za aka­de­mi­ka i knji­žev­ni­ka Mi­ra Vuk­sa­no­vi­ća 2017. go­di­na je pro­te­kla ve­o­ma rad­no i u zna­ku ju­bi­le­ja – 40 go­di­na od iz­la­ska nje­go­ve pr­ve knji­ge. Go­di­na za na­ma do­ni­je­la je na­šem sa­go­vor­ni­ku na­gra­de i pri­zna­nja. Od­likovan je „Pe­ča­tom Her­ce­ga Šće­pa­na”, Tr­ga od ći­ri­li­ce u Her­ceg No­vom, ko­ju mu je 25. av­gu­sta uru­čio mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, po­ča­sni pred­sjed­nik ži­ri­ja. Po­tom je ob­ja­vlje­no no­vo iz­da­nje se­molj­ske tri­lo­gi­je u iz­da­nju „Obod­skog slo­va”, „Štam­par Ma­ka­ri­ja” i „Her­ce­go­vi­na iz­da­va­štva” iz Be­o­gra­da, Pod­go­ri­ce i Tre­bi­nja. Usli­je­dio je i iz­la­zak iz štam­pe naj­no­vi­je, dva­de­se­te po re­du knji­ge ,,Si­la­zak u reč”, ko­jom se naš sa­go­vor­nik vra­ća ma­ter­njem je­zi­ku za ko­ji ka­že da „ne­ma mje­sta ljep­šeg i si­gur­ni­jeg”, a da je on, kao pi­sac ov­dje „ču­var naj­bo­ljeg ima­nja onih ko­ji su oti­šli iz za­vi­ča­ja i osta­vi­li za­tvo­re­ne kan­to­ve i ne­ko­še­ne li­va­de” – ču­var nji­ho­vih „ri­je­či, pri­ča, sni­tvi”. Ti­me je još jed­nom po­tvr­dio da svo­jim dje­li­ma, ne­iz­mjer­nim tru­dom i pre­ga­la­štvom slo­vi za jed­nog od naj­ve­ćih ču­va­ra srp­skog je­zi­ka da­na­šnji­ce.
● Ka­ko je na­sta­la Va­ša knji­ga ,,Si­la­zak u reč”?
– Iz svo­jih in­ter­vjua, u ra­spo­nu od če­tr­de­se­tak go­di­na, iz ras­pri­ča­no­sti i od­go­vo­ra na po­na­vlja­na pi­ta­nja, uzeo sam i si­ste­ma­ti­zo­vao, pod na­slo­vi­ma sva­ki, mi­šlje­nja o sa­mo dvije­ma te­ma­ma: o svo­joj po­e­ti­ci i o svom je­zi­ku. Ni­šta u is­ka­zi­ma ni­sam mi­je­njao. Dao sam im no­vi ras­po­red. Htio sam i ta­ko, u za­pi­si­ma ko­ji na­sta­ju od­jed­nom, spon­ta­no i bez ve­li­ke pri­pre­me, da po­ka­žem da i ta­da, bez pre­ki­da i us­te­za­nja, i kao pi­sac i kao či­ta­lac upor­no si­la­zim u ma­ter­nju ri­ječ, na kru­žno mje­sto od ko­jeg ne­ma ljep­šeg i si­gur­ni­jeg.
● Vaš ,,si­la­zak u ri­ječ” tra­je od iz­la­ska Va­še pr­ve knji­ge ,,Kle­tva Pe­ka Per­ko­va”, če­ti­ri de­ce­ni­je. Ka­ko pam­ti­te su­sret sa Va­šim knji­žev­nim pr­vjen­cem?
