Pra­va ora i po­god­no tlo za osni­va­nje par­ti­ja u ovoj na­šoj li­je­poj Cr­noj Go­ri. Ma­lo, ma­lo pa no­va par­ti­ja, no­vi li­de­ri i no­vo ime. Re­klo bi se sve no­vo, ali ni­je. Odav­no po­zna­ti lju­di iz po­li­ti­ke i bi­zni­sa ko­ji su še­ta­li ta­mo-amo, pa ni­đe da se skra­se. Ni­ko im ne od­go­va­ra. Či­ni im se da su bo­lji od svih i da na­rod u nji­ma tre­ba da tra­ži spa­si­o­ce za svo­ju mu­ku i ne­ma­šti­nu. I ni­ču par­ti­je. Or­ga­ni­zu­ju se osni­vač­ki kon­gre­si, bi­ra ru­ko­vod­stvo. Ni­je va­žan broj čla­no­va. Va­žno je osno­va­ti par­ti­ju i da­ti joj ime. Sko­ro, eto, par­ti­ja sa­mo sa jed­nim čla­nom. Sje­de uman čo­vjek, osno­va je i da­de joj zvuč­no ime. I on­da re­če: „Buj­rum, na­ro­de! Vra­ta stran­ke su otvo­re­na. Na­pri­jed ko že­li. Da je uve­ća­mo i on­da da tra­ži­mo ma­lo sred­sta­va iz bu­dže­ta”. Ta­ko ni­ko­še i još ne­ke sa ma­lo vi­še član­stva. I one će tra­ži­ti sred­stva iz bu­dže­ta. Tek to­li­ko da se da­ju pla­te ru­ko­vo­de­ćim lju­di­ma stran­ke, da se or­ga­ni­zu­ju ne­ka za­ni­mlji­va pu­to­va­nja, kok­te­li i ta­ko re­dom. Bi­će to, obe­ća­va­ju, stran­ke spa­sa i pro­spe­ri­te­ta. I tra­ja­će du­go. Sve ta­mo do pr­vih iz­bo­ra ka­da će si­gur­no ne­sta­ti, a nji­ho­vi li­de­ri osta­ti i po­no­vo tra­ži­ti po­go­dan tre­nu­tak za po­nov­no osni­va­nje par­ti­je sa no­vim ime­nom. I sve ta­ko u krug.
Pi­ta­mo se do ka­da. Od­go­vor je jed­no­sta­van: Sve do­tle dok ovom iz­mu­če­nom i osi­ro­ma­še­nom na­ro­du „ne uli­je vo­da u uši” i jed­no­ga da­na shva­ti da je od ova­kvih par­ti­ja ma­la ko­rist. I ta­da ih za­u­vi­jek ski­nu­ti sa svo­je gr­ba­če. A to će us­pje­ti sa­mo ako po­bi­je­de sop­stve­ni inat ko­jim se če­sto ru­ko­vo­de da bi, na­vod­no, po­bi­je­di­li ono­ga dru­go­ga iz dru­ge par­ti­je iako je vi­še ne­go oči­gled­no da su svi već du­go­go­di­šnji gu­bit­ni­ci.
Do­bit­ni­ci su li­de­ri i par­tij­ska ru­ko­vod­stva. Li­je­pa pa­ra, bez mno­go tru­da. Tre­ba sa­mo zna­ti što vi­še fra­za, da se ta­ko za­do­vo­lji ba­za. A oni ih i te ka­ko zna­ju. Pred svi­ma zlat­na br­da i do­li­ne, a do­lje u ba­zi, što bi re­kao Pe­tar Ko­čić, sve se umr­tvi­lo, pa je­dva di­še.
Pi­ta­mo se do ka­da ta­ko? Sve do­tle dok ide­mo za li­de­ri­ma ko­je ni­je bri­ga što su pen­zi­je za­mr­znu­te, što rad­ni­ci ne­ma­ju pla­ta, što fir­me pro­pa­da­ju i pod ste­čaj idu. Na­daj­mo se da će jed­nog da­na ra­zum nad­vla­da­ti emo­ci­je. Ili, u pro­tiv­nom, da osnu­je­mo i mi obič­ni lju­di par­ti­ju pod ime­nom „Pro­past” i sa njom se dru­ži­mo do sud­njeg da­na.
Jer, nje­no je član­stvo naj­broj­ni­je i pri­je osni­va­nja.
Bo­go­ljub V. Ču­ro­vić
To­ma­še­vo