Zbog uni­šta­va­nja ze­le­nih po­vr­ši­na, igra­li­šta i par­ko­va u pro­šloj go­di­ni pred­u­ze­ću Ze­le­ni­lo pri­či­nje­na je šte­ta od 11.700 eura. Taj po­da­tak do­bi­jen je po­pi­som za ko­ji je Ze­le­ni­lo ofor­mi­lo po­seb­nu rad­nu gru­pu, ko­ji su obi­la­ze­ći te­ren utvr­di­li šta je sve uni­šte­no.
- Šte­ta se u naj­ve­ćoj mje­ri od­no­si na par­kov­ski mo­bi­li­jar, klu­pe i dječ­ja igra­li­šta, a de­va­sta­ci­ja se re­gi­stro­va­la bu­kval­no na svim lo­ka­ci­ja­ma u gra­du - na­vo­de iz Ze­le­ni­la.
Ka­ko su is­ta­kli iz ovog pred­u­ze­ća, po­red re­dov­nih odr­ža­va­nja ze­le­nih po­vr­ši­na pr­vu in­ve­sti­ci­o­nu ak­tiv­nost pla­ni­ra­ju kra­jem mar­ta, a to je pej­za­žno ure­đe­nje kru­žnog to­ka na Bu­le­va­ru Pe­te pro­le­ter­ske.
Da se uni­šta­va­nju mo­bi­li­ja­ra na kraj mo­že sta­ti je­di­no uvo­đe­njem nov­ča­nih ka­zni, sa­gla­sni su gra­đa­ni. Ka­ko is­ti­ču, lju­di su uvi­jek bi­li naj­o­sje­tlji­vi­ji na „džep”, te sma­tra­ju da se ovaj pro­blem mo­že ri­je­ši­ti sa­mo na ovaj na­čin.
- Jed­na mi stvar ni­ka­ko ni­je ja­sna, da bi se iš­ču­pa­la klu­pa či­je je že­lje­zo bu­kval­no uli­ve­no u be­ton tre­ba ve­li­ka sna­ga. To zna­či da se ne­ko že­sto­ko po­mu­či da tu klu­pu iš­ču­pa, šta mu je cilj, ka­ko se on po­sle osje­ća i za­što bi mu to pri­či­nja­va­lo za­do­volj­stvo ne znam, ali bih stvar­no vo­lio da sa­znam. Mo­že­mo da pri­ča­mo šta god i na­da­mo se ne­če­mu ali kao i za sve, je­di­ni li­jek su že­sto­ke ka­zne. Do­volj­no je da ne­ko ču­je da je je­dan, dru­gi, tre­ći pla­tio ka­znu, da je ne­ko čak i od­le­žao zbog to­ga pa će se i dru­gi za­mi­sli­ti. Ne­ma mal­te­ne zgra­de ko­ja ne­ma ka­me­re, da ima ma­lo vo­lje la­ko bi se to mo­glo ri­je­ši­ti. To­li­ko je par­ko­va ko­ji se li­je­po ure­de, ali to krat­ko tra­je. To ra­de sred­njo­škol­ci ko­ji­ma sve što je no­vo oči­gled­no pred­sta­vlja iza­zov, kao što je li­je­po okre­čen ulaz, či­sta fa­sa­da zgra­de, no­vo igra­li­šte... – re­kao je Zo­ran Ba­tri­če­vić.
Ba­tri­će­vić is­ti­če da je naj­va­žni­ja kul­tu­ra, ko­ju gra­đa­ni ne­ma­ju.
- U zgra­di re­ci­mo ima­mo kom­ši­ni­cu ko­ja ba­ca sme­će sa bal­ko­na, sta­ra je, se­nil­na, šta već ni­je i ne mo­že­mo joj ni­šta. Za­to, da ima za­ko­na i ka­zni, ne bi to ra­di­la vi­še ni­kad, a ne sva­ko­dnev­no, a da kom­ši­je spro­vo­de ne­ke mje­re, ne ide - ka­že Ba­tri­če­vić.
Da se no­vac ko­ji se ula­že na po­prav­ku mo­bi­li­ja­ra tre­ba ula­ga­ti u ne­što no­vo, za obo­ga­ći­va­nje sa­dr­ža­ja, a ne sve po jed­nom istom tra­gu, sma­tra Gor­da­na Ra­du­lo­vić.
- Dok god se po­na­ša­mo ka­ko se po­na­ša­mo, te­ško da se išta mo­že pro­mje­ni­ti na bo­lje. Svi­jest na­ro­da sa­ma od se­be da se pro­mi­je­ni ne mo­že, ta­ko da tre­ba uve­sti ka­zne i sve će bi­ti ri­je­še­no. Kad poč­ne­mo za naj­o­bič­ni­ji ba­če­ni opu­šak na uli­ci pla­ća­ti po 50 eura, vi­dje­li bi ste ka­ko bi smo se pro­mje­ni­li. Ova­ko dok svi ra­de šta im je vo­lja, a za to ne od­go­va­ra­ju, šte­ta mo­že bi­ti sa­mo ve­ća. U mo­joj uli­ci po­sto­je dvi­je klu­pe na ko­je sva­ko­dnev­no sje­de pen­zi­o­ne­ri, dru­že se, od­ma­ra­ju.Ne znam ko­li­ko su ih pu­ta do sa­da mi­je­nja­li, i uvi­jek za­vr­še isto. Ne ra­de to oni, to mo­ra ne­ko pu­no mla­đi da uni­šti. Tre­ba to spri­je­či­ti i svi zna­mo da su ka­zne je­di­no rje­še­nje. Če­sto idem za Ma­ke­do­ni­ju i ta­mo je to upra­vo na ovaj na­čin re­gu­li­sa­no. Ako ne­ma­mo svoj pra­vil­nik, uzmi­mo iz re­gi­o­na, ima to­li­ko ko­ri­snih pri­mje­ra - na­vo­di Ra­du­lo­vić.
S.R.