Ri­jet­ki su srp­ski knji­žev­ni­ci ko­ji se mo­gu po­hva­li­ti „stva­ra­lač­kim učin­kom” kao Mi­lo­van Vi­te­zo­vić. Bio je ured­nik li­sto­va i ča­so­pi­sa „Su­sret”, „Knji­žev­ne no­vi­ne”, „Sa­ti­ri­kon”, „Jež”, za­tim du­go­go­di­šnji ured­nik Igra­nog pro­gra­ma Te­le­vi­zi­je Be­o­grad, glav­ni ured­nik Umet­nič­kog pro­gra­ma Ra­dio-te­le­vi­zi­je Sr­bi­je i uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji umet­no­sti za pred­met Film­ski i te­le­vi­zij­ski sce­na­rio. Kao spolj­ni ured­nik za ka­pi­tal­na dje­la Za­vo­da za udž­be­ni­ke pri­re­dio je dje­la Pa­vla Po­po­vi­ća, Bog­da­na Po­po­vi­ća, Jo­va­na Sker­li­ća, Mi­la­na Ka­ša­ni­na i Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća. Mi­lo­van pi­še pje­sme, ro­ma­ne, dra­me, film­ske i te­le­vi­zij­ske sce­na­ri­je, knji­ge za dje­cu, ese­je i afo­ri­zme. Za se­dam­de­set i tri go­di­ne ži­vo­ta ob­ja­vio je če­tr­de­se­tak knji­ga, u pre­ko dvje­sta iz­da­nja, dva­na­est best­se­ler ro­ma­na („Še­šir pro­fe­so­ra Ko­ste Vu­ji­ća”, „La­ja­nje na zve­zde”, „Sim­fo­ni­ja Vi­na­ver”, „Ča­ra­pe kra­lja Pe­tra”, „Haj­duk Velj­ko Pe­tro­vić”, „Mi­le­na iz Knez Mi­ha­i­lo­ve”, „Sve­ta lju­bav”, „Sin­đe­lić se sa sun­cem smi­rio”, „Princ Rast­ko”, „Bur­le­ska u Pa­ri­zu”, „Kad je ne­ven bio sun­ce”, „Go­spo­đi­ca De­san­ka”). Iz­bo­ri iz nje­go­vih dje­la su ob­ja­vlji­va­ni vi­še pu­ta. Za­stu­pljen je u pe­de­se­tak do­ma­ćih i stra­nih an­to­lo­gi­ja pje­sa­ma, sa­ti­ra, afo­ri­za­ma, pje­sa­ma za dje­cu i pri­ča.
Me­đu broj­nim na­gra­da­ma, (od Vu­ko­ve do Ko­či­će­ve) ko­je je do­bio, iz­dva­ja se Evrop­ska na­gra­da za se­ri­ju „Vuk Ka­ra­džić”, ko­ja je 1988. uve­de­na na li­stu film­ske i te­le­vi­zij­ske ba­šti­ne Evro­pe, Im­per­ska­ja na­gra­da Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­ske Fe­de­ra­ci­je za ro­man „Ča­ra­pe kra­lja Pe­tra”, kao i na­gra­da „Pe­čat vre­me­na”. Od­li­ko­van je Or­de­nom za­slu­ga za na­rod Pred­sed­ni­štva SFRJ, or­de­ni­ma Sve­tog de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća i Sve­tog Sa­ve, Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i Nje­go­ve Sve­to­sti par­ti­jar­ha Iri­ne­ja.
● Sko­ro sve što ste do­sad ra­di­li ima ja­snu cr­tu na­ci­o­nal­nog. Srp­skog. Vaš stav je da se ana­ci­o­nal­nim opre­dje­lje­njem i po­stu­pa­njem ne pre­la­zi iz ma­log u ve­li­ki na­rod, već se sa­mo gu­bi rod­no tlo pod no­ga­ma.
