Zima je. Na­ma, sta­nov­ni­ci­ma bje­lo­polj­skih se­la, Ba­ri­ca, Pi­sa­ne Je­le i So­ko­ca do­ne­se dvi­je mu­ke, mu­ke sa sni­je­gom i mu­ke sa op­šti­nom. Je­dan naš mje­šta­nin smi­sli ka­ko da nas ri­je­ši mu­ke ko­ju nam sva­ke go­di­ne do­no­si zi­ma i ku­pi ma­ši­nu za či­šće­nje sni­je­ga. Sa op­šti­nom utvr­di spo­ra­zum da za svoj va­lja­no oba­vlje­ni po­sao či­šće­nja pu­te­va bu­de i pla­ćen. No, u na­šem po­slov­nom am­bi­jen­tu naj­te­ži dio po­sla je na­pla­ti­ti svoj pro­iz­vod jer pre­va­ran­ti vre­ba­ju svo­ju šan­su. Na­šem mje­šta­ni­nu ni­je pa­da­lo na pa­met da se op­šti­na la­ko pre­o­bra­ža­va u pre­va­ran­ta i svoj va­lja­no od­ra­đe­ni po­sao mo­ra­de na­pla­ti­ti su­dom. Ni­šta od po­sla, mu­ka osta­de.
Sje­tih se jed­nog sa­ti­rič­nog pi­sca ko­ji o Cr­no­gor­ci­ma ka­že – u Cr­noj Go­ri ra­ste jed­na bilj­ka ko­ja se zo­ve ve­za. Za­hva­lju­ju­ći toj bilj­ci Cr­no­gor­ci uspi­je­va­ju da se do­mog­nu ne­slu­će­nih vi­si­na. Naš pred­sjed­nik ili ne­ko od nje­go­vih sa­rad­ni­ka do­sje­ti se svo­jih tet­ki­ća, se­stri­ća, stri­ko­vi­ća, ro­đač­ko-rod­bin­skih i par­tij­sko-pri­ja­telj­skih ve­za, an­ga­žo­va­še ma­ši­ne dru­ga­či­je na­mje­ne i pri­hva­ti­še se na­zo­vi po­sla. Sat­ni­ca go­le­ma a dnev­ni­ce se zbi­ra­ju. Va­lja­nost uči­nje­nog po­sla – oči­šće­nim pu­tem mo­že sa­mo pje­šak. Sku­plja pi­ta no tep­si­ja. On­da se sje­tih Ni­ko­le Pa­ši­ća ko­ji ni­je htio slu­žbe­nom olov­kom da uči­ni pri­vat­nu za­bi­lje­šku da ne bi tro­šio dr­žav­no ma­sti­lo ne­go je uzeo svo­ju olov­ku. Ka­ko se kod nas šte­di op­štin­ska ka­sa vi­dje­li smo. On­da se ne­ko do­sje­ti ka­ko se oslo­bo­di­ti na­ših mu­ka i pred­lo­ži – gla­saj­te DPS i oslo­bo­di­će­te se svih mu­ka. – A, ne, ni­ka­ko! Na­rod ima vlast ka­kvu za­slu­žu­je. Mi ova­kvu vlast ne za­slu­žu­je­mo i ni­ka­da je ni­je­smo ni bi­ra­li.
Tra­je­mo ta­ko jed­ni po­red dru­gih. Mi i op­štin­ska vlast. Mi do­tra­ja­va­mo jer nas je sve ma­nje, umi­re­mo. Vlast kli­ja, pu­šta ko­ri­je­nje i ta­mo gdje ga ni­je bi­lo i ta­ko bu­ja, ja­ča. Mu­ka sa zi­mom ri­je­ši­će nas si­gu­ran do­la­znik, sve­ti Đor­đi­je. Do­no­se­ći to­pli­je go­di­šnje do­ba svo­jim to­plim i žed­nim ugri­zi­ma iz­je­šće i po­sled­nju pra­šku sni­je­ga. On­da će iz­lo­ka­nim pu­te­vi­ma kr­sta­ri­ti luk­su­zni auto­mo­bi­li, la­de ni­ve, voj­ne sto de­set­ke i zi­lo­vi i su­per luk­su­zni gol­fo­vi dvoj­ke.
Kad sve to pro­đe, eto po­no­vo zi­me. Mu­ku će­mo za­met­nu­ti na le­đa i za­ga­zi­ti zi­mi u du­bok sni­jeg ko­ra­ča­ju­ći pro­mr­zlim ko­ra­kom ka pro­lje­ću. Ka­da do­đu ne­ka bo­lja vre­me­na i ne­ko se sje­ti na­še mu­ke, ta­da će bi­ti ka­sno. Mi vi­še ne­će­mo tra­ja­ti, se­la će bi­ti de­mo­graf­ski pra­zna. Ta­da će i mu­ka iz­gu­bi­ti svoj smi­sao, ne­će ima­ti ko­me da se to­va­ri, jer vlast će ži­vje­ti u do­bru.
Ve­se­lin Mr­dak