Knji­žev­nost bez taj­ne ne po­sto­ji. Ona i na­sta­je u su­da­ru „za” i „pro­tiv” nje, a pri­mjer ta­kvog stva­ra­la­štva je­ste opus dr Va­si­li­ja Mar­ko­vi­ća, ko­ji je ni­zu taj­ni u ko­je nas, na na­šu sre­ću, vi­spre­no po­ku­ša­va uple­sti, pri­dru­žio i naj­no­vi­je dje­lo „Ot­kri­va­nje taj­nih pro­to­ko­la”. Dje­lo, či­ji na­slov sa­mo na ot­mje­nim ko­ri­ca­ma dje­lu­je ka­mer­no, i pro­to­ko­lar­no ri­gid­no, ustva­ri raz­bi­ja sve pred­ra­su­de i na ni­vou su­šti­ne po­ku­ša­va se raz­ra­ču­na­ti sa na­ma sa­mi­ma i na­šim ha­bi­tu­som shva­će­nim na svim fi­lo­zof­skim ni­vo­i­ma.
Mar­ko­vi­će­vo pri­po­vi­je­da­nje u ovoj knji­zi od­vo­di nas na pro­pu­to­va­nje kroz na­šu isto­ri­ju, ka­ko za­vi­čaj­nu, ta­ko i na­ci­o­nal­nu, ne­pre­sta­no nas su­o­ča­va­ju­ći sa ne­u­ral­gič­nim tač­ka­ma ko­je, iako pri­pa­da­ju pro­šlo­sti, ne­će ima­ti sna­ge da iš­če­znu jer su nji­ho­vi ko­ri­je­ni du­bo­ko u an­tro­po­lo­škom, men­ta­li­tet­skom, pa i lič­nom. Na sva­koj stra­ni­ci knji­ge, autor nam „uz pu­no bu­ke”, i iz ne­ke ta­mo taj­ne oda­je, do­vla­či op­tu­že­nič­ku klu­pu na ko­ju nas sje­da, po­što nas je pret­hod­no do­veo pred svr­šen čin. Istin­ski či­ta­lac za­ve­den tim po­stup­kom ne­će ni po­ku­ša­ti da se od­bra­ni, jer se upra­vo na toj i ta­kvoj klu­pi do­ga­đa ono što bi Al­ber­to Man­gel že­lio smje­sti­ti na jed­noj od „pra­znih” stra­ni­ca svo­je „Isto­ri­je či­ta­nja”. Na­ma je­di­no pre­o­sta­je da mu na to­me bu­de­mo du­bo­ko za­hval­ni.
A ka­ko da i ne bu­de­mo ka­da nam ot­kri­va taj­ne pro­to­ko­le od Pren­ta­še­vog kob­nog ko­na­če­nja, pre­ko Će­la­še­ve lo­ba­nje i Ra­do­še­vog, a na­šeg vje­či­tog, is­ku­še­nja, do li­tur­gij­ske že­đi u Ru­skoj cr­kvi. Za­mi­sli­te vla­di­ku Ra­da ko­ji se, uz svu sim­bo­li­ku ko­ja se kao ore­ol nad­vi­ja nad njim, upu­tio na ve­lo­si­pe­du pra­šnja­vim dru­mom s Ći­pu­ra... A tek ka­ko taj isti vla­di­ka, tim istim ve­lo­si­pe­dom oba­ra ba­bu na ugri­ja­nu ce­tinj­sku pra­ši­nu ko­ja „od ta­da pla­če u `Gorskom vijencu`”. Da ne spo­mi­nje­mo Ra­do­ša ko­ji u pred­ve­čer­je oku­pa­ci­je, po­ne­sen op­štim me­te­žom i oti­ma­či­nom, iz nad­zor­ni­ko­ve kan­ce­la­ri­je od­no­si sli­ku u po­zla­će­nom okvi­ru za ko­ju (ne)svje­sno ma­si po­ja­šnja­va da je uzeo „Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog”, da bi mu ta ista ma­sa po­ja­sni­la da je li­ce ko­je se smi­je­ši sa plat­na ustva­ri sre­ski na­čel­nik...
Na bo­gat­stvo i je­zgro­vi­tost Mar­ko­vi­će­vog knji­žev­nog je­zi­ka su­vi­šno je uka­zi­va­ti. Po­treb­no ga je do­ži­vje­ti. Nje­go­vo, ka­ko i sam ka­že apo­krif­no stva­ra­nje, po­sta­lo je po­put nje­go­vog je­zi­ka naj­sna­žni­ji pe­čat. Knji­žev­ni opus Va­si­li­ja Mar­ko­vi­ća u cje­li­ni zra­či ta­jan­stve­no­šću ko­ja, pri­dru­žu­ju­ći se du­gom ni­zu dru­gih vri­jed­no­sti, nje­gov rad či­ni iz­u­zet­nim.
U čvr­stom uvje­re­nju da je pra­vi pi­sac sam po se­bi taj­na, Mar­ko­vi­će­vo ot­kri­va­nje taj­nih pro­to­ko­la shva­tam kao ne­po­bit­nu po­tvr­du ta­kve te­ze.
mr Alek­san­dar ĆU­KO­VIĆ