– Va­ša for­mu­la­ci­ja mo­ga ra­da mo­že se uze­ti kao tač­na, ali sa tim ci­ljem ni­sam apri­o­ri dje­la po­či­njao i ostva­ri­vao. Ra­dio sam ono što mi je iz na­ro­da pri­ro­đe­no, ali ne iz in­stink­ta i ne sa sra­ču­na­tom te­zom. Sta­rao sam se da o svom na­ro­du znam što vi­še, da ga po­znam što bo­lje, u du­šu ta­ko­re­ći, jer sa­mo ta­ko i ma­li na­rod mo­že bi­va­ti ve­ći, jer se ta­ko iz ma­log na­ro­da mo­že iz­ra­sti u do­brog, da ne ka­žem ve­li­kog pi­sca. Ne ka­žem da je to moj slu­čaj, ali ne­pre­kid­no, dok pi­šem, osje­ćam tlo svo­ga je­zi­ka.
● Ne­kim knji­žev­nim stva­ra­o­ci­ma li­je­pe eti­ke­tu da mno­go „sr­bu­ju”. Je­ste li Vi po­šte­đe­ni to­ga, i u ko­joj mje­ri ili je stvar­nost dru­ga­či­ja?
– Ne­mam obraz za eti­ke­te ko­je se ina­če plju­va­njem li­je­pe. Ne sr­bu­jem ni mno­go ni ma­lo, već ono­li­ko ko­li­ko do­pu­šta­ju isti­ne o mom na­ro­du, ko­ji­ma sam ve­o­ma po­sve­ćen. Kad pi­šem ne mi­slim na to, već kad pi­šem po­sve­ćen sam estet­skim i etič­kim di­men­zi­ja­ma. Na to me oba­ve­zu­je i moj ka­rak­ter, a i pre­zi­me, za ko­je ni­sam za­slu­žan, uči­ni­lo me je oba­ve­znim i pre­ma pre­ci­ma i pre­ma po­tom­stvu. Sa­ma stvar­nost je ta­kva ka­kva je­ste. Ne mo­gu je mi­je­nja­ti, jer bi to zna­či­lo da ho­ću da mi­je­njam na­ci­o­nal­ne ka­rak­te­re. Ci­je­nim svoj na­rod ko­li­ko za­slu­žu­je, i sta­ram se da svo­jim ra­dom do­pri­ne­sem nje­go­voj kul­tu­ri, sti­ču­ći knji­žev­no ime, svje­stan da me do­bro ura­đe­no dje­lo mo­že od sve­ga od­bra­ni­ti. Po­štu­jem dru­ge na­ro­de i nji­ho­ve kul­tu­re, svje­stan uza­jam­no­sti i pro­ži­ma­nja. Ta­ko se mo­že ob­ja­sni­ti i či­nje­ni­ca da su mo­ja dje­la ve­o­ma pre­vo­đe­na, vred­no­va­na, pa i na­gra­đi­va­na.
● Va­ša knji­ga ese­ja no­si na­slov „Mi­sli srp­ski”. Či­ta­o­ci i gle­da­o­ci Va­ših fil­mo­va do­ži­vlja­va­ju Vas kao pa­tri­o­tu. Na ko­ji na­čin se mi­sli srp­ski?
– „Mi­sli srp­ski” je mo­je ve­li­ko vra­ća­nje du­go­va, ne sa­mo mo­jih, ne sa­mo mo­je ge­ne­ra­ci­je, du­go­va isti­na­ma o ovom na­ro­du ko­li­ko na­ma, vi­še bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma, da ne bu­du za­ti­ca­na u ne­zna­nju na­ro­da ka­ko smo mi bi­li za­ti­ca­ni i ka­ko smo u po­lu­zna­nju bi­li u pre­gri­ja­nom od­no­su, če­sto iz­mi­šlja­ju­ći či­nje­ni­ce ili u hva­lje­nju, ili ospo­ra­va­nju se­be. I jed­no i dru­go je mo­glo bi­ti, pa i naj­če­šće je bi­lo, po­gub­no. Ti ese­ji, od ko­jih je knji­ga sa­sta­vlje­na, pi­sa­ni su str­plji­vo i od­go­vor­no, go­di­na­ma, i ve­ći­nom ob­ja­vlji­va­ni u