Brač­ni par Pe­tar i Ana Ive­zić iz se­la Pikalja go­di­na­ma se ba­ve sto­čar­stvom, a naj­vi­še pri­ho­da ima­ju od svi­nje. Ka­ko ka­že Pe­tar Ive­zić go­to­vo sav po­sao za­vr­ša­va su­pru­ga Ana, usta­je sa svi­ta­njem i ne iz­la­zi iz šta­le dok sve ne na­mi­ri, oči­sti, sre­di pa i is­pri­ča se sa sto­kom.
- Imam 14 pra­si­ca i ve­pra lan­dra­sa, ko­ji je glav­ni kri­vac što ima­mo bi­je­le, du­ge i fi­ne pra­si­će, iako su maj­ke ša­re­na. Pri­je No­ve go­di­ne sam pro­da­la pre­ko 100 ko­ma­da, a u ovoj već 18. Tre­nut­no ima­mo oko 70 ma­lih pra­si­ća i pu­no po­sla oko njih. Pra­si­ce se pra­se dva pu­ta go­di­šnje, no­se po 115 da­na, pa dva mje­se­ca pra­si­ći bu­du sa maj­kom i on­da im ja da­jem hra­nu. Ni­je tu ni­ka­kva po­seb­na za­ra­da jer kad vi­di­te ko­li­ko tre­ba ula­ga­nja, vre­me­na i tru­da, ni­šta po­seb­no ne do­bi­je­te - ka­že Ana Ive­zić.
Ka­ko je ka­za­la, vo­li da ih po­di­že i pa­žlji­vo nje­gu­je.
- Po­red svi­nja, dr­ži­mo i de­set ko­za i jar­ca, jed­na mi se već oja­ri­la, dvi­je ju­ni­ce, jed­na će da se te­li 25. fe­bru­a­ra, dru­ga ju­ni­ca je mla­da, ima se­dam, osam mje­se­ci, ko­ko­ške i ima­li smo i de­set ću­ra­ka ko­je smo pro­da­li a bi­lo je u njih pre­ko 120 ki­lo­gra­ma me­sa, za dva mje­se­ca su ta­ko na­pre­do­va­le. To je kad se ne­če­mu po­sve­ti­ti, još im ja ne da­jem ni­ka­kve hi­bri­de, sve pri­rod­no, pu­stim ih na tra­vu, to je­du, to pu­no zna­či - ka­že Ana.
Naj­ve­ći pro­blem ima­ju sa vo­dom ob­zi­rom da je Pi­ka­lja bez­vod­no pod­ruč­je.
- Is­ko­pao sam ne­dav­no is­pred ku­će ba­zen za vo­du i tre­ba­lo mi je još ne­kih 8.000 eura da to za­vr­šim da imam svo­ju vo­du, me­đu­tim, ni­sam uspio da pri­ku­pim taj no­vac ni­ti da do­bi­jem kre­dit za tu na­mje­nu. Kad bih to za­vr­šio, ri­je­šio bih ve­li­ki pro­blem. To­kom lje­ta uvi­jek pla­ćam ci­ste­r­ne. Do­ve­zu mi po de­set ku­bi­ka za 130 eura, ni­je to ma­lo jer lje­ti bu­kval­no na sva­kih 20 da­na mo­ram da zo­vem za vo­du, ve­li­ka je to sto­ka, po­tre­be vru­ći­ne. Grad­ska op­šti­na Tu­zi nam već ne­ko vri­je­me u ljet­njem pe­ri­o­du, od po­lo­vi­ne ju­la do sep­tem­bra obez­bi­je­di bes­plat­no ili po sim­bo­lič­nim ci­je­na­ma ci­ster­ne i to je opet ma­la olak­ši­ca - iskren je Pe­tar Ive­zić.
Sad je, pri­ča Ive­zić na­šao pri­vat­ni­ka ko­ji mu istu ku­bi­ka­žu na­pla­ti 50 eura.
- Ima­mo oko 140 kva­dra­ta objek­ta šta­le, ulo­ži­li smo tu si­gur­no 20.000 eura za ove dvi­je, tri go­di­ne od ka­ko smo se sto­čar­stvu po­sve­ti­li pot­pu­no. Ni­je ne­ka za­ra­da ali ima do­volj­no da i mi i na­ša dva si­na sa po­ro­di­ca­ma ži­vi­mo la­god­no, da ima­mo da po­je­de­mo, po­pi­je­mo, ugo­sti­mo sva­ko­ga, za to ne mo­že da fa­li- ka­že Pe­tar.
Naj­vi­še im nov­ca, čak 300 eura mje­seč­no ode na stoč­nu hra­nu.
- Naj­sku­plji su kon­cen­tra­ti, a ne­ma­mo ni­ka­kvih be­ne­fi­ci­ja od dr­ža­ve ili sub­ven­ci­ja. Ima­mo po­ljo­pri­vred­nu apo­te­ku u Ma­sli­na­ma s ko­jom go­di­na­ma sa­ra­đu­je­mo i uvi­jek nam iza­đe u su­sret kad god ne­što za­tre­ba. Za tr­ži­šte ne bri­ne­mo, bu­kval­no po­kri­va­mo ci­je­lu Ma­le­si­ju pa do­la­ze kod nas lju­di ko­ji ima­ju da ku­pe sto­ku i pu­no bli­že ali ne­će jer kod nas zna­ju ka­ko ih hra­ni­mo, dr­ži­mo, ka­ko smo im po­sve­će­ni i da je sto po­sto eko­lo­ško me­so, što je da­nas naj­bit­ni­je - ka­že Ive­zić.
Ka­ko is­ti­če, bi­lo gdje da je čo­vjek, ako ima in­fra­struk­tu­ru stru­ju, vo­du, put, mo­že fi­no da ra­di i ži­vi, te da ako sa­mo jed­na stav­ka ne­do­sta­je- ni­je la­ko.
- Sad uvo­dim stru­ju, gri­ja­nje u šta­la­ma jer sto­ka ne smi­je da se smr­za­va a sa­da već mje­seč­no tro­šim oko 100 eura stru­je sa­mo u šta­la­ma. Sva­ki boks ima si­ja­li­cu po sre­di­ni od 500 va­ti ko­ja go­ri dan i noć, na de­set obje­ka­ta to je pet ki­lo­va­ti stru­je mje­seč­no, to je ogrom­na po­tro­šnja. Sad ću da u sva­ki obje­kat po­sta­vim ka­lo­ri­fe­re, gri­ja­li­ce ko­je sa va­zdu­hom gri­ju. To je po­volj­ni­je i efekt­ni­je ma­da ni sa­da ni­gdje ni­je hlad­no ali ipak že­li­mo da to bu­de sve po pro­pi­si­ma. Ula­ga­nja su ne­mi­nov­na - ka­žu su­pru­žni­ci Pe­tar i Ana.S.R.


Ci­je­lo se­lo 13 po­ro­di­ca

Ne­ka­da je se­lo Pi­ka­lja pri­ča Pe­tar Ive­zić bro­ja­lo 50 fa­mi­li­ja a da­nas sve­ga 13.
- Svi su se sko­ro od­se­li­li za Ame­ri­ku, ta­mo im je ka­žu bo­lje a ta­mo se vi­še ra­di de­set pu­ta ne­go kod nas. Ne bje­ži­mo od po­sla ali tek kad ode­te ne­gdje i vra­ti­te se, shva­ti­te šta ima­te. Ima još je­dan kom­ši­ja do nas, ko­ji dr­ži do­sta sto­ke, naj­vi­še ova­ca, dru­gi tek za lič­ne po­tre­be - ka­že Ive­zić.