– Mo­ja pr­va knji­ga iza­šla je u du­go­vje­koj Edi­ci­ji „Pr­va knji­ga” Ma­ti­ce srp­ske. Taj li­je­pi slu­čaj ni­je slu­ča­jan. U naj­sta­ri­joj ku­ći srp­ske knji­žev­no­sti, kul­tu­re i na­u­ke (ko­ja je, ipak, pri­mi­la i ne­u­ke i ne­raz­bo­ri­te zbog tra­di­ci­je ko­ja ni­je baš oba­ve­zna), sa­mo jed­noj ta­kvoj, ob­ja­vio sam knji­gu u ko­joj Pe­ko Per­kov go­vo­ri naj­sta­ri­jim srp­skim go­vo­rom ko­ji je nje­go­vo ime i pre­zi­me. Umje­sto svog pi­sca i u ime svih u nje­go­vih dva­de­set knji­ga, po­svje­do­čio je da je sva­ka srp­ska ri­ječ, bi­la se­molj­ska ili sta­ro­pla­nin­ska, bi­la pi­rot­ska, srem­ska, kra­ji­ška, nik­šić­ka, bi­leć­ka ili kra­gu­je­vač­ka, mo­ra da se uli­va u svo­ju Ma­ti­cu, u nje­ne knji­ge i rječ­ni­ke ko­je od 1824. go­di­ne bez pre­ki­da­nja ob­ja­vlju­je. To je ve­li­ki rječ­ni sliv u ko­jem je ri­ječ „reč­ni” na­sta­la od ri­je­či „reč”.
● Tri Va­še naj­po­zna­ti­je knji­ge, tri ro­ma­na u 2706 pri­ča o ri­je­či­ma, „Se­molj go­ra”, „Se­molj ze­mlja” i „Se­molj lju­di” ob­ja­vlje­ne su ne­dav­no u no­vom ru­hu. Po­ja­sni­te nam su­šti­nu Va­še tri­lo­gi­je...
– Kao što po­sto­je ri­je­ke i nji­ho­ve pri­to­ke, ta­ko kod sva­kog pi­sca po­sto­je sre­di­šnje i spo­red­ne knji­ge. Mo­ja se­molj­ska tri­lo­gi­ja je u sre­di­štu, ta­ko su joj dru­gi mje­sto od­re­di­li bez mog ot­po­ra, a osta­lih se­dam­na­est knji­ga ko­li­ko ih imam isto­vre­me­no iz­la­ze iz Se­mo­lja i ula­ze u Se­molj, ko­ji je za­vi­čaj­ni pre­dio pre­tvo­ren u op­štu li­te­rar­nu ri­zni­cu, u me­ta­fo­ru. Po­zna­ti srp­ski lek­si­ko­graf Mi­li­ja Sta­nić po­čeo je, u svo­jim ka­snim go­di­na­ma da sa­sta­vlja se­molj­ski rječ­nik iz mo­jih knji­ga. Tvr­dio je da ima­ju vi­še od sto hi­lja­da ri­je­či. Za nje­ga su to bi­le od­red­ni­ce, a ja ih gle­dam druk­či­je. Vi­dim ka­ko su na­se­li­le srp­ske kra­je­ve kao sta­nov­ni­ci kon­ti­nen­te, da umi­ju da sa­mu­ju i sa­bo­ru­ju, da se pu­šta­ju iz ko­šni­ca i le­te u ro­je­vi­ma, da se vi­ju kao or­lo­vi, da nas bra­ne i na­pa­da­ju, da či­ni­mo sa­mo ono što smo u nji­ma vi­dje­li, u nji­ho­vom zna­če­nju, zvu­ku, sli­ci i od­je­ku. Sr­bin je srp­ska ri­ječ. Kao što je Nje­mac nje­mač­ka ri­ječ i Rus ru­ska ri­ječ (da urav­no­te­žim ra­di tu­ma­ra­ju­će po­li­ti­ke). A po­li­ti­ka na­ci­o­nal­nog pi­sca je­ste da po­na­vlja: mi smo mi ako smo sa­ču­va­li svo­je i pri­tom ni­smo ugro­zi­li ono što ni­je na­še. Dok pi­še­mo svo­jim ri­je­či­ma i o nji­ma, pi­še­mo o se­bi. Za­to su re­kli da je glav­ni ju­nak mo­jih knji­ga je­zik i ri­ječ u tom je­zi­ku. Tu je glav­ni­na se­molj­ske tri­lo­gi­je ko­ja pro­sti­re srp­ski go­vor na hi­lja­du i po stra­ni­ca.