ne­djelj­noj „Eks­pres po­li­ti­ci” ko­je vi­še ne­ma i u Nin-u, ko­ji vi­še ni­je onaj. Mi­slim da ni­je slu­čaj­no što je ta knji­ga ima­la de­set iz­da­nja i ona je već dvi­je de­ce­ni­je ka­tar­zič­no dje­lo. Ina­če, što se pa­trio­ti­zma ti­če, ja ga po­i­mam mno­go ši­re. Po­čeo sam kao pje­snik po­bu­ne. Htje­li smo da mi­je­nja­mo i svi­jet i ze­mlju. Pje­sma „Sa ko­le­na na ko­le­no”, ka­ko djed bi­je oca, a otac me­ne – pa­tri­ot­ska je pje­sma bez prem­ca. Sje­ćam se ka­ko mi je Du­ško Tri­fu­no­vić re­kao: „Naj­vred­ni­je od ci­je­le `68. osta­će tvo­ja knji­ga pje­sa­ma `Slobodnije od slobode`”. Ja i klin­ci ko pje­sni­ci, pje­va­nje za dje­cu i sa dje­com, bez ob­zi­ra na na­slo­ve po­je­di­nih pje­sa­ma, mo­že bi­ti sa­mo pa­tri­ot­sko pje­va­nje. Ima li ve­ćeg pa­trio­ti­zma od sa­ti­rič­ne knji­žev­no­sti i nje­nog ci­lja? Na pri­mjer, afo­ri­zam: „Sta­ra Ju­go­sla­vi­ja je bi­la tru­la. No­va je zre­la!”; imao sam sil­nih oka­pa­nja zbog nje­ga, a bio je di­jag­no­za te 1969. go­di­ne. Knji­ga afo­ri­za­ma „Čo­ve­če, na­lju­ti se!” pi­sa­na je 1984. na evrop­ske te­me i pr­vo ob­ja­vlje­na na nje­mač­kom kod iz­da­va­ča Euro­pa Ver­lag. Bio je to pr­vi evro­pa­tri­o­ti­zam. Ta knji­ga me je ta­da na­či­ni­la naj­ci­ti­ra­ni­jim srp­skim pi­scem u Evro­pi.
● Va­ša se­ri­ja „Vuk Ka­ra­džić” je još 1988. go­di­ne uni­je­ta na li­stu film­ske i te­le­vi­zij­ske ba­šti­ne Evro­pe...
– To je bi­la ve­li­ka po­čast za naš na­rod, za na­šu te­le­vi­zi­ju, za sve mo­je pri­ja­te­lje, za mo­ju po­ro­di­cu ko­ja je uče­stvo­va­la u de­se­to­go­di­šnjem pi­sa­nju i če­tvo­ro­go­di­šnjem sni­ma­nju, uz lič­na uče­šća, pa i za me­ne.
● Ali, da­nas mno­gi u Sr­bi­ji na­sto­je da od­ba­ce za­slu­ge Vu­ka Ka­ra­dži­ća kao re­for­ma­to­ra. Vaš stav je ne­po­mir­ljiv ka­da ka­že­te „da su Mi­loš i Ka­ra­đor­đe obra­zo­va­li srp­sku dr­ža­vu, a Vuk obra­zo­vao srp­ski na­rod”.
– Ni­ko u Sr­bi­ji pri osnov­nom zna­nju i zdra­vom ra­zu­mu ne mo­že ospo­ri­ti Vu­ka, nje­go­vo dje­lo i zna­čaj za ob­no­vu srp­ske kul­tu­re. Ge­te i Grim su i na nje­go­vom dje­lu, od­no­sno na srp­skom na­rod­nom na­slje­đu, pri­hva­ta­ju­ći ga kao evrop­sko, za­sno­va­li ro­man­ti­zam i uve­li ter­min svjet­ska knji­žev­nost. Svi svjet­ski sla­vi­sti, od Ge­tea do da­nas, dr­že Vu­ka na evrop­skom pi­je­de­sta­lu, tu­ma­če­ći i hva­le­ći nje­go­vo dje­lo. Vuk je i da­nas, po­sli­je vi­še od dva vi­je­ka, naš naj­pre­vo­đe­ni­ji pi­sac. A svi ko­ji ga ov­dje spo­re, ne zna­ju šta će sa so­bom i po­ku­ša­va­ju da se na nje­ga oka­če.
