Sli­kar kod ko­ga je ra­no uoče­no da, ka­ko sam ka­že, „ima da­ra da ša­ra po pa­pi­ru”, Na­od Zo­rić, u go­di­ni na iz­ma­ku pro­sla­vio je tri de­ce­ni­je ra­da. Ve­li­ka iz­lo­žba u be­o­grad­skom Umet­nič­kom pa­vi­ljo­nu „Cvi­je­ta Zu­zo­rić” i im­po­zant­na pra­te­ća mo­no­gra­fi­ja do­ži­vje­li su ogro­man uspjeh, a po­stav­ka, ko­ju je otvo­rio aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić, pro­du­ža­va­na je na za­htjev iz­u­zet­no broj­ne pu­bli­ke.
„Za­šti­ćen šta­fe­la­jem, bez ma­ne i stra­ha, na sve stra­ne raz­ma­hu­je bo­jom i čet­ki­com, iz­na­o­de­ći broj­na bla­ga”, ocje­nju­je Beć­ko­vić...
– Kao ro­đe­nju na­sljed­ni­ka, po­ja­vi Na­o­da Zo­ri­ća ra­du­je se sa­zvi­je­žđe naj­krup­ni­jih zvi­je­zda na­šeg umjet­nič­kog ne­ba. Pe­tar Lu­bar­da u nje­go­vu sla­vu lum­bar­da iz svog ka­me­nog to­pa, Bu­le vo­di na uzi­ci vu­ka sa zvo­nom i ku­ku­ri­če s pi­je­tlom i ma­gar­cem, Da­do utro­bu iz­vr­će na po­sta­vu, Živ­ko Ni­ko­lić se pe­nje da na svo­joj ku­li po­pe­ri iz­bu­ca­ni bar­jak, tu je Sta­nić sa ar­le­ki­ni­ma i Džo­ni Re­ljić sa ofi­cir­skim ka­drom, Bra­na Pe­tro­vić sa svo­jim bur­le­ska­ma i bu­fo­ne­ri­ja­ma, a Emir Ku­stu­ri­ca je od ku­stu­re na­pra­vio ha­u­bi­cu i za do­bro­do­šli­cu Na­o­du Zo­ri­ću, gru­va le­te­ći na zlat­nom ru­nu – ka­že Beć­ko­vić o Na­o­du.
Zo­rić, u raz­go­vo­ru za „Dan” ka­že da je još kao di­je­te ma­štao i znao da ne mo­že bi­ti ni­šta dru­go – do sli­kar.
● Mo­že­te li se­be za­mi­sli­ti iz­van iza­zo­va igre sli­kar­stva, u ne­kom dru­gom po­slu?
– Ra­zu­man sam čo­vjek, ka­da bih mo­rao, pri­hva­tio bih to kao re­al­nost ži­vo­ta, i oba­vljao bih taj ne­ki dru­gi po­sao ko­ji mo­ram, ali bih i da­lje raz­mi­šljao kao umjet­nik. No, ra­dost mog ži­vo­ta ne bi bi­la kao sa­da. Te­ško mo­gu da za­mi­slim svoj ži­vot da ni­sam sli­kar, i to ne sa­mo u smi­slu da ra­dim sli­ke, već da raz­mi­šljam na li­kov­ni na­čin. Te­ško bih mo­gao za­mi­sli­ti ne­ki dru­gi ži­vot, to je ne­mo­gu­će.
● Na­kon 30 go­di­na, a što ni­je ma­lo, čo­vjek gle­da na­pri­jed, a ma­lo i na­trag... Kad se osvr­ne­te šta je Vaš naj­ve­ći uspjeh ili mo­žda naj­te­ži pad?
