Ako bi vam u igri aso­ci­ja­ci­ja po­nu­di­li ri­je­či Ru­si­ja, Pu­tin, mo­to­ri, 1989. i SSSR ne­po­gre­ši­vo bi­ste zna­li da ko­nač­no rje­še­nje mo­že bi­ti sa­mo Noć­ni vu­ko­vi – naj­ve­ća ru­ska aso­ci­ja­ci­ja mo­to­ci­kli­sta, či­ji se put čvr­sto osla­nja na pra­vo­slav­ne vri­jed­no­sti i tra­di­ci­ju, na propagiranje vje­re, lju­ba­vi pre­ma čo­vje­ku – bra­tu, hu­ma­ni­tar­nom ra­du... Baš te vri­jed­no­sti već vi­še od go­di­nu da­na nje­gu­ju i čla­no­vi naj­mla­đeg odje­lje­nja Noć­nih vu­ko­va, na­šeg cr­no­gor­skog, osno­va­nog u ma­ju 2015. go­di­ne. Me­đu pr­vi­ma član po­sta­je Vu­ko­man Bu­la­to­vić, pa­si­o­ni­ra­ni mo­to­ci­kli­sta ko­ji na­gla­ša­va da Noć­ni vu­ko­vi ni­su obi­čan mo­to-klub, već brat­stvo lju­di slič­nih uvje­re­nja ko­je do­dat­no po­ve­zu­je lju­bav pre­ma mo­to­ru kao sim­bo­lu slo­bo­de i ne­spu­ta­no­sti.
– Pri­je dvi­je go­di­ne Cr­nu Go­ru po­sje­ti­lo je odje­lje­nje „no­ma­da” Noć­nih vu­ko­va iz Ru­si­je, či­ji je za­da­tak da pu­tu­ju, upo­zna­ju no­ve lju­de i ši­re pri­ču naj­ve­će ru­ske aso­ci­ja­ci­je mo­to­ci­kli­sta. Ob­i­šli su Pod­go­ri­cu, gdje smo se i upo­zna­li i iste ve­če­ri si­nu­la nam je ide­ja da bi­smo mo­gli for­mi­ra­ti klub i u na­šoj ze­mlji. Oni su na­sta­vi­li svo­je pu­te­še­stvi­je, a mi smo na­sta­vi­li da raz­ra­đu­je­mo plan ka­ko da že­lju pre­tvo­ri­mo u stvar­nost. Ta­da mo­to­ci­kli­sta, a sa­da pred­sjed­nik klu­ba Želj­ko Vuk­če­vić ubr­zo je oti­šao za Mo­skvu, pre­ci­zi­ra­le su se ne­ke stav­ke oko osni­va­nja klu­ba i u ma­ju 2015. go­di­ne, Noć­ni vu­ko­vi Cr­ne Go­re zva­nič­no po­či­nju da po­sto­je – pri­ča Bu­la­to­vić.
Ka­ko is­ti­če, po­sto­je stro­ga i u isto vri­je­me jed­no­stav­na pra­vi­la ko sve mo­že za­slu­ži­ti pr­sluk Noć­nih vu­ko­va.
– Sva­ki noć­ni vuk mo­ra pr­vo da se po­tru­di da bu­de pri­mjer pr­vom klin­cu iz kom­ši­lu­ka, da vo­zi mo­tor iz­nad 500 ku­bi­ka, da je pra­vo­sla­vac, ima mi­ni­mum 21 go­di­nu i da je za tim­ski rad i za­jed­nič­ki ži­vot sa bra­ćom. Član klu­ba ne mo­že da se ba­vi kri­mi­na­lom ni­ti bi­lo ko­jim po­slom če­ga bi se ne­ko po­sti­dio, po­li­ti­ka nas ne in­te­re­su­je, je­di­na po­li­ti­ka je­ste po­li­ti­ka klu­ba, ko­ja se mo­ra po­što­va­ti jer ima­mo stro­ga pra­vi­la. Pri­vr­že­ni smo Cr­kvi, po­go­to­vo Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj i kad god im bi­lo šta za­tre­ba – mi smo tu, go­to­vo da ni­je­dan bi­tan do­ga­đaj ne pro­tek­ne bez na­še asi­sten­ci­je – pri­ča Bu­la­to­vić.