● Za­jed­no sa Vu­kom, Vi ste s Va­šim knji­ga­ma, fil­mo­vi­ma i se­ri­ja­ma sta­li na bra­nik otadž­bi­ne. Zna­či li to i da će­te ve­o­ma sta­bil­no sta­ja­ti i na svim srp­skim bu­du­ćim te­škim po­li­tič­kim, ge­o­po­li­tič­kim ras­kr­šći­ma?
– Znam, mo­žda i na­pa­met, pje­smu „Otadž­bi­na” Đu­re Jak­ši­ća. Ali bih te­ško sta­jao na tom „ka­me­nu ze­mlje Sr­bi­je”, po­go­to­vo što se već vi­še od dvi­je i po de­ce­ni­je is­po­ma­žem šta­pom. Mo­je vri­je­me iz­mi­če. Dje­lo je tu, na­dam se, sta­bil­no. Da bra­ni i na­rod i me­ne. Ne sa­njam da imam spo­me­nik na bi­lo kom ras­kr­šću.
● Ro­man „La­ja­nje na zve­zde” do­ži­vio je 28 iz­da­nja. „Ča­ra­pe kra­lja Pe­tra” su pre­ve­de­ne na de­se­tak je­zi­ka i do­ži­vje­le su fan­ta­sti­čan ti­raž, po­seb­no u Ru­si­ji. Ka­ko to do­ži­vlja­va­te kao autor?
– Svi mo­ji ro­ma­ni, a za­sad ih je tri­na­est, ima­li su de­se­ti­nu, po­ne­ki i vi­še iz­da­nja. Mo­gao bih go­vo­ri­ti o fe­no­me­nu, da ni­sam ja u pi­ta­nju. Me­ni se i iza­bra­na dje­la po­na­vlja­ju u do­pu­nje­nim iz­da­nji­ma. Mo­gu re­ći da to li­je­po do­ži­vlja­vam, a ho­no­ra­ri su ta­kvi da se i pre­ži­vje­ti mo­že. Za „Ča­ra­pe kra­lja Pe­tra” do­bio sam i naj­ve­će pri­zna­nje Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­ske Fe­de­ra­ci­je, na­gra­du „Im­per­ska­ja kul­tu­ra”.
● Ipak, či­ni se da je TV se­ri­ja „Še­šir pro­fe­so­ra Ko­ste Vu­ji­ća” po­sta­la hit. Da je Va­še naj­gle­da­ni­je dje­lo.
– Ovaj moj na­slov iz 1971, pr­vo kao TV dra­ma sa Pa­vlom Vu­i­si­ćem u glav­noj ulo­zi, na­ja­vio me je kao te­le­vi­zij­skog pi­sca i sce­na­ri­stu. Ova dra­ma je 1993. po iz­bo­ru gle­da­la­ca pro­gla­še­na naj­bo­ljom u ukup­noj dram­skoj pro­duk­ci­ji TV Be­o­grad. I ro­man ovog na­slo­va imao je do­sad dva­de­set i de­vet iz­da­nja. Bio je best­se­ler u Grč­koj kod iz­da­vač­ke ku­će Ka­sta­ni­o­tis, u edi­ci­ji Ho­ri­zon­ti Bal­ka­na, pr­vi po­sli­je An­dri­će­ve „Pro­kle­te avli­je”. On­da su do­šli film i te­le­vi­zij­ska se­ri­ja sa Alek­san­drom Ber­če­kom u na­slov­noj ulo­zi. Film je do­bio „Zlat­nog vi­te­za”, bio na­gra­đen u Šved­skoj i Ka­na­di. Te­le­vi­zij­ska se­ri­ja se to­li­ko re­pri­zi­ra da je i me­ni ne­pri­jat­no, jer ni­sam lju­bi­telj to­li­kih re­pri­za.
● Za Uži­ce i rod­ni Ko­sje­rić ve­žu Vas li­je­pe uspo­me­ne. U Uži­cu ste uči­li gim­na­zi­ju, a isto­ri­ju Vam je pre­da­vao pro­fe­sor Mi­lan Po­po­vić na ko­ga do­sta pod­sje­ća pro­fe­sor Ko­sta Vu­jić. Je li Vam i on po­slu­žio da ta­ko bri­ljant­no osmi­sli­te ovaj film­ski lik?