– Ka­da ana­li­zi­ram pro­te­klih 30 go­di­na, moj naj­ve­ći uspjeh je­ste što sam na­kon za­vr­šet­ka aka­de­mi­je imao hra­brost da i da­lje dan i noć sli­kam, sa ne­iz­vje­sno­šću ka­ko ću od to­ga da ži­vim. Sa­da, kad gle­dam, to je bi­lo na gra­ni­ci lu­di­la, i to je bi­lo hra­bro od me­ne, i to je ono što je pre­su­di­lo, od­re­di­lo moj ži­vot. To me je sa­ču­va­lo da osta­nem sli­kar. Da ni­sam u tom tre­nut­ku pod­nio tu žr­tvu, vje­ro­vat­no ne bi­smo da­nas ova­ko pri­ča­li. To je naj­vred­ni­je, i to iskre­no ni­je bio pro­iz­vod mo­je pa­me­ti, ili ne­ke od­lu­ke. Za­to vje­ru­jem da u čo­vje­ku du­bo­ko po­sto­ji ne­što što ni on sam ne mo­že da pre­po­zna, i vje­ru­jem da je sva­ko ro­đen za ne­što. Sad kad gle­dam, mi­slim da sam ro­đen da bu­dem sli­kar. Jer, ni­sam ra­ci­o­nal­no od­lu­čio da bu­dem sli­kar, već me je ne­što vu­klo, to sam mo­rao da od­ži­vim, da bu­dem sli­kar, i to je pre­sud­no – is­tra­ja­va­nje i vje­ra u se­be. Iako sam ra­dio i uto­pi­stič­ki, sa ne­iz­vje­sno­šću za eg­zi­sten­ci­ju, svoj po­sao sam vo­lio i vo­lim sa ogrom­nom stra­šću, i to je su­šti­na mog ži­vo­ta.
● Sli­ka­te li sva­ki dan?
– Ne sli­kam sva­ki dan, ali sam sva­ki dan u ate­ljeu, i raz­mi­šljam. Ja­ko sam im­pul­si­van, i kad sli­kam tu je pu­no na­bi­je­ne ener­gi­je i emo­ci­je. Sli­kam 15, 20 da­na, i on­da vi­še ne­mam snage i mo­ram ne­ko­li­ko da­na da se od­mo­rim, valj­da da iz­du­šim. Ni­ka­da ni­sam mo­gao da sli­kam sva­ki dan, vje­ro­vat­no za­to što je u mom sli­kar­stvu pri­ma­ran čo­vjek. To te po­je­de, to te iz­mu­či, i za­to mo­ram da se od­mo­rim. Dok sli­kam pre­dam se toj sli­ci, i stal­no se bo­rim, ja s njom i ona sa mnom, i stal­no joj pri­je­tim – pla­ti­ćeš ti me­ni, a ona se me­ni ne da. Bor­ba ka­rak­te­ra, i ta­ko se naj­bo­lje pra­vi sli­ka. Jer, onaj ko po­bi­je­di, taj je i za­slu­žio po­bje­du.
● Do­sta pri­ča­te o emo­ci­ja­ma...
– Sa­zrio sam, ma­lo.
● Mi­sli­te da emo­ci­ja do­la­zi sa sa­zri­je­va­njem?
– Je­ste, ka­ko čo­vjek po­sta­je ma­lo pa­met­ni­ji, ta­ko vi­še shva­ta, zna da odvo­ji bit­no od ne­bit­nog, su­šti­nu, i on­da emo­ci­ja vi­še do­la­zi do iz­ra­ža­ja, jer se vi­še okre­će se­bi i pra­vim vri­jed­no­sti­ma, a to su u stva­ri emo­ci­je. To do­đe s go­di­na­ma.
● Da li je zbog to­ga na­stao i ci­klus sa cvi­je­ćem, a za ko­ji bi ma­lo ko pret­po­sta­vio da su Va­še sli­ke?
– Vo­lim da is­tra­žu­jem i sli­kar­stvo do­ži­vlja­vam kao igru. Sli­kar­stvo je ra­dost mog ži­vo­ta, jer mo­gu da se igram, i cvi­je­će ko­je sam sli­kao bi­la je igra od­ra­slog dje­te­ta, ne­ko tra­že­nje. Bi­lo mi je za­ni­mlji­vo da vi­dim ka­ko bih ja to na­sli­kao. Na­iz­gled ma­lo ba­nal­na pri­ča, cvi­je­će, da bu­dem i ma­lo bez­o­bra­zan – ona­ko ma­lo sla­du­nja­vo, ali mi je bi­lo za­ni­mlji­vo i do­pa­lo mi se. A, uop­šte ni­je la­ko na­sli­ka­ti cvi­jet, jer on ima mi­ris, i to tre­ba uhva­ti­ti. For­ma sa­ma po se­bi ni­je bit­na, ona se la­ko na­đe, ali mi­ris... Bi­lo mi je za­ni­mlji­vo da ga sli­kam, da ga pro­na­đem, da upo­znam taj cvi­jet, da ga sa­vla­dam i na­sli­kam. Ma­tis ka­že da je naj­te­že na­sli­ka­ti cvi­jet, i to je bio po­vod za­što sam to ra­dio, jer že­lim da pro­bam sve ono za šta se mi­sli da se ne mo­že. Za­što ne bih pro­bao?
