Ilu­stra­tor­ka Ju­ko Ši­mi­cu ne­dav­no je bo­ra­vi­la u Cr­noj Go­ri. Ova umjet­ni­ca ste­kla je ugled ra­de­ći na­slov­ni­ce za naj­u­gled­ni­je ča­so­pi­se i ma­ga­zi­ne: „New York Ti­mes”, „The New Yor­ker”, „Fi­nan­cial Ti­mes ma­ga­zin”, „TI­ME”, „New­swe­ek”, „Der Spi­e­gel”, „Rol­ling Sto­ne”, „GQ”, „Esqu­i­re”, „Playboy”, „Men's He­alth”. Ta­ko­đe, nje­ne ilu­stra­ci­je su i na ma­ji­ca­ma GAP-a, NI­KE-a, li­men­ka­ma Pep­si ko­le, VI­SA bil­bor­di­ma. Ilu­stro­va­la je re­kla­me za Maj­kr­o­soft i Tar­get, MTV, T-Mo­bi­le, za omo­te knji­ga Pin­gvi­na, Sko­la­sti­ka, DC Ko­mik­sa. Ova pro­fe­sor­ka Ško­le za vi­zu­el­ne umjet­no­sti u Nju­jor­ku, gdje se iz rod­nog Ja­pa­na pre­se­li­la pri­je 15 go­di­na, bi­la je go­šća V FLU­ID di­zajn fo­ru­ma, u okvi­ru ko­ga je odr­ža­la ne­ko­li­ko pre­da­va­nja u Pod­go­ri­ci i na Ce­ti­nju, kao i ra­di­o­ni­ce za stu­den­te. Ovu na­gra­đi­va­nu umjet­ni­cu Nju­svik je 2009. go­di­ne uvr­stio na li­stu „100 Ja­pa­na­ca ko­je svi­jet po­štu­je”.
U raz­go­vo­ru za „Dan” is­pri­ča­la je da su ilu­stra­ci­je spe­ci­fič­no pod­ruč­je di­zaj­na, nje­gov ma­li dio. To­kom ra­di­o­ni­ca i pre­da­va­nja tru­di se da ne gnja­vi uče­sni­ke i pu­bli­ku, jer mno­gi od njih do­la­ze iz sa­svim dru­gog mi­ljea, čak i ako se ba­ve di­zaj­nom ili gra­fič­kim di­zaj­nom. Ot­kri­va da je i sa­ma po­če­la s ilu­stra­ci­ja­ma za no­vi­ne i ča­so­pi­se, i do ne­dav­no su ma­ga­zi­ni bi­li naj­za­stu­plje­ni­ji u nje­nom ra­du. Sa­da su to uglav­nom na­slov­ni­ce knji­ga i nji­ho­va opre­ma. Pri­zna­je da ma­nje ra­di edi­to­ri­ja­le jer oni če­sto ima­ju vr­lo krat­ke ro­ko­ve, i uglav­nom po­sao tre­ba ura­di­ti za dan, dva, tri, a to se po­ne­kad i ne ukla­pa u njen ras­po­red.
● Dok ra­di­te, da li sli­ka­te, cr­ta­te ne­kim kla­sič­nim teh­ni­ka­ma ru­kom, ili mo­žda ra­di­te na kom­pju­te­ru ili kom­bi­nu­je­te?
– Kom­bi­nu­jem, po­la to­ga je na­cr­ta­no ru­kom, a on­da do­ra­đe­no kom­pju­ter­ski.
● Ka­da dr­ži­te ra­di­o­ni­ce da li uče­sni­ci­ma, stu­den­ti­ma go­vo­ri­te ka­ko tre­ba da cr­ta­ju, ka­ko da ilu­stru­ju?
– Ne, o pr­o­ce­su im go­vo­rim krat­ko, i o to­me šta je ilu­stra­ci­ja, jer mno­gi ne­ma­ju pred­sta­vu šta ilu­stra­to­ri ra­de. Va­žni­je je to što im ge­ne­ral­no go­vo­rim o stva­ri­ma ko­je mo­ra­te zna­ti ka­ko bi­ste ima­li uspje­ha u kre­a­tiv­noj in­du­stri­ji. Ni­je to sa­mo pi­ta­nje ka­ko pro­da­ti. Ja ovo ra­dim već 15 go­di­na, i to­kom go­di­na ra­da čo­vjek pra­vi mno­ge gre­ške, ali se kroz njih i uči. I to va­ži za sva­kog, ne sa­mo za ilu­stra­to­re.