– Pro­fe­sor Mi­lan Po­po­vić je bio đač­ki lik za odu­še­vlja­va­nje. Na svo­je­vr­stan na­čin oli­ča­vao je neo­bič­nog pro­fe­so­ra. Za­to ga ima u Vu­ji­ću, ali je cio u „La­ja­nju” kao pro­fe­sor Bo­žo­vić, vo­đa svih eks­kur­zi­ja. Tu je le­gen­dar­nog pro­fe­so­ra od­i­grao le­gen­dar­ni Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić.
● To­kom bom­bar­do­va­nja kao ru­ko­vo­di­lac u RTS-u do­bi­li ste na­red­bu da na­pra­vi­te spi­sak lju­di u Umet­nič­kom pro­gra­mu ko­ji će oti­ći na pri­nud­ni od­mor, a za­tim bi­ti ot­pu­šte­ni. Po­sla­li ste im pa­pir na ko­jem je bi­lo sa­mo Va­še ime. Zbog to­ga ste Vi su­spen­do­va­ni, i upu­će­ni na pri­nud­ni od­mor...
– U pi­ta­nju je bio moj lič­ni mo­ral­ni čin i ne bih to ko­men­ta­ri­sao. Je­di­no, da za­klju­čim, da je od­lu­ku o mom su­spen­do­va­nju i upu­ći­va­nju na pri­nud­ni od­mor uči­nio traj­no no­vi Uprav­ni od­bor 2000. go­di­ne. I to je ne­či­ji mo­ral.
● U ni­zu na­gra­da do­bit­nik ste pre­sti­žne na­gra­de „Pe­čat vre­me­na” za na­u­ku i dru­štve­nu te­o­ri­ju za 2015. go­di­nu za knji­gu „Vuk naš na­su­šni”, ko­jom je – ka­ko sto­ji u obra­zlo­že­nju – ukra­še­na sva na­ša knji­žev­nost o Vu­ku Ste­fa­no­vi­ću Ka­ra­dži­ću. Ko­li­ko Vam ona zna­či u ni­zu broj­nih na­gra­da?
– Od „Hi­lan­dar­ske po­ve­lje” sa pe­ča­tom kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog, pe­čat je ovje­ra (u ovom pr­vom slu­ča­ju ovje­ra na­ro­da). Na­uč­na i knji­žev­na na­gra­da „Pe­čat vre­me­na” je u ovom, lič­nom slu­ča­ju, ovje­ra mo­ga knji­žev­nog ži­vo­ta. Ne bih du­žio u od­go­vo­ru, da svo­jim ri­je­či­ma ne po­kva­rim obra­zlo­že­nje ko­je je do­šlo uz ovu na­gra­du.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić


pi­šem ro­man o Ćo­pi­ću

● Emo­tiv­no ste ve­za­ni za Bran­ka Ćo­pi­ća?
– Ćo­pić je mo­ja ve­li­ka pri­ča. On me je pr­vi na­ja­vio pred­go­vo­rom za knji­gu „Sr­ce me je ot­ku­ca­lo” 1969. ko­ja je za­bra­nje­na i spa­lje­na. U pred­go­vo­ru je ci­ti­rao moj di­stih: „Ži­veo kon­gres mer­ce­de­sa na Tr­gu Mark­sa i En­gel­sa!” Već sko­ro de­ce­ni­ju pi­šem ro­man o Bran­ku Ćo­pi­ću i nje­go­voj dra­mi ko­ju sam spo­znao do sud­bin­skih de­ta­lja. I vje­ru­jem da će i ro­man bi­ti ta­kav.


Ju­na­ci su iz mog raz­reda

● I u fil­mu „La­ja­nje na zve­zde” osje­ća se Uži­ce i Užič­ka gim­na­zi­ja.
– Mo­rav­ski Kar­lov­ci su Uži­ce. Ju­na­ci su moj raz­red pod dru­gim ime­ni­ma. Knji­ga i film još vi­še su uči­ni­li Mo­rav­ske Kar­lov­ce (od­no­sno Uži­ce) gra­dom svih ma­tu­ra i ma­tur­skih lju­ba­vi, pa na fej­sbu­ku sa­da ima oko 300.000 ci­ta­ta.