Noć­ni vu­ko­vi su po­seb­ni jer to ni­je obi­čan mo­to-klub, to je pra­vo brat­stvo.
– Kod nas je di­sci­pli­na na vi­so­kom ni­vou i u sva­kom tre­nut­ku mo­ra­mo stro­go vo­di­ti ra­ču­na o po­na­ša­nju, po­go­to­vo kad no­si­mo pr­sluk Noć­nih vu­ko­va. Ni­jed­nog tre­nut­ka ugled klu­ba ne smi­je da bu­de do­ve­den u pi­ta­nje. Mi smo ma­lo odje­lje­nje, ali smo pro­cen­tu­al­no mo­žda i naj­ak­tiv­ni­ji u ci­je­lom klu­bu jer sti­že­mo za­i­sta na do­sta mje­sta. Tru­di­mo se da nas ba­rem dvo­ji­ca, tro­ji­ca bu­de na svim de­ša­va­nji­ma, a i ima­mo na ko­ga da se ugle­da­mo jer nam je pred­sjed­nik klu­ba ne­u­mo­ran i hi­pe­rak­ti­van, ne­ma gdje ne sti­že. Do­sta se ba­vi­mo hu­ma­ni­tar­nim ra­dom, a i uvi­jek ima ne­što da se do­ne­se za Mi­tro­po­li­ju. Po­red re­dov­nih ak­tiv­no­sti klu­ba, po­tre­be Mi­tro­po­li­je su nam pri­o­ri­tet – na­vo­di Bu­la­to­vić.
On je kao i sva­ki Noć­ni vuk de­ci­dan u sta­vu da oni ni­su baj­ke­ri, već mo­to­ci­kli­sti.
– Ve­ći­ni su ter­mi­ni baj­ker i mo­to­ci­kli­sta si­no­ni­mi, a za­pra­vo ima­ju raz­li­či­ta zna­če­nja. Bi­ti mo­to­ci­kli­sta (što smo za­pra­vo mi) – zna­či bi­ti di­sci­pli­no­van i pri­mje­re­nog po­na­ša­nja. Baj­ke­ri su lju­di ko­ji vo­le mo­to-žur­ke, pro­vod, gla­sni su, bra­da­ti i sa kri­glom pi­va u ru­ci, dok sa mo­to­ci­kli­sti­ma to ni­je slu­čaj. Sve smo su­prot­no od to­ga jer svr­ha po­sto­ja­nja klu­ba ni­je is­pi­ja­nje pi­va po klu­bo­vi­ma, pra­vlje­nje žur­ki i slič­no, već nam je pri­mjer­no po­na­ša­nje i či­nje­nje do­bra na pr­vom mje­stu. Mi smo sva­ki dan za­jed­no, bu­kval­no funk­ci­o­ni­še­mo kao bra­ća, u sva­kom tre­nu se zna gdje je ko i ni­šta se ne mo­že ra­di­ti po sop­stve­nom na­ho­đe­nju, ne­go uvi­jek u do­go­vo­ru u ko­me uče­stvu­je­mo bu­kval­no svi – iskren je Bu­la­to­vić.
Se­kre­tar klu­ba Rat­ko Vuk­če­vić na­vo­di da je pr­va za­jed­nič­ka vo­žnja vu­ko­va iz Cr­ne Go­re do Hi­lan­da­ra na nje­ga osta­vi­la naj­ja­či uti­sak ko­ji te­ško da se mo­že opi­sa­ti ri­je­či­ma.