● Ka­ko ste po­sta­li pi­sac i šta je uti­ca­lo na ovaj Vaš iz­bor?
– Ne znam ka­ko sam po­stao pi­sac, ali mi se či­ni da znam kad je to bi­lo. Mi­slio sam, du­go, da je to me­ni ne­po­sti­žno. Ra­ni­je su knji­ge bi­le ri­jet­ka po­ja­va. Ima­le su te­žak put do ob­ja­vlji­va­nja. Na­pi­sao sam 1975. go­di­ne za kon­kurs „Po­li­ti­ke” krat­ku pri­ču „Sin” i do­bio na­gra­du. Pr­vo, pa mu­ško, re­klo bi se. Ta­da su mi pri­ja­te­lji ka­za­li da na­sta­vim i ja sam ih po­slu­šao. Ni­sam se ka­jao, do­sad, a sad se ka­jem, jer vi­dim da knji­žev­nost ko­ju vo­lim ne­ma bu­duć­nost. Pi­sa­nje je po­sta­lo ko­lum­ni­ra­nje i stran­ča­re­nje, a či­ta­nje br­za br­zi­na bez ci­lja. Knji­žev­ni ži­vot je mr­tav, a ni­je sa­hra­njen.
● Ako go­vo­ri­mo o uzo­ri­ma u knji­žev­no­sti, ko­ji su Va­ši?
– Uzo­ri su mi svi do­bri pi­sci ko­ji ima­ju šta da ka­žu svi­ma, svi lju­di ko­ji vje­što pri­po­vije­da­ju, be­sjed­ni­ci, otac i nje­go­va ti­ha mi­sao, maj­ka i nje­ne ri­jet­ke ri­je­či ko­je me i da­nas do­zi­va­ju, sve što mi uzme pa­žnju dok či­tam i slu­šam. Ne vo­lim svr­sta­va­nja i okvi­re, ge­ne­ra­cij­ske po­kre­te ko­ji li­če na ustan­ke. Vo­lim da sa­mu­jem sa svo­jim šti­vom, za­hva­lan svi­ma ko­ji su mi otvo­ri­li vra­ta srp­ske knji­žev­no­sti. Taj ime­nik je dug i zvu­čan, li­jep.
● Pi­še­te ru­kom, olov­kom, odo­li­je­va­ju­ći upor­no kom­pju­te­ru. Šta Vas mo­ti­vi­še u toj is­traj­no­sti?
– Pi­šem ru­kom. Ta­ko sam po­čeo. Ta­ko ću i da za­vr­šim, da sa­sta­vim krug. Vo­lim kru­go­ve. Ima­ju sa­vr­šen ob­lik. Ne zna se gdje po­či­nju i gdje se za­vr­ša­va­ju. Ta­kva ne­iz­vje­snost je ča­ro­vi­ta.
● Ka­že­te: „Je­zik je pre­dak i po­to­mak, isto­vre­me­no. Je­zik pre­tka je je­zik po­tom­ka. Ni­šta ni­je to­li­ko pri­rod­no u na­slje­đi­va­nju. Ko ide mi­mo tog pra­vi­la osta­je bez iče­ga. Ne zna ko je, ni oda­kle je.”. Sve vi­še je to­ga što mno­ge od nas uda­lja­va od je­zi­ka pre­da­ka...