● Pri­je 100 ili čak 150 go­di­na no­vi­ne su bi­le sa­mo ilu­stro­va­ne, jer ni­je ni bi­lo fo­to­gra­fi­ja. Po­sto­ji li mo­žda ne­ka slič­nost sa ovim što ima­mo da­nas ka­da je u pi­ta­nju ilu­stra­ci­ja, i da li mo­že­mo re­ći da se to ne­gdje i su­sre­će?
– Ne mo­gu go­vo­ri­ti o pro­šlo­sti, ali je oči­gled­no da lju­di po­ne­kad ne že­le fo­to­gra­fi­ju ili pak na pr­vom mje­stu ne mi­sle o fo­to­gra­fi­ji ka­da je u pi­ta­nju ne­ki čla­nak u ma­ga­zi­nu ili ogla­sna kam­pa­nja. Sli­ke mo­gu da ura­de ne­što dru­ga­či­je, da ima­ju dru­ga­či­ji efe­kat od fo­to­gra­fi­je, i to ilu­stra­to­ri mo­ra­ju uvi­jek ima­ti na umu. To je jed­na od naj­va­žni­jih stva­ri i za­to još po­sto­ji po­tre­ba, po­tra­žnja za ilu­stra­to­ri­ma. S na­šim po­slom bi­lo bi go­to­vo ako bi­smo ra­di­li sli­ke ko­je li­če na fo­to­gra­fi­je. I na to kao ilu­stra­tor mo­ra­te mi­sli­ti – da pra­vi­te stva­ri ko­je sa­mo sli­ke mo­gu da ura­de, a ne fo­to­gra­fi­je.
● Da li je po­sao ilu­stra­to­ra vi­še in­di­vi­du­a­lan u od­no­snu na po­sao fo­to­gra­fa, ili ne­kog dru­gog umjet­ni­ka?
– Da­nas po­sto­je opreč­na mi­šlje­nja o fo­to­gra­fi­ji, na­ro­či­to u no­vi­na­ma, a ne znam da li je ta­ko i kod vas. Svo­di se na to da u no­vi­na­ma ka­žu da im vi­še ne tre­ba­ju pro­fe­si­o­nal­ni fo­to­gra­fi, jer no­vi­na­ri mo­gu po­ni­je­ti svoj aj­fon i s njim isto­vre­me­no ura­di­ti i nji­hov dio po­sla i fo­to­gra­fi­ju. Za­što nam tre­ba­ju fo­to­gra­fi? Ali, za­i­sta, za­i­sta do­bre fo­to­gra­fi­je mo­gu ura­di­ti sa­mo pro­fe­si­o­nal­ni fo­to­gra­fi. Sve ono što vi­di­te da je istin­ski do­bro, što vas odu­še­vlja­va je­ste nji­hov rad. Do­du­še, mo­že­mo i vi i ja da pri­ti­sne­mo dug­me i na­pra­vi­mo sni­mak. Ali, tre­ba zna­ti da po­sto­ji kon­cept, vi­zi­ja, po­se­ban po­gled kod lju­di ko­ji su pro­fe­si­o­nal­no fo­ku­si­ra­ni na fo­to­gra­fi­ju. Za­to ta­ko do­bru fo­to­gra­fi­ju je­di­no oni mo­gu ura­di­ti. I to bi tre­ba­lo bi­ti pra­vi­lo i za ilu­stra­ci­ju, veb di­zajn, gra­fič­ki di­zajn, ti­po­gra­fi­ju... Je­di­no pra­vi pro­fe­si­o­nal­ci mo­gu ura­di­ti cje­lo­vit po­sao, pro­fe­si­o­nal­ci zna­ju ka­ko da to ura­de bo­lje od po­lu­pro­fe­si­o­na­la­ca. Ni­je ide­al bi­ti po­lu­pro­fe­si­o­na­lac. Re­ci­mo, vi mo­že­te zna­ti ka­ko se ku­ca na ma­ši­ni ili kom­pju­te­ru, ali to ne zna­či da mo­že­te bi­ti no­vi­nar, ili pi­sac. Naš po­sao kao pro­fe­si­o­na­la­ca, bez ob­zi­ra či­me se ba­vi­mo, je­ste da uvi­jek na umu ima­mo da se ba­vi­mo umjet­no­šću i da ži­vi­mo od to­ga i za to. Sa­da je, vi­še ne­go ikad, va­žno ra­di­ti na na­šim spe­ci­fič­nim vje­šti­na­ma, umi­je­ći­ma i ide­ja­ma. Jer, kom­pa­ni­je po­ku­ša­va­ju sve ubi­ti, sve