– Po­se­ban je do­ga­đaj mo­to­rom pu­to­va­ti sa lju­di­ma jer tu se lju­di ili zbli­že ili ra­zi­đu. Ta na­ša pr­va vo­žnja po­ka­za­la nam je – da bez ob­zi­ra na to što se pri­je to­ga ni­smo vo­zi­li za­jed­no i mno­go dru­ži­li – mo­že­mo da funk­ci­o­ni­še­mo kao je­dan. Upra­vo ta­da smo osje­ti­li brat­sku po­ve­za­nost jer ni­je la­ko ugo­di­ti dva­de­se­to­ri­ci lju­di, ali kad čo­vjek us­pi­je da za­rad za­jed­nič­kog in­te­re­sa po­ti­sne sop­stve­ni, to već ne­što zna­či. Tu pr­vu vo­žnju iz­dva­jam kao po­če­tak sve­ga li­je­pog ko­je se ka­sni­je sa­mo na­do­ve­zi­va­lo. Jed­na od pod­jed­na­ko us­pje­šnih vo­žnji bi­la je i Vi­dov­dan­ska kroz Re­pu­bli­ku Srp­sku. Nji­ho­vo odje­lje­nje Noć­nih vu­ko­va osta­vi­lo je po­se­ban uti­sak na me­ne, u smi­slu od­no­sa pre­ma na­ma, uop­šte pre­ma lju­di­ma, bra­ći... Ta­mo sam do­ži­vio da nam di­je­te pri­đe i bez ika­kvih pi­ta­nja zna ko smo i šta smo, sa­mo sta­ne da nas po­zdra­vi, na­smi­je se, mah­ne – pri­ča Vuk­če­vić. Ka­ko je ka­zao, na pu­tu do Hi­lan­da­ra pre­đu ukup­no 2.000 ki­lo­me­ta­ra ali ni­kad u cu­gu, uvi­jek ima­ju do­bro or­ga­ni­zo­van put sa us­put­nim sta­ja­nji­ma na sve­tim i mje­sti­ma ko­je no­se du­bo­ku tra­di­ci­ju, isto­ri­ju...
– Na­ši ci­lje­vi su, pri­je sve­ga, nje­go­va­nje i ču­va­nje pra­vo­slav­ne vje­re, hu­ma­ni­tar­ni rad, oču­va­nje mul­ti­et­nič­kog skla­da, kao i pro­mo­ci­ja zdra­vih sti­lo­va ži­vo­ta. Že­li­mo svo­jim pri­mje­rom da po­ka­že­mo da mo­to­ci­kli­sti ni­su li­ko­vi iz ame­rič­kih fil­mo­va, već lju­di ko­ji po­štu­ju tu­đi i svoj ži­vot, ko­ji po­štu­ju svo­ju i tu­đu vje­ru i ko­ji, pri­je sve­ga, po­štu­ju i vo­le čo­vje­ka. Ima­mo čvr­stu vje­ru u Bo­ga, brat­sku lju­bav i slo­gu ko­je će­mo ši­ri­ti i nje­go­va­ti dok bu­de­mo po­sto­ja­li – na­gla­ša­va Vuk­če­vić. Vu­ko­man Bu­la­to­vić je ka­zao da ima­ju do­bru sa­rad­nju sa dru­gim klu­bo­vi­ma iz re­gi­o­na i is­ta­kao da im je u ci­je­loj pri­či oko for­mi­ra­nja klu­ba naj­vi­še po­mo­gla Sr­bi­ja.
– Bra­ća iz Sr­bi­je, od­no­sno pred­sjed­nik Noć­nih vu­ko­va Re­pu­bli­ke Sr­bi­je Sa­ša Sa­vić, ko­ji se od sa­mog po­čet­ka za­u­zeo za nas, otvo­rio nam je mno­ga vra­ta i na ne­ki način bio je spo­na iz­me­đu nas i Ru­si­je. Kod njih smo uvi­jek ra­do vi­đe­ni go­sti i oni kod nas, a ta­kva je si­tu­a­ci­ja sa bi­lo ko­jim klu­bom iz re­gi­o­na, osje­ća­te brat­sku lju­bav i ni­šta vi­še od to­ga nam i ne tre­ba– na­vo­di Bu­la­to­vić. Ra­do smo vi­đe­ni go­sti kod njih i oni su ne­ko ko nam je pro­kr­čio put ka svi­je­tu ula­ska u Noć­ne vu­ko­ve. Ka­ko je ka­zao, sva­ko pu­to­va­nje osta­ne za­pam­će­no i po ne­koj aneg­do­ti.