– Ni­je sa­mo su­šti­na knji­žev­no­sti u je­zi­ku. U to­me je su­šti­na na­ro­da. Pro­či­tao sam da je ne­dav­no u Be­o­gra­du otvo­re­no uči­li­šte za be­be. Ta­mo ih no­se pra­vo iz po­ro­di­li­šta da ne bi ču­le kuć­no ra­do­va­nje. Osta­vlja­ju ih gdje se ne ču­je ni jed­na je­di­na srp­ska ri­ječ. To se ra­di da be­be od­mah poč­nu da uče en­gle­ski, da su što pri­je sprem­ni za sa­stan­ke u EU, ona­mo oda­kle upra­vo iz­la­ze oni či­ji ma­ter­nji je­zik po­sta­je ma­ter­nji je­zik na­še tek ro­đe­ne dje­ce. U na­u­ci i dru­gim dje­lat­no­sti­ma bez stra­nih je­zi­ka ne mo­že­mo se odr­ža­ti u svi­je­tu, a bez svog je­zi­ka ne­će nas bi­ti na svi­je­tu.
● No­ve po­li­tič­ke po­dje­le na ovim pro­sto­ri­ma re­zul­ti­ra­le su i je­zič­kim po­dje­la­ma, te i tvo­re­njem ,,no­vih” je­zi­ka. Ka­že­te da je ne ma­li broj onih ko­ji su se pro­bu­di­li u ne­kom no­vom je­zi­ku – osta­nu bez iče­ga i ko­nač­no ne zna­ju ni ko su ni oda­kle su...
– Sve je lu­ka­vo smi­šlje­no. Ka­žu da je ri­ječ o jed­nom je­zi­ku, u na­uč­nom i sva­kom ra­zum­skom po­sma­tra­nju, ali taj je­dan je­zik mo­že da na­zi­va ka­ko ko ho­će, naj­če­šće po ime­nu svo­jih dr­ža­va. „A kad gla­vu raz­dro­biš ti­je­lu”, kad raz­bi­jač­ki stvo­riš ne­ko­li­ko dr­ža­va od jed­ne, lo­gič­no je da ta­kvu sud­bi­nu ima i je­zik. Ta­ko se isti je­zik zo­ve: srp­ski, hr­vat­ski, cr­no­gor­ski i bo­san­ski. Ni­ko ni­je do­da­vao slo­va osim Cr­no­go­ra­ca. Po­koj­ni Slo­bo­dan To­mo­vić mi je, u avi­o­nu, na do­broj vi­si­ni, re­kao za dva no­va slo­va: „To su um­nja­ci...” Me­đu­tim, um­nja­ke još ne va­de iako ni­če­mu ne slu­že. A ni­ko ni­je ime mi­mo svih pra­vi­la iz­veo kao Bo­šnja­ci. Od ime­ni­ce Bo­šnjak pri­djev mo­že da bu­de sa­mo – bo­šnjač­ki. Ka­žu nam da ni­je ta­ko, da mo­ra­mo da go­vo­ri­mo da je to – bo­san­ski. Do­bro, ne­ka do­ka­zu­ju se­bi da je ta­ko, ali za­što Sr­bi ne mo­gu da ima­ju pra­vo da je­zik Bo­šnja­ka zo­vu na srp­skom je­zi­ku! Kao što zo­ve­mo en­gle­ski, nje­mač­ki, ru­ski, špan­ski i re­dom ta­ko. Ne mo­že­mo, jer je bu­duć­nost za­mi­šlje­na ta­ko da u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni po­sto­ji je­dan je­zik, da ta­ko srp­ski, hr­vat­ski i bo­šnjač­ki do­bi­ju jed­no ime – bo­san­ski je­zik, da An­drić, Du­čić, Se­li­mo­vić, Šan­tić, Ku­le­no­vić, Ko­čić, Ćo­pić (iako su i nje­ga ne­dav­no pro­gla­si­li za rat­nog zlo­čin­ca!), Ćo­ro­vić i dru­gi srp­ski pi­sci iz BiH pri­pad­nu no­vo­stvo­re­noj bo­san­skoj knji­žev­no­sti, sa „do­ka­zom” da su mi­sli­li i pi­sa­li na bo­san­skom je­zi­ku. U Sr­bi­ji je zva­nič­no pri­znat na­ziv bo­san­ski je­zik. Ni­ko ni­je slu­šao SA­NU i struč­nja­ke. To je ne­gdje sre­đe­no ra­ni­je. Po­slje­di­ce će­mo da pri­mi­mo kad nas pri­me. Srp­ski je­zik se ne bra­ni na tri­bi­na­ma u Cr­noj Go­ri, ni u Sr­bi­ji, ili ne znam gdje. Srp­ski je­zik se bra­ni so­bom. Do­god je je­dan je­zik živ, do­god po­sto­ji, do­god se taj je­zik bo­ga­ti, do­god po­sto­je pi­sci, do­bri pi­sci, jer pi­sci su ču­va­ri je­zi­ka, on­da taj je­zik ima bu­duć­nost.
