Iza jed­ne pe­sme sto­ji cio je­zik na ko­jem je na­pi­sa­na, go­vo­rio je Lju­bo­mir Si­mo­vić. Uzme­mo li da se pod je­zi­kom pod­ra­zu­mi­je­va i je­zič­ko pam­će­nje, što sva­ka­ko je­ste, on­da po­e­zi­ja Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća, u knji­zi „Vri­sak lep­ti­ra”, po­čev od lek­si­ke i sti­ho­va­ne in­to­na­ci­je, do te­ma i mo­ti­va, je naj­po­u­zda­ni­ja po­tvr­da ova­kvog uvje­re­nja, is­ta­kao je An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov, ugled­ni srp­ski pi­sac, knji­žev­ni kri­ti­čar i te­o­re­ti­čar.
I ka­ko is­ti­če Je­lić, La­za­re­vi­ća, na­šeg du­go­go­di­šnjeg no­vi­na­ra, pri­vla­či naj­ši­ri spek­tar zbi­va­nja oko čo­vje­ka i u čo­vje­ku: od sva­ko­dnev­nog do­ga­đa­nja, či­je se zna­če­nje ne mo­že la­ko na­zre­ti, pa do uni­ver­zal­nog, sub­din­skog, op­šte­va­že­ćeg, do če­ga se mo­že do­ku­či­ti vi­šom spo­zna­jom svi­je­ta, ra­zu­mi­je­va­njem zna­če­nja i nad­zna­če­nja. Pje­snik će, na­gla­ša­va Je­lić, u sred po­et­skog ras­pr­ska­va­nja me­ta­fo­ra i lir­skih isi­ja­va­nja, se­bi do­zvo­li­ti da u po­stup­ku stva­ra­nja kon­tra­punk­ta sa­op­šti i ta­kve sin­te­ze ko­je bi vi­še pri­sta­ja­le kao po­en­ta fi­lo­zof­skog trak­ta­ta...
- Na­rav­no, zre­lost Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća, kao pro­znog pi­sca i po­e­te, omo­gu­ća­va da pra­vi smje­le uz­le­te i iz­le­te u du­hov­nu ba­šti­nu svi­je­ta, is­ku­ša­va­ju­ći se­be i svo­je iz­ra­ža­va­nje mo­guć­no­sti, pra­ve­ći pa­ra­le­le, iz­ne­na­đu­ju­ća osvje­tlja­va­nja i upo­re­đi­va­nja smi­slo­va u raz­li­či­tim vre­men­skim i zna­čenj­skim rav­ni­ma. Sve to u na­sto­ja­nju da no­vim spre­go­vi­ma, no­vim amal­ga­mi­ma, do­spi­je do ne­po­zna­tih zna­če­nja i nad­zna­če­nja. Nje­gov pre­vas­ho­dan cilj pje­va­nja, iz ko­jeg će iz­ra­nja­ti smi­slo­vi i zna­če­nje dje­la, i gra­di­ti kom­pakt­nu cje­li­nu, je fi­lo­zo­fi­ja, umjet­nost, isto­ri­ja, i na­rav­no psi­ho­lo­ška cr­ta; s dru­ge stra­ne, osnov­ni tok pri­po­vi­je­da­nja, od­no­sno pje­va­nja ni na tre­nu­tak ni­je pre­pu­šten bi­lo ka­kvom pre­i­spi­ti­va­nju, ono te­če pra­vo­li­nij­ski, i iz­van­red­na je sin­te­za po­e­tič­no­sti, psi­ho­lo­gi­je i je­zi­ka. Po­e­tič­nost je pri­stup ži­vo­tu, psi­ho­lo­gi­ja-na­čin ži­vo­ta, a je­zik ras­ko­šna do­mo­vi­na pi­sca. Ova­kva sin­te­za či­ni ovu knji­gu iz­van­red­nim pri­ruč­ni­kom za na­čin ži­vlje­nja, fi­lo­zo­fi­ju stva­ra­nja i ob­lik tu­ma­če­nja sa­mog ži­vo­ta – na­vo­di Je­lić Ma­ri­o­kov.
