Do­bro­volj­ni da­va­lac kr­vi iz Ba­ra Raj­ko Jo­li­čić spa­sao je broj­ne ži­vo­te sa 130 do­bro­volj­nih ak­ci­ja. U nje­go­voj po­ro­di­ci svi su do­bro­volj­ni da­va­o­ci kr­vi. Raj­kov po­koj­ni brat Lju­bo bio je osni­vač Dru­štva do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi „Lu­ka Bar” i nje­gov pred­sjed­nik sve do smr­ti. Nje­gov dru­gi brat, Bo­žo, sa­da­šnji je pred­sjed­nik ovog Dru­štva. Raj­ko, ko­ji da­nas ima 70 go­di­na, do­bro­volj­no da­je krv još od vre­me­na ka­da je kao voj­ni pi­to­mac u Za­gre­bu pr­vi put dao krv. Ka­ko nam ka­že, ni­ka­da ni­je imao pred­ra­su­de, i ni­je mu bi­lo bit­no ko­je na­ci­o­nal­no­sti ili po­la je ugro­že­na oso­ba, jer da­va­nje kr­vi ni­kad ni­je ugro­ža­va­lo nje­gov ži­vot, a po­mo­gao je mno­gi­ma. Pri­sta­li­ca je po­što­va­nja, ka­ko ka­že, „pra­vog da­va­la­štva kr­vi”.
- Da­va­nje kr­vi me pod­mla­đu­je. Od­li­čan je ose­ćaj ka­da zna­te da ste po­mo­gli ne­ko­me da bu­de zdra­vi­ji, ili čak spa­si­li ne­či­ji ži­vot. Da­va­nje kr­vi je i jed­na vr­sta pro­vje­re sop­stve­nog zdra­vlja - ka­že Raj­ko ua „Dan”.
Hu­ma­nost je osnov­no čo­vje­ko­vo obi­ljež­je, sma­tra naš sa­go­vor­nik.
- Do­bro­ta je ve­li­ko zdra­vlje, i ka­že se sve­jed­no je ka­ko se Bo­gu mo­liš i ko­ju pra­tiš vje­ru, va­žno je da vo­liš lju­de i da sa­mo imaš mje­ru. Tre­ba zna­ti ra­do­va­ti se sva­či­joj ra­do­sti. Ne­ka te za­bo­li sva­či­ja ne­vo­lja, po­mo­zi ko­li­ko mo­žeš, i oprav­dao si se pred ci­je­lim svi­je­tom - is­ti­če Raj­ko.
Pod­sje­ća­ju­ći se vre­me­na ka­da je pr­vi put krv dao u Za­gre­bu, kao pi­to­mac Voj­ne ško­le. Ta­da je voj­ska mo­ra­la or­ga­ni­zo­va­no da da­je krv, evo­ci­ra uspo­me­ne Raj­ko.
- Me­đu­tim, moj drug i ja, mi­slim da se pre­zi­vao Klja­jić, za­bo­ra­vio sam jer je to bi­lo dav­no, još `64. go­di­ne, kao do­bri pi­tom­ci, do­bi­li smo od­la­zak u po­zo­ri­šte. Na tom pu­tu se, me­đu­tim, de­sio udes, stra­da­la je ne­ka dje­voj­ka, i po­što smo se mi tu na­šli, po­šli smo i da­li krv. Ni­smo smje­li pret­po­sta­vlje­ni­ma re­ći da smo da­li krv, a za­bi­lje­že­no je da ni­smo sti­gli u po­zo­ri­šte. Dje­voj­ka je spa­še­na, i sju­tra­dan je u no­vi­na­ma ob­ja­vlje­no da su pri­pad­ni­ci JNA da­li krv, te se ubr­zo sa­zna­lo za na­ša ime­na. Pro­na­šli su nas, i za­mje­re­no nam je što se ni­smo ja­vi­li, a po­šli smo da da­mo krv. Mi smo on­da is­pri­ča­li sve ka­ko je bi­lo, i pro­šli smo bez sank­ci­ja – pri­sje­ća se on.
Ka­ni­je je Raj­ko Jo­li­čić slu­žbo­vao u Ba­nja Lu­ci, i ta­mo na­sta­vio kao da­va­lac kr­vi, ali i kao or­ga­ni­za­tor ak­ci­ja da­va­la­štva.
- Svo­je­vre­me­no sam do­bio i pla­ke­tu Cr­ve­nog kr­sta u Ba­nja Lu­ci dok sam ta­mo ra­dio kod Voj­ske, a bio sam je­dan od or­ga­ni­za­to­ra do­bro­volj­nog da­va­la­štva u gar­ni­zo­nu. Jed­nom sam čak iz­veo voj­ni­ke pre­ko ži­ce da bi da­li krv. Imao sam on­da pro­ble­ma sa ko­man­di­rom, ali sam mu ob­ja­snio da bi čo­vjek ko­ji je stra­dao u ude­su umro da sam če­kao nji­ho­vo ovla­šće­nje, jer bi to du­go tra­ja­lo - ka­že Jo­li­čić.
Hu­ma­nost iz JNA na­sta­vio je i po po­vrat­ku u Bar, i ta­ko će, ka­že on, ci­je­log ži­vo­ta.
- Na­kon osni­va­nja dru­štva či­ji je pred­sjed­nik bio moj brat Lju­bo, bio sam vr­lo ak­ti­van, kao i da­nas, ka­da je pred­sjed­nik ta­ko­đe moj brat Bo­žo Jo­li­čić. Bar je grad hu­ma­no­sti, gdje ži­ve lju­di tri vje­re, i kroz bur­na vre­me­na po­ma­ga­li smo jed­ni dru­ge ne gle­da­ju­ći ko je ko­je vje­re, či­ne­ći do­bra dje­la, po­ma­žu­ći i do­ni­ra­ju­ći one ko­ji ne­ma­ju - ka­že on.