MI­LA MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Mit­ski krug – bez nje­ga me ne­ma

● U mi­tu ne­pre­sta­no tra­ži­te i pro­na­la­zi­te sta­me­ne stu­bo­ve svog stva­ra­la­štva. Ka­ko vi­di­te či­tav taj pro­ces, taj svoj po­vra­tak u ar­haj­sko?
– Sva­ko od nas je mit­ska po­ja­va ko­ja ni­je na­sta­la po svo­joj vo­lji i ko­ja ne mo­že da tra­je bez svog ro­do­slo­va. Sva­ki ro­do­slov je mit, iako su ime­na u nje­mu tač­na. I mo­ji Vuk­sa­no­vi­ći, i svi Mo­ra­ča­ni od ko­jih su, i do­sta ta­mo­šnjih po­ro­di­ca o ko­ji­ma ne­što znam, iz­vo­de svo­je por­ije­klo od ne­ma­njić­ke lo­ze, ne di­rekt­no, no po žen­skoj li­ni­ji. Ne­zna­li­ce se s tim ćo­sa­ju. Ne zna­ju u če­mu je su­šti­na. Put ka Ne­ma­nji­ći­ma, u tra­di­ci­ji i pre­da­nju, je­ste stal­ni po­vra­tak na Ko­so­vo iz na­rod­ne pje­sme i Nje­go­ša, u na­ci­o­nal­nu ot­mje­nost. Moj ro­do­slov, po le­gen­di, ra­zu­­mije se, ide do si­na Mla­de Goj­ko­vi­ce ko­ja je uzi­da­na u Ska­dar. Svi ima­mo svoj Ska­dar na Bo­ja­ni i mje­sto gdje je po­te­klo ma­te­ri­no mlije­ko. Ku­ća mi je na mje­stu oda­kle je naš bri­gad­ni bar­jak­tar me­đu pr­vi­ma po­di­gao za­sta­vu (ko­ju i da­nas ču­va­mo) na br­du Ta­ra­boš, ko­je je mno­gim smr­ti­ma ob­ra­slo dok ni­je oslo­bo­đen Ska­dar. I to je krug. U Mo­ra­či, u ma­na­sti­ru iz 1252, u za­du­žbi­ni si­nov­ca Sve­tog Sa­ve, de­sno od ol­ta­ra je da­rov­ni Knji­žar­nik za je­van­đe­lja i dru­ge sve­te knji­ge, ko­je su đa­ci po ko­mu­ni­stič­koj na­red­bi no­si­li na lo­ma­ču. Knji­žar­nik je da­ro­va­la že­na s mo­jim pre­zi­me­nom, dav­no, a unu­ka mi se zo­ve kao ona, a ni­sam joj ja bi­rao ime. I to je mit­ski krug. Bez njih me ne­ma.