Pre­sti­žna na­gra­da Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”, uru­če­na je pje­sni­ku Ran­ku Jo­vo­vi­ću za ži­vot­no dje­lo, na tri­bi­ni ,,Ri­ječ” u Du­hov­nom cen­tru ,,Si­me­on Mi­ro­to­či­vi” u Pod­go­ri­ci.
– Pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić vi­nuo se dav­no ka pje­snič­kom ne­bu i još uvi­jek ko­ra­ča uz­la­znom pu­ta­njom. Na tom pu­tu ni­je­su ga spri­je­či­le broj­ne pre­pre­ke ni za­vo­dlji­ve stram­pu­ti­ce ma ka­ko bli­je­šte­ći iz­gle­da­le. Ne, ne za­ve­do­še ga sa za­cr­ta­nog ili do­su­đe­nog pu­ta. To su od­red­ni­ce svih ob­ja­vlje­nih Jo­vo­vi­će­vih knji­ga. U for­mal­nom po­gle­du ni­šta ne od­u­da­ra jed­no od dru­gog jer sve je to pu­no­krv­na po­e­zi­ja, ko­ja se je­di­no raz­li­ku­je uz­la­znom umjet­nič­kom pu­ta­njom – na­vo­di se u obra­zlo­že­nju za do­dje­lu na­gra­de UKCG ko­je je pro­či­tao knji­žev­nik Ve­se­lin Rak­če­vić. On je do­dao da Jo­vo­vi­će­va po­e­zi­ja ma­gič­nih gi­ba­nja i lir­skih va­le­ra uz­no­si či­ta­o­ca do pa­tri­o­ti­zma i ot­po­ra sve­mu što pri­ti­ska slo­bod­nog čo­vje­ka.
- U nje­mu, u is­toj ljud­skoj ko­ži kao da ži­ve dva Šek­spi­ro­va li­ka – ukle­ti princ Ha­mlet i Ho­ra­ci­je isti­nu da svje­do­či. Nje­gov pje­snič­ki lo­no, kad mu se pro­htje, na­pi­še i onu pje­smu o lju­ba­vi kao što je ,,Pe­ne­lo­pa mo­je mla­do­sti”, i tu on do­ti­če onu če­tvr­tu di­men­zi­ju – ka­zao je Rak­če­vić.
Na­gra­du je Jo­vo­vi­ću uru­čio pred­sjed­nik UKCG No­vi­ca Đu­rić, a la­u­re­at je či­tao svo­ju po­e­zi­ju.
- Čast mi je što sam do­bio po­ve­lju ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”. Štam­par Ma­ka­ri­je je ču­do kao što su i Sr­bi na­rod mit­ske sna­ge. Ču­do me­đu oda­bra­nim. Bi­ti me­đu pr­vim na­ro­di­ma u ova­kvim kul­tur­nim po­du­hva­ti­ma kao što je Obod­ska štam­pa­ri­ja, to je ču­do – ka­zao je knji­žev­nik Ran­ko Jo­vo­vić pri­ma­ju­ći na­gra­du.
Knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić na­gla­ša­va da sa­da već obim­no po­et­sko dje­lo Ran­ka Jo­vo­vi­ća je­ste jed­no od onih ko­ja naj­u­pa­dlji­vi­je pul­si­ra­ju na sa­vre­me­noj po­et­skoj sce­ni srp­skog je­zi­ka.
