Sko­ro če­tvrt vi­je­ka je u pen­zi­ji, ali je i da­nas na uslu­zi svo­jim Nik­ši­ća­ni­ma. Pri­ma­ri­jus dr Ko­sta Mi­lo­vić, in­ter­ni­sta i kar­di­o­log, za­ko­ra­čio je u de­se­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta, ali je uvi­jek, kao i ne­ka­da, spre­man da po­sa­vje­tu­je i po­mog­ne dru­gi­ma. Za 38 go­di­na ra­da u stru­ci imao je na de­se­ti­ne hi­lja­da pa­ci­je­na­ta, pa go­to­vo i da ne­ma Nik­ši­ća­ni­na ko­ji, ka­ko je ka­zao, ni­je do­šao kod nje­ga ili on po­šao da pru­ži lje­kar­sku po­moć ta­mo gdje je bi­la neo­p­hod­na. Do­bit­nik je na­gra­de Za­slu­ge u Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi, Zlat­nog or­de­na za za­slu­ge u ra­du, kao i naj­ve­ćeg op­štin­skog pri­zna­nja, Na­gra­de oslo­bo­đe­nja Nik­ši­ća, te broj­nih pla­ke­ta i di­plo­ma ko­je, is­ti­če, ne bro­ji. Nik­ši­ća­ni ga zna­ju sa­mo po do­bru, ka­žu da je on na­rod­ni lje­kar, a rad dr Mi­lo­vi­ća pre­po­znao je i „Dan” da­ru­ju­ći ga kom­ple­tom knji­ga Iva An­dri­ća ko­je mu je uru­či­la Na­da Ja­ni­čić, re­fe­rent mar­ke­tin­ga u do­pi­sni­štvu „Da­na” u Nik­ši­ću.
– Uz pri­zna­nja ko­ja imam od na­ro­da, i ko­ja su mi naj­mi­li­ja i naj­vred­ni­ja, po­klon od „Da­na” mi je naj­dra­ži. Na­gra­di­li ste me vri­jed­nim dje­li­ma pi­sca ko­jeg vo­lim, ko­jeg i da­nas či­tam. Mo­ja lju­bav pre­ma pra­vim vri­jed­no­sti­ma sa ovog te­re­na, ne mi­slim sa­mo na Cr­nu Go­ru već i ši­re, u mom sr­cu su od ra­ne mla­do­sti. Sa tim ću ži­vje­ti i umri­je­ti – re­kao je dr Mi­lo­vić.
Me­di­cin­ski fa­kul­tet za­vr­šio je ja­nu­a­ra 1954. go­di­ne u Sa­ra­je­vu, gdje je po­šao na ško­lo­va­nje iz rod­nog Gra­hov­ca, kraj Nik­ši­ća. Pr­vi po­sao, is­pri­čao je dr Mi­lo­vić, do­bio je iste te go­di­ne, pa je sa ko­le­gom dr Mi­ha­i­lom Vu­jo­vi­ćem do­šao u Ve­li­mlje gdje je ra­dio dvi­je i po go­di­ne. To mje­sto od Nik­ši­ća je uda­lje­no vi­še od 60 ki­lo­me­ta­ra, bes­pu­će do ko­jeg se sti­za­lo kol­skim pu­tem, ali to ta­da mla­dim lje­ka­ri­ma ni­je sme­ta­lo, šta vi­še, s ra­do­šću su pri­hva­ti­li po­sao.
– Či­tav taj kraj, a i da­lje, obi­la­zi­li smo pje­ši­ce, ne­kad na ko­nji­ma, ga­zi­li smo sni­jeg, ali ni­šta ni­je bi­lo te­ško. Išli smo svu­da gdje je na­ro­du tre­ba­lo po­mo­ći, a pam­tim da sam dva pu­ta do bo­le­sni­ka u se­li­ma sti­zao na ski­ja­ma. Do­spi­je­va­li smo svu­da, odr­ža­va­li am­bu­lan­te i u su­sjed­nim mje­sti­ma kao što su Gra­ho­vo, Vra­će­no­vi­ći, do­spi­je­va­li smo i do Go­li­je i to pre­ko Bi­le­će i Av­tov­ca...– pri­sje­ća se dr Mi­lo­vić.
U bol­ni­ci u Ve­li­mlju, ko­ju je osno­vao ču­ve­ni hi­rurg dr Ni­ko Mi­lja­nić, za­jed­no sa ko­le­gom je ofor­mio la­bo­ra­to­ri­ju, ima­li su i po­ro­di­li­šte, a na­ro­du tih kra­je­va bi­li su lje­ka­ri za sve.
– Oba­vlja­li smo sve dru­ge neo­p­hod­ne in­ter­ven­ci­je, jer ta­da na Ve­li­mlju ni­je bi­lo pre­vo­za, Nik­šić da­le­ko, a sve osta­lo još da­lje, pa smo nas dvo­ji­ca mo­ra­li sve za­vr­ša­va­ti ka­ko smo zna­li i umje­li. Ima­li smo do­sta prak­tič­nog i do­brog is­ku­stva iz Sa­ra­je­va jer u to vri­je­me su nas vo­di­li od kli­ni­ke do kli­ni­ke, pro­fe­so­ri su se iz­u­zet­no tru­di­li da nas uve­du u prak­su. Vr­ši­li smo raz­ne hi­ru­ške ine­tr­ven­ci­je, po­ro­đa­je i mno­ge kom­pli­ko­va­ne slu­ča­je­ve. Bi­lo je kao u rat­nim uslo­vi­ma, ali mi je to i naj­ljep­ši pe­ri­od ra­da, i to­ga vi­še ne­ma ni­ti će ika­da bi­ti, ka­zao je dr Mi­lja­nić is­ti­ču­ći da mu je po­seb­no žao što bol­ni­ca u Ve­li­mlju odav­no ne ra­di.
Po­sli­je Ve­li­mlja rad je na­sta­vio u nik­šić­koj bol­ni­ci, na In­ter­nom odje­lje­nju či­ji je šef ta­da bio dr Ra­doš Vi­lo­ti­je­vić, pr­vo­bo­rac i pr­vi in­ter­ni­sta u Nik­ši­ću, a dr Mi­lo­vić je kod nje­ga za­po­čeo spe­ci­ja­li­za­ci­ju. Dr Mi­lo­vić je bio na­čel­nik upra­vo tog odje­lje­nja u ne­ko­li­ko man­da­ta, od­no­sno 16 go­di­na. Bio je i uprav­nik nik­šić­ke bol­ni­ce, a go­di­nu i uprav­nik bol­ni­ce za pluć­ne bo­le­sti u Bre­zo­vi­ku. Zva­nič­no, u pen­zi­ju je oti­šao 1992. go­di­ne sa na­pu­nje­nih 65 go­di­na ži­vo­ta i, ka­ko je ka­zao, tog po­sled­njeg da­na u bol­ni­ci od­ra­dio je pu­no rad­no vri­je­me.B.Bra­šnjo