● Ka­že­te da Vam je mi­ris bi­tan. Da li je to mi­ris dje­tinj­stva, ili far­be i ra­zr­je­đi­va­ča iz ate­ljea? Mo­gu li Va­še sli­ke da se omi­ri­šu?
– Za­vi­si ka­kvo ko ima ču­lo mi­ri­sa. Ša­lim se ma­lo. No, ne ša­lim se kad ka­žem da je me­ni ču­lo mi­ri­sa pre­sud­no, za­to što ba­ve­ći se čo­vje­kom, is­tra­žu­ju­ći to u sli­kar­stvu, kad osje­tim da taj čo­vjek mi­ri­še na mo­je se­lo, na ku­ću, na hra­nu, na po­nja­ve s ko­ji­ma se i da­lje po­kri­vam, on­da znam da je ta sli­ka do­bra. On­da shva­tam da je ta sli­ka go­to­va, da sam uspio da uhva­tim ono što je me­ni bit­no. Me­ni bo­ja sa­ma po se­bi ni­je pre­sud­na, jer mi­slim da se njo­me mo­že do­sta ma­ni­pu­li­sa­ti, ob­ma­nji­va­ti. Zna­mo da bo­je mo­gu uti­ca­ti da lju­di emo­tiv­no re­a­gu­ju. Me­ni su va­žni mi­ris i cr­tež, kao kič­ma, su­šti­na umjet­no­sti. Mi­ris je emo­ci­ja ko­ja mi je bit­na.
● Kad go­vo­ri­mo o ka­rak­te­ri­ma, oni su ipak naj­vi­dlji­vi­ji na Va­šim por­tre­ti­ma, sli­ka­ma iz­u­zet­ne upe­ča­tlji­vo­sti. Da li su ka­rak­te­ri (li­ko­vi) ko­je sli­ka­te i pi­ta­nje pod­ruč­ja – ze­mlje – tla ot­kud do­la­ze ti lju­di?
– Na­rav­no, jer sve je to po­ve­za­no s mo­jim dje­tinj­stvom u Đur­đe­vi­ća Ta­ri. Sve što sli­kam je u stva­ri mo­je dje­tinj­stvo, moj ži­vot, mo­ja po­ro­di­ca, ze­mlja ko­ja me je ot­hra­ni­la. Tre­ba­lo mi je vre­me­na da shva­tim da sli­kam svo­ju po­ro­di­cu, sli­kam sa­mog se­be, svo­ju krv, svo­ju kost, i to je ono što me is­pu­nja­va i ra­du­je, da ula­zim u unu­tar­nje svo­je, a što je i naj­te­že i naj­dra­že. Is­pi­ti­va­nje ne­kih lič­nih isti­na, svo­je fa­mi­li­je i na­ro­da, i to se vi­di na tim sli­ka­ma.
To je po­ro­dič­na pri­ča u ko­joj ima i ra­do­sti i ža­lo­sti, i hu­mo­ra, sve je to ne­gdje bit­no. Sva­ka emo­ci­ja, sa­ma po se­bi, naj­du­blje je ljud­sko sta­nje, i ona je po su­šti­ni naj­i­sti­ni­ti­ja. Me­ne in­te­re­su­ju ne ra­do­sne, ne­go one dru­ge vr­ste emo­ci­ja od ko­jih se vi­še uči kroz ži­vot. To su one te­ške emo­ci­je ko­je iz­gra­đu­ju čo­vje­ka, i to se vi­di u mo­jim sli­ka­ma. Po­red te ra­do­sti sla­vlje­nja ži­vo­ta, in­te­re­su­je me i dru­ga di­men­zi­ja – smrt kao isti­na no­vog, vječ­nog ži­vo­ta. Kao čo­vjek, sli­kar, o to­me raz­mi­šljam i to po­ku­ša­vam da shva­tim. Sli­kar­stvo i te­me ko­je ob­ra­đu­jem na­čin su ka­ko da ja bo­lje shva­tim isti­ne ži­vo­ta.