- Či­ni mi se da je ovaj pje­snik imao i ne­ku vr­stu sre­će da se sa svo­jim ta­len­tom i is­traj­no­šću po­ja­vi u vri­je­me sve­ko­li­kih mi­je­na. Tre­ba­lo bi od­mah re­ći da se on, ni po svo­joj vo­ka­ci­ji, ni­ti po in­tim­nom ras­po­lo­že­nju, ni­je pri­klo­nio za­jed­nič­kom i op­štem za­do­volj­stvu stre­mlje­nja u ,,svi­je­tle per­spek­ti­ve”. Bio je, i to­me va­lja za­hva­li­ti, upu­ćen na sa­mo­ga se­be i svoj su­kob sa svi­je­tom. Jo­vo­vić je po­stao pre­vo­di­lac svog unu­tra­šnjeg ži­vo­ta, je­di­ne ori­gi­nal­ne knji­ge sa ko­jom se sva­ki pra­vi stva­ra­lac su­sre­će – ka­zao je La­ku­šić. On je do­dao da ,,ovaj autor kao da po­ka­zu­je svo­ju pje­smu, kao da nje­go­va po­e­ti­ka ima svo­je fi­zič­ko ob­lič­je, od­no­sno rend­gen­ski sni­mak lič­nog emo­tiv­nog i du­hov­nog ži­vo­ta”.
- Jo­vo­vić je svje­stan da uz po­moć kur­to­a­znih po­et­skih ma­ni­ra ne mo­že pro­bi­ti ta­ko­đe kur­to­a­zne op­ne ko­je su ne­pro­bo­jan zid u tra­di­ci­o­nal­nom pje­va­nju i usta­lje­nim še­ma­ma. Za­to se on su­da­ra, ra­zi­la­zi i su­ko­blja­va sa svo­jim užim knji­žev­nim okru­že­njem, na­iz­gled na­pu­šta je­dan svoj po­et­ski re­zul­tat i osva­ja dru­gi – ob­ja­šnja­va La­ku­šić.
Pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj ka­za­la je da obim­no Jo­vo­vi­će­vo dje­lo po­ka­zu­je etič­ku do­sled­nost i pri­pad­nost naj­vi­šim ka­te­go­ri­ja­ma ljud­sko­sti, lje­po­ti i pre­mo­ći bo­žan­ske vje­re.
- Is­ka­za­na u ras­ko­šnom emo­ci­o­nal­nom za­no­su Jo­vo­vi­će­va po­e­zi­ja ra­za­sti­re se na ši­ro­koj ska­li za­tam­nje­nih to­no­va, od onog di­sov­skog cr­ni­la i ukle­to­sti, od dra­in­če­ve raz­ba­ru­še­no­sti i bun­tov­ni­štva, do onog naj­tu­žni­jeg pri­zo­ra za­kla­nog cr­nog la­bu­da u Ko­si­ću, ko­ji is­ka­zu­je sud­bi­nu i usud či­ta­vog na­ro­da, ali i fi­lo­zof­sku ka­te­go­ri­ju ži­vo­ta i smr­ti, žr­tve i krv­ni­ka – ka­za­la je Kralj.A.Ć.

Ot­kup sa­vr­še­ni­jeg
- Jo­vo­vi­će­vo pje­va­nje, da­kle, u kraj­njem is­ho­du ni­ka­da ni­je de­struk­tiv­no, ka­ko se to po­ne­kad ka­že na fo­nu po­vr­šnog či­ta­nja, već je to uvi­jek ot­kup uz­vi­še­ni­jeg, sa­vr­še­ni­jeg. Ovaj autor to go­vo­ri, da ta­ko ka­žem, u jed­nom da­hu, u do­broj mje­ri za­ne­ma­ru­ju­ći no­vo­po­god­no­sti ili ne­po­god­no­sti da se ka­že ugod­no ili ne­u­god­no shva­ta­nje – ka­zao je knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić.

Priznanje za životno djelo
- Po­seb­na mi je čast i ra­dost da na­gra­du ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”, za ži­vot­no dje­lo, naj­ve­ću na­gra­du ko­ju do­dje­lju­je Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, uru­čim Ran­ku Jo­vo­vi­ću, ka­ko Bu­do Du­bak re­če, kla­si­ku, ve­li­ka­nu srp­ske po­e­zi­je. Sma­tram da će ova na­gra­da po­seb­no za­si­ja­ti me­đu osta­lim vri­jed­nim na­gra­da­ma jer mu je do­dje­lju­je nje­go­vo Udru­že­nje – ka­zao je pred­sjed­nik UKCG No­vi­ca Đu­rić.