U or­ga­ni­za­ci­ji Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke i be­ran­ske Cr­kve­ne op­šti­ne u Po­lim­skom mu­ze­ju odr­ža­no je mu­zič­ko-po­et­sko ve­če po­sve­će­no ne­dav­no pre­mi­nu­lom knji­žev­ni­ku Vlaj­ku Ću­la­fi­ću. To­kom dvo­ča­sov­nog pro­gra­ma ko­me su, po­red broj­nih po­što­va­la­ca Ću­la­fi­će­vog dje­la, pri­su­stvo­va­li epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je, i ru­ko­vo­de­ći lju­di op­šti­ne Be­ra­ne, na­gla­še­no je da je Vlaj­ko bio pje­snik, afo­ri­sti­čar, pu­bli­ci­sta, du­go­go­di­šnji pred­sjed­nik Cr­kve­ne op­šti­ne Be­ra­ne i pred­sjed­nik Od­bo­ra za iz­grad­nju hra­ma Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog u Be­ra­na­ma, glav­ni ured­nik ča­so­pi­sa „Sve­vi­đe”, a na­da­sve ve­li­ki čo­vjek i vr­stan in­te­lek­tu­a­lac.
O Ću­la­fi­će­vom umjet­nič­kom i du­hov­nom stva­ra­la­štvu go­vo­rio je knji­žev­nik Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, na­vo­de­ći da se ra­di­lo o pje­sni­ku ko­ji je po­zna­vao svoj na­rod, taj­nu je­zi­ka i du­bo­ko osje­ćao i iz­go­va­rao po­tre­snu sud­bi­nu svog na­ro­da.
– Vlaj­ko Ću­la­fić je pri­pa­dao ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je do­ži­vje­la je­dan bi­tan pre­o­bra­žaj. Mi smo, na­i­me, od­ra­sli u vre­me­nu u ko­me je vla­da­la so­ci­jal­na i ma­te­ri­ja­li­stič­ka ide­ja, gdje je pam­će­nje na­ro­da bi­lo pri­lič­no za­ru­še­no, a for­si­ran je en­tu­zi­ja­zam ze­malj­ske pri­ro­de, iz­grad­nje, pe­to­go­di­šnjih i de­se­to­go­di­šnjih pla­no­va, na­pred­ne da­na­šnji­ce. Kroz taj, ma­te­ri­jal­no do­bro or­ga­ni­zo­van ži­vot pro­ja­vi­la se, ipak, unu­tra­šnja ru­pa i uz­dr­mao se te­melj, a lju­di du­hov­no osje­tlji­vi­ji po­če­li su da tra­že svoj oslo­nac. Cio ži­vot čo­vje­kov sa­sto­ji u tra­že­nju oslon­ca, jer oslo­nac je ne­što mno­go du­blje, sup­til­ni­je, vi­še i zna­čaj­ni­je od gra­đan­skog po­lo­ža­ja. Ću­la­fić pri­pa­da iza­bra­nim lju­di­ma iz te ge­ne­ra­ci­je ko­ji su vi­dje­li da u toj epo­hal­noj ide­o­lo­gi­ji, ko­ja je bi­la ob­u­ze­la naš pra­vo­slav­no-slo­ven­ski na­rod, ima ne­što„tru­lo” i ne­do­volj­no, pa se mo­ra­lo tra­ži­ti du­blje, ići svo­jim pu­tem i do­ći do oslon­ca do ko­ga su do­la­zi­li lju­di u na­šem na­ro­du – na­gla­sio je Mi­ćo­vić.
On je us­tvr­dio da je Ću­la­fić na­pra­vio že­sto­ku, mo­žda naj­že­šću dru­štve­nu kri­ti­ku vre­me­na, pam­će­nja i ono­ga što čo­vjek i na­rod no­si u sa­mo­za­bo­ra­vu.
– Gra­be­ći da mu bu­de bo­lje i ljep­še, da bu­de za­do­volj­ni­ji iza čo­vje­ka osta­je ru­pa, ni­kad ne smi­ju­ći da se su­o­či sa so­bom. A to su­o­če­nje sa so­bom je osnov­ni smi­sao kul­tu­re, po­seb­no po­e­zi­je, i re­li­gi­je. Vlaj­ko ni­je pod­u­ča­vao kao što pod­u­ča­va re­li­gi­ja, on je pje­snik, ko­ji je po­ka­zi­vao i ot­kri­vao. Vlaj­ko je pje­snik slo­bo­de, na­dah­nu­ća i bes­po­šted­ne kri­ti­ke – ka­zao je Mi­ćo­vić, ko­ji je svo­je mi­šlje­nje o Ću­la­fi­će­vom stva­ra­la­štvu pot­kri­je­pio sti­ho­vi­ma iz knji­ge „Utva zla­to­kri­la”.
Is­ta­kao je da se od ude­sa sop­stve­nog na­ro­da i od svog, Vlaj­ko če­sto li­je­čio i bra­nio hu­mo­rom.
– Vlaj­ko­vi afo­ri­zmi su lak­šeg sa­dr­ža­ja, ali pri­lič­no do­bro ka­zu­ju o nje­mu kao čo­vje­ku ko­ji je ži­vio me­đu na­ma, bo­rio se sa du­hov­nim pro­ble­mi­ma, ko­je no­si čo­vjek oda­bra­nog du­ha - na­veo je Mi­ćo­vić , za­vr­ša­va­ju­ći svo­ju be­sje­du sti­ho­vi­ma Ću­la­fi­će­ve pje­sme „Mo­li­tva Bo­go­ro­di­ci Tro­je­ru­či­ci Hi­lan­dar­skoj” u ko­joj je, ka­ko je ka­zao, ta­ko­đe, pri­su­tan ad, ali ad ko­ji mo­bi­li­še duh i pro­iz­vo­di va­paj za mo­li­tvu.
Ovo iz­u­zet­no uspje­lo i po­sje­će­no mu­zič­ko-po­et­sko ve­če upot­pu­nio je na­stup ho­ra „Sve­te ma­ti Ana­sta­si­je” iz Be­ra­na, dok su pro­gram, uz ka­zi­va­nje sti­ho­va Vlaj­ka Ću­la­fi­ća, vo­di­li Je­le­na Bo­žo­vić i Vas­ko Dra­go­vić.D.J.