Du­hov­no-knji­žev­no ve­če po­sve­će­no Sve­tom de­spo­tu Ste­fa­nu La­za­re­vi­ću obo­ji­lo je tri­na­e­stu noć Tr­ga od ći­ri­li­ce u Her­ceg No­vom. Vla­di­ka Ata­na­si­je Jev­tić, umi­ro­vlje­ni epi­skop za­hum­sko-her­ce­go­vač­ki i pri­mor­ski, go­vo­rio je o ži­vo­tu, isto­rij­skom zna­ča­ju i ulo­zi de­spo­ta Ste­fa­na. Ta­ko­đe, on je pro­či­tao i od­lo­mak iz nje­go­vog ži­ti­ja kao i „Slo­vo ljub­ve”, ko­je je ina­če tre­ba­la ka­zi­va­ti glu­mi­ca Iva­na Ži­gon ko­ja je oprav­da­no iz­o­sta­la.
De­spot Ste­fan Vi­so­ki bio je sin kne­za La­za­ra ko­ji je vla­dao Sr­bi­jom sa ti­tu­lom kne­za (1389–1402) i de­spo­ta (1402–1427). U svo­je vre­me je va­žio za jed­nog od naj­bo­ljih vi­te­zo­va i voj­sko­vo­đa, a nje­go­va knji­žev­na dje­la ga či­ne jed­nim od naj­ve­ćih srp­skih knji­žev­ni­ka u sred­njem vi­je­ku, is­ta­kao je vla­di­ka Ata­na­si­je. Kao osman­ski va­zal, mla­di Ste­fan je pred­vo­dio srp­ske po­moć­ne od­re­de u bit­ka­ma na Ro­vi­na­ma, kod Ni­ko­po­lja i An­go­re. Po­sli­je bit­ke kod An­go­re od Vi­zan­ti­na­ca je do­bio zva­nje ve­li­kog de­spo­ta (1402), a kra­jem 1403. ili po­čet­kom 1404. go­di­ne, stu­pio je u va­zal­ne od­no­se i sa ugar­skim kra­ljem Žig­mun­dom od ko­ga je do­bio Ma­čvu i Be­o­grad, a ka­sni­je i Sre­bre­ni­cu, pod­sje­tio je vla­di­ka. Na­kon ve­li­kog po­ra­za kod An­go­re, po­čeo je gra­đan­ski rat u Osman­skoj ca­re­vi­ni, ali i su­ko­bi me­đu srp­skom vla­ste­lom, pr­vo iz­me­đu La­za­re­vi­ća i Bran­ko­vi­ća, a po­tom i iz­me­đu sa­mog Ste­fa­na i nje­go­vog mla­đeg bra­ta Vu­ka. Su­ko­bi u Sr­bi­ji su se okon­ča­li 1412. go­di­ne, upra­vo za­hva­lju­ju­ći Ste­fa­nu, iz­mi­re­njem sa se­stri­ćem Đur­đem Bran­ko­vi­ćem.
Go­vo­re­ći da­lje o bi­o­gra­fi­ji de­spo­ta Ste­fa­na, vla­di­ka Ata­na­si­je je ka­zao, da je na­kon smr­ti svog se­stri­ća Bal­še Tre­ćeg Bal­ši­ća, Ste­fan na­sli­je­dio Ze­tu, te da je na sa­bo­ru u rud­nič­koj Sre­bre­ni­ci 1426. go­di­ne, za svog na­sljed­ni­ka ime­no­vao se­stri­ća Đu­ra­đa Bran­ko­vi­ća. De­spot Ste­fan je 29. ja­nu­a­ra 1412. go­di­ne ob­ja­vio „Za­ko­nik o rud­ni­ci­ma”, sa po­seb­nim di­je­lom ko­jim se ure­đu­je ži­vot u ta­da naj­ve­ćem rud­ni­ku na Bal­ka­nu, No­vom br­du. Ti­me je do­dat­no po­ja­čao raz­voj ru­dar­stva ko­je je bi­lo glav­na pri­vred­na gra­na ta­da­šnje Sr­bi­je. Kra­jem de­spo­to­ve vla­da­vi­ne Sr­bi­ja je bi­la je­dan od naj­ve­ćih pro­iz­vo­đa­ča sre­bra u Evro­pi.