Sa Ra­dio Ba­rom po­kre­nuo je pu­no ak­ci­ja kad je tre­ba­lo po­mo­ći.
- Ostao mi je u sje­ća­nju po­ziv u po­moć za dje­ča­ka Vu­ko­tu, ko­ji se li­je­čio u Ita­li­ji. To­kom ak­ci­je smo se sje­ti­li da ta­mo De­jan Sa­vi­će­vić igra fud­bal, i po­sla­li smo mu pi­smo. Na sre­ću, taj dje­čak se iz­li­je­čio i Vu­ko­ta je da­nas zdrav i od­ra­stao čo­vjek – na­vo­di on.
Jo­li­čić is­ti­če i da je po­sled­njih go­di­na po­sta­lo tra­di­ci­o­nal­no da ak­ci­je orag­ni­zu­ju i po sred­njim ško­la­ma.
- Uče­ni­ci sve tri bar­ske sred­nje ško­le ma­tur­ski is­pit zre­lo­sti po­la­žu ta­ko što za­su­ču ru­kav i da­ju svo­ju pr­vu bo­cu kr­vi.
Jo­li­čić po­seb­no na­po­mi­nje da Dru­štvo ra­di u lo­šim uslo­vi­ma, u jed­noj ba­ra­ci ko­ju su do­bi­li od Lu­ke Bar, „gdje še­ta­ju pa­co­vi”. Dru­štvo po­ma­žu Lu­ka Bar i Op­šti­na, ali, ka­ko ka­že, „svu­da je kri­za i ta je po­moć mi­ni­mal­na”.
- Oče­ku­je­mo da nam pred­sjed­nik Op­šti­ne dr Zo­ran Sr­zen­tić do­di­je­li ne­ki ade­kva­tan pro­stor gdje bi se oku­plja­li - ka­že on.
- Mo­ram re­ći da se če­sto u po­sled­nje vri­je­me ču­je iz tran­sfu­zi­je kr­vi da ova dru­štva ne tre­ba da po­sto­je. Mi se ne sla­že­mo sa tim, jer nas sva­kog da­na po ne­ko zo­ve. Krv fa­li, i ja tvr­dim da bi bez ovih dru­šta­va u Cr­noj Go­ri bi­lo ve­li­kih pro­ble­ma, i ži­vo­ti mno­gih bi bi­li ugro­že­ni. O do­bro­volj­nom da­va­la­štvu mo­gu da go­vo­re sa­mo oni ko­ji su za­su­ka­li ru­kav, a ne ne­ki ko­ji pri­ča­ju kao da je to ne­ka še­ma. Ja tvr­dim da sam od tih 130 bo­ca kr­vi ko­je sam dao, ve­li­ki broj dao u po­noć, ili na­kon po­no­ći, i raz­o­ča­ram se kad ne­kom dam krv, pa po­đem u tu po­ro­di­cu, a ta­mo sret­nem tri-če­ti­ri ja­ka mom­ka, pa ne mo­gu da ih ne za­pi­tam da li su oni da­li krv, i za­što se ni­su pri­ja­vi­li dru­štvu – ka­že on.
Na­gra­du „Da­na”, kom­plet knji­ga kra­lja Ni­ko­le Jo­li­či­ću je uru­čio re­fe­rent mar­ke­tin­ga u do­pi­sni­štvu u Ba­ru Bla­žo Živ­ko­vić.
Jo­li­čić se za­hva­lio ri­je­či­ma „ob­ra­do­va­li ste me za­to što ste se baš me­ne po­red mno­go hu­ma­nih lju­du sje­ti­li i na­gra­di­li me”.D.S


Ska­dar­sko je­ze­ro pre­pli­vao 13 pu­ta

Ovaj pje­snik, no­vi­nar, glu­mac, hu­mo­ri­sta, sa­ti­ri­čar i hu­man­i­sta, vje­či­ti bar­ski De­da Mraz, ro­đen je u ma­lom ri­bar­skom se­lu Kr­nji­ce na oba­li Ska­dar­skog je­ze­ra. Do sa­da je čak 13 pu­ta pre­pli­vao Ska­dar­sko je­ze­ro, jed­nom go­di­šnje, sa že­ljom da skre­ne pa­žnju jav­no­sti na ne­do­volj­nu za­šti­tu je­ze­ra.
Ob­ja­vio je 28 na­slo­va pje­sa­ma. Svoj no­vi­nar­ski an­ga­žman za­po­čeo je kao lu­ta­ju­ći re­por­ter u Ra­dio Ba­ru, i na­sta­vio kao autor broj­nih ra­dio emi­si­ja, a po­tvr­dio se i kao TV autor. Pre­ko tri­de­set nje­go­vih pje­sa­ma za dje­cu i od­ra­sle se pje­va, i mno­ge su već po­sta­le pra­vi hit.
Je­dan od ču­ve­na „Dva gu­sa­ra iz Ba­ra”, naj­i­zvo­đe­ni­je pred­sta­ve u isto­ri­ji gra­da pod Ru­mi­jom. Do­bit­nik je mno­gih pri­zna­nja za svo­je stva­ra­la­štvo, a iz­me­đu osta­log je la­u­trat na­gra­de za sve­u­kup­no stva­ra­la­štvo za dje­cu i mla­de „Sta­ra Ma­sli­na”. Nje­go­ve pje­sme pre­vo­de se na vi­še stra­nih je­zi­ka, a za­stu­pljen je i u lek­ti­ri za naj­mla­đe.