Pje­snik Dar­ko Jo­vo­vić ne­dav­no je pu­bli­ku ob­ra­do­vao knji­gom „U go­ri pro­zo­ri” za ko­ju ka­že da je na­sta­la „is­pod za­vi­čaj­nog ne­ba”. Sti­ho­vi u njoj na­sta­ja­li su u uvje­re­nju da je ri­ječ naj­bo­lji li­jek. „Ako je knji­žev­nost 20. vi­je­ka po­ku­ša­la da po­bjeg­ne od ro­man­tič­no­sti, da­nas je svi­jet po­stao glo­bal­na, pro­kle­ta avli­ja. Za­to Lim i Zlo­re­či­ca pred­sta­vlja­ju Dar­ko­vu slo­bo­du, a on, Jo­vo­vić, svo­jim sti­ho­vi­ma sti­že do na­ših sr­ca”, ocje­nju­je mr Slo­bo­dan Ču­ro­vić Jo­vo­vi­će­vu knji­gu „U go­ri pro­zo­ri”.
●Ka­ko je na­sta­la Va­ša naj­no­vi­ja zbir­ka po­e­zi­je?
- Knji­ga „U go­ri pro­zo­ri” na­sta­ja­la je is­pod za­vi­čaj­nog ne­ba, gdje su kroz su­đe­ne mi zje­ne prot­nu­te ri­je­či ko­je oba­ve­zu­ju moj unu­tra­šnji glas da ras­kop­čam ti­ši­nu i za­vi­čaj­nu na­du oka­le­mim sti­hom. Ove sti­ho­ve sam pi­sao na pra­go­vi­ma za­tvo­re­nih i po­ru­še­nih ku­ća i obi­ča­ja, gdje stra­šna i otvo­re­na sje­či­va vi­se vi­še na­ših vra­to­va i cje­pa­ju uza­lud­ne mo­li­tve, če­ka­ju­ći ne­ko­ga sa pu­nim ko­fe­rom su­za da za­ko­ra­či i uto­li za­vi­čaj­nu tu­gu. Pi­sao sam ih op­ko­ljen du­hov­nom pra­zni­nom, ne­sta­ja­nji­ma, umi­ru­ćim se­li­ma, go­ra­ma u ko­ji­ma sta­nu­ju od­bje­gli pro­zo­ri, ta­mo gdje ri­ječ sa­mu­je i za­sli­je­pi oči ka­da se gru­men za­vi­čaj­ne ze­mlje ras­pr­ska­va u mo­ru na­ših ne­pi­ta­nja. Pi­sao sam ih uvje­ren da je ri­ječ naj­bo­lji li­jek za sve ne­da­će i ra­ne ovo­ga svi­je­ta, da bu­di na­du i da ima sna­ge da od­škri­ne pro­zor i po­sli­je na­še iz­gu­blje­no­sti i ne­sta­ja­nja u su­lu­dom vre­me­nu ko­je nam ci­je­di du­šu i pre­ta­če je u ne­znan i otu­đe­nje. U sva­ku pje­smu po­ku­šao sam da ubo­dem ka­lem gran­či­cu, vje­ru­ju­ći da će nji­ho­va pi­to­most do­ta­ći na­ra­šta­je, oži­vje­ti čo­vje­ka, i da ima spa­sa u za­ro­blje­nim go­ra­ma za nas i na­še po­tom­stvo ko­je, bez va­lja­nog pu­to­ka­za, leb­di u be­smi­slu i ra­lja­ma ži­vo­ta.
●Mo­že se pri­mi­je­ti­ti da i Va­še pret­hod­ne knji­ge pra­ti slič­na te­ma­ti­ka...
- U eri obez­gla­vlje­ne isto­ri­je, pod oko­vi­ma mra­ka i pri­mi­ti­vi­zma, na­ro­či­to u na­šim pro­vin­ci­ja­ma, gdje tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti gu­be bit­ku sa raz­li­či­tim po­ša­sti­ma sa­vre­me­nog do­ba, ne­na­me­tlji­vo sam do­spio u vo­de po­e­zi­je, uvi­đa­ju­ći vre­me­nom da je sva­ka pje­sma sud­bin­ski pred­o­dre­đe­na. Ta­ko me u du­hov­nom lu­ta­nju, ci­je­pa­nju sop­stve­nog uma, pa­te­ti­ke, za­blu­da i iro­nič­nog re­a­li­zma, ne­ka ne­vi­dlji­va ru­ka vu­kla da za­vi­rim iza bra­ve gdje se oslo­ba­đa­ju sti­ho­vi. U že­lji da pro­na­đem iz­laz iz du­hov­nog tu­ne­la, upa­dao sam u ja­me bez­da­ni­ce, u za­vi­čaj­no i ve­le­grad­sko sklo­ni­šte stvo­re­no za zvi­je­zde. Hva­tao sam se za gla­so­ve i slo­va, na­slo­njen na po­di­jum za ne­sa­ni­ce iz ko­jih su iz­ra­sta­la sa­zvi­je­žđa bo­la u na­di da će iz na­ših po­ru­še­nih du­hov­nih zi­di­na iz­ni­ći cvi­je­će. U sva­koj na­pi­sa­noj knji­zi, ne­gdje skri­ve­no iz­me­đu re­do­va, do­jio sam na­še ko­ri­je­ne kr­va­vim ma­sti­lom zna­ju­ći da ne­mam pra­vo da po­ga­zim ama­net pre­da­ka svo­jih. Ta­ko su ko­ri­je­ni pra­dje­dov­ski, opo­me­ne i du­hov­no cvi­je­će ko­je če­kam da iz­nik­ne, po­sta­li te­melj mo­je po­e­zi­je.