stan­dar­di­zo­va­ti, ali na­dam se da se to ne­će de­si­ti. Jer, re­ci­mo ilu­stra­ci­ja je pa­ti­la, i po­sto­je nje­ni uspo­ni i pa­do­vi kroz isto­ri­ju, kao i kod fo­to­gra­fi­je. Bit­no je da po­sto­je lju­di ko­ji mo­gu da ura­de ne­što za­i­sta spe­ci­fič­no, ko­ji su u to istin­ski uklju­če­ni. Za­to re­ci­mo, iako ne znam ni­šta o no­vi­nar­stvu ka­da pro­či­tam od­li­čan čla­nak mo­gu da ga pre­po­znam, znam da je do­bar. Isto je i za fo­to­gra­fi­ju. To je ve­o­ma bit­no
● Zna­či, mo­ra nas ne­što i emo­ci­o­nal­no do­dir­nu­ti?
– Je­ste. I mo­ra­mo bi­ti za­i­sta fo­ku­si­ra­ni na ono što ja to mo­gu ura­di­ti dru­ga­či­je od dru­gih, po če­mu se mo­gu od njih raz­li­ko­va­ti. Ka­ko da po­sta­ne­mo bo­lji, na to­me mo­ra­mo ra­di­ti sva­ki dan.
● Do­šli ste iz Ja­pa­na, gdje po­sto­ji spe­ci­fič­no na­sli­je­đe vi­zu­el­nih umjet­no­sti, a da­nas ima­te ta­ko­đe raz­vi­je­nu ilu­stra­tor­sku sce­nu (man­ge). Za­što ste se on­da pre­se­li­li u Nju­jork? Na ko­ji na­čin Va­še na­slje­đe, ko­je je dio Vas, iz­ra­ža­va­te kroz svo­je ra­do­ve?
– Po­ku­ša­ću da skra­tim du­gu pri­ču. U Ja­pa­nu ni­sam bi­la na pod­ruč­ju umjet­no­sti, ni­ti sam što slič­no stu­di­ra­la. Ra­di­la sam kao pi-ar struč­njak za ve­li­ku kor­po­ra­ci­ju. Ali, uvi­jek sam vo­lje­la umjet­nost. I ne­gdje sa 30 pi­ta­la sam se ka­kva će bi­ti mo­ja bu­duć­nost, i od­lu­či­la da že­lim stu­di­ra­ti umjet­nost i da od to­ga ži­vim. U toj do­bi že­li­te da pro­mi­je­ni­te svoj ži­vot, da uči­ni­te da se oku­ša­te ta­mo gdje je naj­te­že. Da se ra­zu­mi­je­mo, ni u Ja­pa­nu ni­je la­ko, ali sam se pi­ta­la gdje je cen­tar umjet­no­sti u svi­je­tu, i od­go­vor je bio de­fi­ni­tiv­no Nju­jork. I za­to sam se pre­se­li­la i to je jed­no od ne­ko­li­ko mje­sta na svi­je­tu gdje lju­de ni­je bri­ga ot­kud ste i ko­li­ko dru­ga­či­je mi­sli­te, ako ra­di­te na­por­no i vaš rad je in­te­re­san­tan. Po­sto­ji test za vaš rad, kao i za sva­kog dru­gog ko se tru­di i ja sam mi­sli­la da je to od­lič­no. Ina­če, ni­sam ra­sla sa­mo u Ja­pa­nu već i u SAD, i oči­gle­dan je taj ve­li­ki uti­caj ja­pan­ske tra­di­ci­o­nal­ne kao i pop-kul­tu­re. Jer, sva­ko ja­pan­sko di­je­te po­či­nje da cr­ta či­ta­ju­ći ja­pan­ske man­ge, pa i ja sam ta­ko po­če­la. A ka­ko sam od­ra­sta­la i u SAD, jed­no vri­je­me sam osje­ća­la da ni­sam Ja­pan­ka, ali i da ni­sam Ame­ri­kan­ka. Osje­ti­la sam da je Nju­jork za me­ne naj­bo­lje mje­sto da bu­dem to što je­sam. Iako ni­je mo­ja pr­vo­bit­na na­mje­ra da se vi­di taj uti­caj, če­sto mi se de­ša­va da na­ru­ču­ju ta­kve ilu­stra­ci­je. Ja sam po­la Ja­pan­ka, po­la Ame­ri­kan­ka i ta­kav je i moj rad, i mi­slim da je to do­bro i za me­ne i moj rad.
