Ne­for­mal­nim dru­že­njem pri­ja­te­lja sli­kar­ke Ti­ja­ne Gor­dić, kao i lju­bi­te­lja li­kov­ne umjet­no­sti, pred­sta­vlje­na je sa­mo­stal­na iz­lo­žba nje­nih ra­do­va u pod­go­rič­kom ,,Bluz ba­ru”. Po­stav­ku či­ne cr­no – bi­je­li cr­te­ži ra­đe­ni uglav­nom olov­kom, kao i ne­ko­li­ko sli­ka. Iz­lo­žba no­si na­ziv „Iz­me­đu ra­do­sti i me­lan­ho­li­je”.
- Na­kon de­set go­di­na po­no­vo sam se vra­ti­la cr­te­žu. In­ten­ziv­no ra­dim sa­mo cr­tež po­sljed­nja če­ti­ri mje­se­ca. Uosta­lom, mo­ra se po­ma­lo i cr­ta­ti – ka­že Gor­di­će­va.
Ka­ko do­da­je, i na sli­ka­ma je kod nje pri­su­tan cr­tež.
- Pa na­rav­no, i na sli­ci po­sto­ji cr­tež kod me­ne jer on je­ste osno­va sve­ga. Na­rav­no, sa­mo na sli­ka­ma je to i ko­lo­ri­stič­ki ri­je­še­no. Sa­da, sa­mo cr­tam, cr­tam, cr­tam, ali bez bo­je – ka­že umjet­ni­ca.
No­vi ra­do­vi su uglav­nom ma­log for­ma­ta.
- Tu se va­ra­te, to su za me­ne ve­li­ki for­ma­ti. Jer, ka­ko ra­dim, ka­ko do­la­zim do ne­kih rje­še­nja, to je za me­ne ve­li­ki for­mat, jer ima mno­go de­ta­lja i od­u­zi­ma mi pri­lič­no vre­me­na – ka­že Gor­di­će­va.
Ge­o­me­tri­ja, ge­o­me­trij­ski ob­li­ci do­mi­ni­ra­ju i na no­vim cr­te­ži­ma, kao i na sli­ka­ma.
- Na sli­ka­ma to ni­je to­li­ko vi­dlji­vo zbog bo­je, ko­ja po­ma­lo „ras­pli­ne“ te ob­li­ke, ni­je vi­dlji­vo jer se ko­li­ri­stič­ki raz­li­či­te po­vr­ši­ne po­ma­lo i „pre­kla­pa­ju“ , zbog ne­kih cr­ti­ca, tač­ki­ca... No, na ovim cr­te­ži­ma je za­to ge­o­me­tri­ja vi­dlji­vi­ja – ka­že Gor­di­će­va.
Za raz­li­ku od do­sa­da­šnjih iz­lo­žbi, na ko­jim smo če­sto bi­li u pri­li­ci da isto­vre­me­no gle­da­mo nje­ne i ra­do­ve va­ja­ra Adi­na Ras­to­de­ra, ovaj put to ni­je slu­čaj.
- Iz­la­ga­la sam sa­mo­stal­no i do­sad. No, ka­da je u pi­ta­nju Adin po­kla­pa se ne slič­nost na­ših ra­do­va, već tret­man pri­li­kom ra­da, i od­lič­no se po­zna­je­mo i već de­set go­di­na smo u su­ži­vo­tu – ka­že Gor­di­će­va.
Na pi­ta­nje da li od umjet­no­sti mo­že da se ži­vi sli­kar­ka od­go­va­ra:
- Ne­ma dru­gog od­go­vo­ra, već ako si iza­brao taj put – mo­ra da se ži­vi od umjet­no­sti – ka­že Gor­di­će­va, na­ja­vlju­ju­ći da će se s ovim cr­te­ži­ma, kao i sli­ka­ma, usko­ro pred­sta­vi­ti u ve­ćem obi­mu u Pod­go­ri­ci.
Ž.J.

Ži­vi i ra­di na Ce­ti­nju

Ti­ja­na Gor­dić ro­đe­na je 1986. go­di­ne u Bi­je­lom Po­lju. Stu­di­ra­la je na Aka­de­mi­ji li­kov­nih umjet­no­sti na Ce­ti­nju, na od­sje­ku sli­kar­stva i di­plo­mi­ra­la u kla­si prof. Raj­ka To­do­ro­vi­ća 2009. go­di­ne. Tre­nut­no je na post­di­plom­skim stu­di­ja­ma na istom fa­kul­te­tu. Do­sad je odr­ža­la osam sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi i uče­stvo­va­la u broj­nim ko­lek­tiv­nim pred­sta­vlja­nji­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu. Do­bit­ni­ca je ne­ko­li­ko nag­hra­da za svoj do­sa­da­šnji rad. Čla­ni­ca je ULUCG. Ži­vi i ra­di na Ce­ti­nju.