Cje­lo­vi­tost po­stup­ka Ve­se­li­na La­za­re­vi­ća je­ste vi­še­stru­ka i slo­že­no iz­ve­de­na, što je njen naj­ve­ći kva­li­tet, sma­tra on. Naj­pri­je se iz­dva­ja po­zi­ci­ja pi­sca, či­ja se pri­ro­da mo­že ozna­či­ti kao du­hov­na. Du­hov­nost se po­naj­vi­še oči­tu­je u su­sre­tu sa svi­je­tom ko­jeg od­li­ku­je od­su­stvo te naj­va­žni­je ljud­ske ka­te­go­ri­je. Za­to je ona, ko­li­ko auto­rov stav, to­li­ko i na­čin bun­ta, ali i mo­guć­nost jed­ne ide­al­ne eg­zi­sten­ci­je, kao i ener­gič­nog do­pi­sa. Sle­de­ća ra­van ko­ja gra­di kon­zi­sten­ci­ju knji­ge je­ste te­mat­sko-mo­tiv­ska, a mo­gla bi se ozna­či­ti i kao stvar­no­sna, kao mak­si­mal­no pri­bli­že­na onim di­rekt­nim pod­sti­ca­ji­ma ko­ji na­go­ne stva­ra­o­ca da po­ne­ki ode­ljak pje­sme upo­tri­je­bi kao oru­đe od­bra­ne ljud­sko­sti i go­log ži­vo­ta.
- Sem iro­nič­nog to­na, ko­ji, s jed­ne stra­ne, re­la­ti­vi­zu­je, s dru­ge, či­ni ubo­ji­ti­jom kri­ti­ku či­ta­vog si­ste­ma ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, sa­mim tim i je­dan si­stem od­no­sa me­đu „svi­je­tom” i lju­di­ma, sar­ka­zam, po me­ni, je oštri­ca nje­go­ve kri­tič­ke mi­sli, a usmje­re­na je i pre­ma onom na­či­nu fa­bri­ko­va­nja ži­vo­ta ko­ji fa­vo­ri­zu­je laž i eti­ke­ta­ci­ju, pri­vid­ne vri­jed­no­sti – is­ti­če on.
Je­lić is­ti­če da La­za­re­vi­ćev tok pri­če u pje­smi je „is­pre­ki­dan”, u du­hu „sen­za­ci­ja” i „fa­sci­na­ci­ja”, mno­štvom in­te­re­sant­nih na­slo­va ko­ji­ma se že­li ostva­ri­ti struk­tu­ral­na za­o­kru­že­nost i ko­ji se sta­vlja­ju u pot­pu­nu funk­ci­ju pje­snič­ko-pri­po­vje­dač­kih si­tu­a­ci­ja...
Stil i je­zik pred­sta­vlja­ju ne­po­sred­ni iz­raz nje­go­vog mi­sa­o­nog i emo­tiv­nog ži­vo­ta, a nje­go­va­nje i raz­vi­ja­nje svi­je­sti o to­me da se je­zič­kom iz­ra­ža­va­nju ma­ni­fe­stu­je čo­vje­ko­va lič­nost i iden­ti­tet, pod­ra­zu­mi­je­va ši­re i ob­u­hvat­ni­je po­zna­va­nje slo­že­nih i ve­o­ma di­na­mič­nih po­ja­va, ka­ko u knji­žev­noj funk­ci­ji je­zi­ka, ta­ko i nje­go­voj op­štoj pri­mje­ni u kul­tu­ri i ži­vo­tu.
- Ka­ko re­če, sa­da već po­koj­ni, Ja­kov Gro­ba­rov, Ve­se­li­nov i moj pri­ja­telj, šte­ta što ne ži­vi u Be­o­gra­du, na­pra­vio bi pra­vi bum me­đu lju­bi­te­lji­ma pi­sa­ne ri­je­či, ali i me­đu pi­sci­ma, na­ro­či­to onim ko­ji se­be sma­tra­ju ne­pri­ko­sno­ve­nim, a, ustva­ri, su sa­mo na gla­su zbog na­pad­no­sti i sa­mo­re­kla­mer­stva, što La­za­re­vić ni­kad ni­je ra­dio, čak ni ka­da je bio mu­zi­čar, svi­re­ju­ći po ra­znim rok-gru­pa­ma. Za me­ne je to, ipak, ve­li­či­na ljud­skog po­na­ša­nja i op­ho­đe­nja... Dje­la go­vo­re, a ne ime... Šta je čo­vjek bez dje­la. Opro­sti mi Sve­vi­šnji, ali, ipak, ni­šta. Ni­ti ima či­me da se po­no­si – po­ru­ču­je An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov. S.Ć.