● Zna­či, to je do­bit­na kom­bi­na­ci­ja?
– Ne znam da li je ili ni­je to do­bit­na kom­bi­na­ci­ja, ali je naj­bo­lja iskre­na emo­ci­je ono­ga što ja je­sam.
● Zna­či bit­no je bi­ti po­šten, bi­ti iskren...
– Da. Ako ni­smo po­šte­ni – is­kre­ni, u če­mu je on­da po­en­ta umjet­no­sti? Uosta­lom ta­ko je valj­da i u no­vi­nar­stvu. Mo­ra­te bi­ti po­šte­ni pre­ma se­bi. Jer, lju­di če­sto raz­mi­šlja­ju o to­me što je u tren­du, što iz­gle­da do­bro, ali do kra­ja da­na osta­ne sa­mo to ako, od­no­sno či­nje­ni­ca da ni­smo bi­li is­kre­ni pre­ma se­bi. Kao pro­fe­sor­ka, stu­den­ti­ma ko­ji su naj­če­šće sta­ri 20, 21 go­di­nu, i ko­ji su u do­bi da ima­ju naj­vi­še po­ten­ci­ja­la da bu­du za­ni­mlji­vi kao umjet­ni­ci, ohra­bru­jem ih da ma­lo pro­ži­ve ži­vot, jer nji­hov rad ni­je sa­mo pi­ta­nje vje­šti­ne već i ori­gi­nal­no­sti. Lju­di ko­ji ni­je­su za­ni­mlji­vi ne mo­gu ra­di­ti za­ni­mlji­ve ra­do­ve. Svo­je stu­den­te na­go­va­ram da ura­de ne­što od svog ži­vo­ta i mi­mo umjet­no­sti.Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ


Ide­ju sta­vi­ti u sli­ku

● U Cr­noj Go­ri ste odr­ža­li ra­di­o­ni­ce sa stu­den­ti­ma ko­ji su di­zaj­ne­ri, sli­ka­ri, gra­fi­ča­ri... Da li Vas oni bo­lje ra­zu­mi­ju od lju­di ko­ji ni­je­su u toj bran­ši?
– Oni ko­ji uče­stvu­ju u mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma ne mo­ra­ju nu­žno stu­di­ra­ti ilu­stra­ci­ju ili ne­ku dru­gu vi­zu­el­nu umjet­nost, već je bit­no da su za­in­te­re­so­va­ni za ilu­stra­ci­ju. Na osno­vu nji­ho­vih port­fo­li­ja mo­gu re­ći da su ne­ki od njih za­i­sta do­bri, iako su ne­ki tek na po­čet­ku stu­di­ja. Po­ku­ša­vam oni­ma ko­ji su za­in­te­re­so­va­ni za ilu­stra­ci­ju po­ka­za­ti ka­ko da in­kor­po­ri­ra­ju svo­je ide­je u ilu­stra­ci­ju. Jer, ilu­stra­ci­ja se vr­ti oko stva­ra­nja sli­ka, ali ne sa­mo jed­no­stav­no li­je­pih sli­ka, već sli­ka s po­ru­kom, zna­če­njem. Na to­me ra­dim s nji­ma.