– Sje­ćam se da je na pu­to­va­nju do Hi­lan­da­ra sa na­ma pu­to­vao i sin jed­nog čla­na klu­ba ko­ji je bio i vi­še ne­go uz­bu­đen što pu­tu­je sa na­ma. Ka­ko uvi­jek ima­mo us­put­na sta­ja­nja, mi se sva­ko ju­tro do­go­vo­ri­mo gdje će­mo svra­ti­ti i ka­da će­mo sti­ći u ne­ki ho­tel, me­đu­tim, na tom pu­to­va­nju svi nas po ma­lo za­dr­že i ni­kad ne stig­ne­mo do ne­kog ho­te­la na vri­je­me. Ta­ko da smo go­to­vo stalno do hotela po no­ći do­la­zi­li, da bi taj mom­čić re­kao: „Vi baš pra­vo ime ima­te, Noć­ni vu­ko­vi, ni­kad još za da­na ne­gdje ni­ste sti­gli”, i bio je u pra­vu. Slat­ko smo mu se na­smi­ja­li, ali to i je­ste lje­po­ta na­ših pu­to­va­nja – is­pri­ča­li su Bu­la­to­vić i Vuk­če­vić.
Ka­ko su ka­za­li, usko­ro ih oče­ku­je li­ti­ja u Tre­bi­nju, na ko­ju ih je po­zvao lič­no vla­di­ka Gri­go­ri­je, a po­seb­no se ra­du­ju po­nov­nom pu­to­va­nju na Hi­lan­dar i od­la­sku na naj­bit­ni­ji i naj­ma­sov­ni­ji mo­to-skup na svi­je­tu, 19. ja­nu­a­ra na Se­va­sto­polj, na Kri­mu. S.RA­DE­VIĆ


Isto­ri­ja klu­ba

Od 1983. go­di­ne na­sta­je pro­to­tip Noć­nih vu­ko­va, lju­di na mo­to­ri­ma, ko­ji su bra­ni­li mu­zi­ča­re od ta­ko­zva­nih „ne­for­ma­la”, jer su ta­da odr­ža­va­ni pr­vi ile­gal­ni kon­cer­ti rok-ben­do­va ko­je je i vla­da zva­nič­no bra­ni­la s ob­zi­rom na to da je sva­ki kon­cert za­vr­ša­vao ma­sov­nom tu­čom. 31. ma­ja 1989. go­di­ne osno­van je pr­vi mo­to-klub Noć­ni vu­ko­vi u Ru­si­ji, ko­ji je do­bio svoj grb i za­sta­vu.
Or­ga­ni­za­ci­ja ni­je zva­nič­no re­gi­stro­va­na, jer to ta­da ni­je bi­lo mo­gu­će, ali je­ste 1995. go­di­ne, ka­da se mo­to-klub Noć­ni vu­ko­vi zva­nič­no upi­su­je u dr­žav­ni re­gi­star. 1995. go­di­ne Noć­ni vu­ko­vi pri­re­đu­ju Pr­vi me­đu­na­rod­ni Bajk šou. Tri da­na i no­ći bez pre­stan­ka sve se okre­ta­lo oko glav­nog sim­bo­la pra­zni­ka – mo­to­ci­kla. Skup su po­sje­ti­li baj­ke­ri iz mno­gih ze­ma­lja, a broj uče­sni­ka bio je pre­ko 5000 lju­di.