●Ka­ko je da­nas bi­ti pje­snik u Cr­noj Go­ri?
- Sva­ko vri­je­me je sa­mo po se­bi bi­lo te­ško za one ko­ji su se, ni kri­vi ni du­žni, la­ti­li pe­ra. Me­đu­tim, da­na­šnje vri­je­me je po­seb­no te­ško za istin­ske pje­sni­ke ko­ji po­ku­ša­va­ju da bu­du slo­bod­ni iz­dan­ci i da sli­je­de svo­ja stvar­na osje­ća­nja. Oni su u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri li­še­ni svih in­sti­tu­ci­o­nal­nih po­god­no­sti. Oni su gur­nu­ti u eg­zi­sten­ci­o­nal­nu pro­va­li­ju iz ko­je očaj­nič­ki po­ku­ša­va­ju da se do­mog­nu slo­bod­nog ho­da, od­no­sno „par­če­ta dru­ma”. Na­ro­či­to su ugro­že­ni pi­sci ko­ji ži­ve – stva­ra­ju u ma­lim sre­di­na­ma. Oni su do­brim di­je­lom za­bo­ra­vlje­ni od svih. Za­to je i kod do­la­ze­ćih ge­ne­ra­ci­ja sve ma­nje onih ko­je po­ka­zu­ju že­lju da se ba­ve knji­žev­nim ra­dom, jer in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, pot­po­mog­nu­te raz­li­či­tim ne­ga­tiv­nim fak­to­ri­ma, kon­stant­no uru­ša­va­ju mit ko­ji se pje­snik zo­ve.
●I­ma li po­e­zi­ji spa­sa u eri po­re­me­će­nih vri­jed­no­sti?
- Za po­e­zi­ju sva­ka­ko ima na­de. To je ne­u­ni­šti­va sna­ga, ko­ju ni­jed­na si­la ovo­ga svi­je­ta ni­je uspje­la da sa­tre. Tač­no je da da­nas po­e­zi­ja u Cr­noj Go­ri vo­di gr­če­vi­tu bor­bu za op­sta­nak. Ona se sve vi­še po­vla­či u se­be, jer smo kao na­rod oskr­na­vi­li nje­ne iskon­ske po­ru­ke i ni­ti. Za­to što smo ri­ječ „vo­lje­ti” prog­na­li iz na­šeg je­zi­ka i ovo­vre­me­nog tra­ja­nja. No, po­e­zi­ja, iako du­bo­ko uvri­je­đe­na i lju­ta na sve nas zbog iz­gu­blje­nih bi­ta­ka, ipak vas­kr­sa­va u mje­ri mo­gu­ćeg, za­hva­lju­ju­ći oni­ma ko­ji su svje­sni ko­li­ka je nje­na moć.
A.Ć.


Pje­snik i no­vi­nar

Dar­ko Jo­vo­vić je ro­đen 1966. go­di­ne, u Ko­šu­ti­ću - op­šti­na An­dri­je­vi­ca. Već kao sred­njo­ško­lac je po­čeo da pi­še po­e­zi­ju i u tom pe­ri­o­du ob­ja­vlju­je pr­ve svo­je pje­sme u ne­kim od na­ših naj­po­zna­ti­jih ča­so­pi­sa. Knji­ga „U go­ri pro­zo­ri” je nje­go­va še­sta zbir­ka po­e­zi­je. Jo­vo­vić je do­bit­nik broj­nih na­gra­da i pri­zna­nja, od ko­jih se po­seb­no is­ti­če Na­gra­da „Ra­do­van Zo­go­vić”.
Po­e­zi­ja mu je za­stu­plje­na u broj­nim pje­snič­kim zbor­ni­ci­ma i an­to­lo­gi­ja­ma, a pre­vo­đe­na je na vi­še stra­nih je­zi­ka. Pro­fe­si­o­nal­ni je no­vi­nar Dnev­nih no­vi­na „Dan”. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i Udru­že­nja srp­skih pi­sa­ca u ra­se­ja­nju, kao i Udru­že­nja no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.