svim oprav­da­na že­lja da pro­na­đu sop­stve­nu dru­gost. Sve to od­i­gra­va se u jed­nom sa­dr­žaj­nom pro­sto­ru što ih či­ni no­vim kru­gom za­ni­mlji­vim i već, u ve­li­koj mje­ri, iz­gra­đe­nih stva­ra­la­ca – re­kla je Đe­če­vić.
Isto­ri­čar­ka do­da­je da se na dje­li­ma umjet­ni­ka ovog kru­ga na­i­la­zi na uz­bu­dlji­ve in­ter­pre­ta­ci­je sa­vre­me­nog svi­je­ta i nje­go­ve ra­zno­rod­ne stva­ra­lač­ke re­flek­si­je.
- Svi­jet je pred­sta­vljen kao tje­skob­na pra­zni­na, her­me­ti­zo­va­no po­lje po­stan­ka. Ži­vot – kao la­vi­rint (be)smi­sla. Kao ozna­či­telj uza­lud­nog po­na­vlja­nja istog u ko­me smo svi „da­le­ki po­tom­ci i sa­vre­me­ni­ci, isto­vre­me­no”. U tom kru­žnom ob­na­vlja­nju jed­no­o­bra­zno­sti umjet­nost pred­sta­vlja usa­mljen krik u glu­vom svi­je­tu, ili po­sljed­nji krik ovjen­čan jed­na­kim ap­sur­dom. Sto­ga, umjet­ni­kov tra­gič­ni kre­a­tiv­ni op­ti­mi­zam i sam po­sta­je te­ma nje­go­vog vi­še­stru­ko za­pi­ta­nog stva­ra­la­štva. U ovom me­lan­ho­lič­nom su­mra­ku stvar­no­sti ja­vlja­ju se de­li­rič­ni ju­na­ci iz­gu­blje­nog svi­je­ta, bo­dle­rov­ske ave­ti, sa­ti­rič­ni pri­zo­ri an­tro­po­morf­nih ži­vo­ti­nja, sve­tih ži­vo­ti­nja, nad­na­rav­ne pred­sta­ve umjet­nič­kih sno­vi­đe­nja. Fi­gu­re i ob­li­ci po­ja­vlju­ju se kao po­et­ske me­ta­fo­re ko­je pre­mo­šću­ju jaz iz­me­đu stvar­nog i mit­skih svje­to­va – do­da­je Đe­če­vi­će­va.
Ka­ko po­ja­šnja­va ku­sto­ski­nja Mo­der­ne ga­le­ri­je, zbog svog ka­rak­te­ra, za­pi­ta­no­sti, ko­le­blji­vo­sti i osje­tlji­vo­sti u pro­mi­šlja­nju mo­gu­ćih svje­to­va, nji­ho­va dje­la po­sta­ju most ka per­cep­ci­ji jed­ne pot­pu­ni­je stvar­no­sti.
– One stvar­no­sti ko­ju pro­ži­ma sin­te­za po­jav­nog i me­ta­fi­zič­kog. Stvar­no­sti oslo­bo­đe­ne pri­vi­da vi­đe­nog. To je raz­log iz ko­jeg ovaj krug ne mo­že­mo ni­ti ho­će­mo do kra­ja za­tvo­ri­ti. I za­to će bi­ti vr­lo in­te­re­sant­no pra­ti­ti da­lji raz­voj ove ge­ne­ra­ci­je u kre­a­ci­ja­ma no­vih li­kov­nih ale­go­ri­ja i prak­si – is­ti­če Đe­če­vi­će­va.Ž.J.