● Za­što se svi bo­ji­mo smr­ti, od nje za­zi­re­mo, bez ob­zi­ra na dru­gi ži­vot ko­ji i Vi spo­mi­nje­te?
– Smr­ti se valj­da bo­ji­mo jer o njoj naj­ma­nje raz­mi­šlja­mo, ne­će­mo da mi­sli­mo, jer je ona pred­sta­vlje­na kroz na­še vas­pi­ta­nje da se o njoj ne va­lja pri­ča­ti. Mi­slim da je smrt je­di­na isti­na ko­ju čo­vjek zna, a lju­di obič­no bje­že od isti­ne. Sve osta­lo što čo­vjek mi­sli da zna je re­la­tiv­no, i sva­kog na­red­nog da­na se čo­vjek uvje­ra­va da ono što je mi­slio da je isti­na ni­je isti­na. Smrt je je­di­na isti­na ko­ja po­ka­zu­je pro­la­znost ovog ži­vo­ta, ko­ja go­vo­ri o du­hov­noj di­men­zi­ji čo­vje­ka, a ko­ja je ve­o­ma va­žna i ko­ja se ti­če sr­ca i du­še, i ko­ja je vječ­na. A, čo­vjek je sam po se­bi su­vi­še ma­te­ri­ja­lan i li­čan, ta­ko da mu smrt ula­zi u ego i on­da ne že­li da mi­sli o njoj.
● Ali, čo­vjek stva­ra upr­kos to­me što je svje­stan da će se stva­ri pro­mi­je­ni­ti...
– Za­to što se ra­du­jem ži­vo­tu i po­red sve­ga ovo­ga što smo pri­ča­li. Živ čo­vjek mo­ra da mi­sli, i da ra­di, stva­ra, jer je to je­di­ni na­čin da shva­ti ži­vot, i da ovaj ži­vot ima pu­no­ću i smi­sao. Da bi ri­je­ši­li tu enig­mu, ako vje­ru­je­mo da ovaj ži­vot, da nje­gov kraj ni­je smrt, on­da još ve­ću ra­dost ima­mo za stva­ra­njem i pro­ni­ca­njem u du­bo­ke isti­ne.
ŽI­VA­NA JA­NjU­ŠE­VIĆ


Kao di­je­te u na­ruč­ju

Mo­no­gra­fi­ju „Na­od”, ko­ja je iza­šla uz Zo­ri­ćev ju­bi­lej – 30 go­di­na stva­ra­la­štva, ob­ja­vi­li su „Štam­par Ma­ka­ri­je” i „Obod­sko slo­vo”, i do­sad je ima­la dvi­je pro­mo­ci­je. U Pod­go­ri­ci će bi­ti pro­mo­vi­sa­na s pro­lje­ća, ka­da će Zo­rić odr­ža­ti i sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja.
– Knji­ga je znak da mi ži­vot ni­je pro­šao uza­lud, već da sam ne­što ra­dio, ne­što sam po­ku­šao da na­pra­vim. Ona je do­ku­ment. Uzmeš knji­gu u ru­ke, isto kao da uzmeš ma­lo di­je­te u ru­ke. To je moj ži­vot, vri­je­me, svi mo­ji li­je­pi i te­ški tre­nu­ci. Knji­ga je is­pu­nje­nje mog do­sa­da­šnjeg sna da bu­dem sli­kar, a ko­ji mi se uz po­moć Bo­ga is­pu­nio, i za­to se ra­du­jem kao ma­lo di­je­te. Za­do­vo­ljan sam jer sam mo­no­gra­fi­jom i iz­lo­žbom za­o­kru­žio je­dan fin pe­ri­od svog stva­ra­la­štva, a što go­vo­ri da sa­da tre­ba da sjed­nem i oprav­dam sve ovo što sam do­sad ra­dio, a lju­di htje­li da vi­de – ka­že Zo­rić.