Ste­fan Vi­so­ki, bio je ve­li­ki po­kro­vi­telj umjet­no­sti i kul­tu­re, pru­ža­ju­ći po­dr­šku i uto­či­šte uče­nim lju­di­ma iz Sr­bi­je, kao i iz­bje­gli­ca­ma iz okol­nih ze­ma­lja ko­je su za­u­ze­le Osman­li­je. Po­red to­ga, on je i sam bio pi­sac, a nje­go­vo naj­zna­čaj­ni­je dje­lo je „Slo­vo ljub­ve”. Naj­bo­lji „pre­vod” ovog de­spo­to­vog dje­la, ka­že vla­di­ka Ata­na­si­je, na­pi­sao je Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić.
- De­spot Ste­fan La­za­re­vić je za­i­sta Sr­bi­ju uči­nio ma­na­sti­rom. Po­ma­gao je sve. No­ću je išao pre­svu­čen da obi­đe si­ro­ti­nju i po­ma­gao je. Bio je ve­li­ka lič­nost, jed­na gro­ma­da, vr­hun­ski bo­rac. Na­sta­vio je di­na­sti­ju La­za­re­vi­ća i Hre­be­lja­no­vi­ća. Ka­žu, da su nje­go­ve oči bi­le ta­ko du­bo­ke da kao na pu­či­ni mo­ra ne­sta­ješ u nji­ma. Bio je iz­u­zet­no če­dan, djev­stven čo­vjek. Uči­nio je Be­o­grad pre­sto­ni­com, ob­no­vio ga je, po­di­gao je Mi­tro­po­li­ju, ob­no­vio Ru­ži­cu, Sve­tu Pet­ku... na­pra­vio rud­ni­ke, bio kti­tor, za­ko­no­da­vac, pi­sao po­ve­lje, po­ma­gao ma­na­sti­re, bio mu­dar i pra­ve­dan, bio je vi­tez. Bio je čo­vjek sr­ca i su­za, ka­zao je vla­di­ka Ata­na­si­je.
Pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da od­gle­da ani­mi­ra­ni film „Ste­fan Vi­so­ki”, kao i do­ku­men­tar­ni film „Pri­ča o de­spo­tu Ste­fa­nu La­za­re­vi­ću”, a u mu­zič­kom di­je­lu pro­gra­ma na­stu­pi­li su „Ko­sov­ski bo­žu­ri”.
K. MA­TO­VIĆ


Na­sle­đe i ži­vot Sr­ba Sta­re Sr­bi­je da­nas

Trg od Ći­ril­ce ve­če­ras je po­sve­ćen na­sle­đu i ži­vo­tu Sr­ba Sta­re Sr­bi­je - Ko­so­va i Me­to­hi­je i Ma­ke­do­ni­je da­nas. Ta­ko­đe, bi­će emi­to­van i film o skop­skoj Cr­noj Go­ri. U pr­vom di­je­lu ve­če­ri go­vo­ri­će epi­skop po­lo­ško-ku­ma­nov­ski Jo­a­kim Jov­če­ski, prof. dr Bo­ra Ri­stić iz Sko­plja i pje­sni­ci Gor­da­na Stoj­čev­ska, Ri­sto Va­si­lev­ski i Sla­ve Đor­đo Di­mov­ski. Na­kon slaj­do­va ko­sov­sko-me­to­hij­skih sve­ti­nja, u dru­gom di­je­lu ve­če­ri go­vo­ri­će dr Mi­tra Re­ljić, pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, i Ži­vo­jin Ra­ko­če­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta iz Gra­ča­ni­ce