Jav­na pred­škol­ska ustanova „Đi­na Vr­bi­ca” da­nas sla­vi de­set go­di­na po­sto­ja­nja. Usta­no­va je pre­šla dug put do ono­ga što je ,,Đi­na Vr­bi­ca” da­nas, a u svom sa­sta­vu ima 10 vas­pit­nih je­di­ni­ca na te­ri­to­ri­ji ci­je­log gra­da, dvi­je cen­tral­ne ku­hi­nje i pre­ko 2.800 dje­ce uklju­če­ne u raz­li­či­te ob­li­ke ra­da, uz­ra­sta od jed­ne do se­dam go­di­na
Na­ziv no­si po Podgoričanki na­rod­nom he­ro­ju Đur­đi­ni Đi­ni Vr­bi­ci ko­ja je po­gi­nu­la 1943. go­di­ne. Đi­na Vr­bi­ca je bi­la po­zna­ta po pred­rat­nom re­vo­lu­ci­o­nar­nom ra­du, hap­še­na je u vi­še na­vra­ta i bi­la bo­rac od 1941. go­di­ne. Za­bi­lje­že­no je da se u mar­tu 1942. go­di­ne, pred po­ro­đa­jem, po­vla­či­la sa par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma iz Cr­ne Go­re pre­ma za­pad­noj Bo­sni. Ta­da je oba­vlja­la du­žnost po­li­tič­kog ko­me­sa­ra Cen­tral­ne bol­ni­ce. Po­ro­di­la se 10. ju­na, u to­ku od­stup­nih bor­bi to­kom Tre­će ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve. Po­što je de­voj­či­ca ko­ju je ro­di­la bi­la isu­vi­še sla­ba, osta­vi­li su je na ču­va­nje jed­noj po­ro­di­ci u Mra­ti­nju. Đi­na je par­ti­zan­ki Na­di Jo­vo­vić re­kla: „Ako po­gi­nem, a ti osta­neš ži­va, uzmi, mo­lim te, mo­je di­je­te. Ti znaš gdje sam ga osta­vi­la. Ka­sni­je će, mo­žda, da se na­đe ne­ko od mo­je po­ro­di­ce, ako ko pre­tek­ne, pa da mi to di­je­te po­dig­ne”. Pru­ži­la joj je svo­ju fo­to­gra­fi­ju: „Ovo ćeš da­ti mo­joj dje­voj­či­ci da vi­di ka­ko je nje­na maj­ka iz­gle­da­la”. Sud­bi­na ni­je od­re­di­la da fo­to­gra­fi­ja bu­de uru­če­na u ru­ke Đi­ni­ne ćer­ke jer je ona umr­la, od pro­mr­zli­na...
Đi­na je na­sta­vi­la svoj rat­ni put, a apri­la 1943. go­di­ne, tra­ži­la je da se vra­ti u Cr­nu Go­ru, u na­di da će na­ći ćer­ku, ne zna­ju­ći da ona vi­še ni­je ži­va. Kre­nu­la je i po­gi­nu­la u bor­ba­ma kod Te­sli­ća, 29. ma­ja 1943. go­di­ne, ka­da joj je gra­na­ta raz­ne­la ti­je­lo.
Ne­ka­da je nje­na bi­sta bi­la kod ho­te­la „Cr­na Go­ra” pa je uklo­nje­na, a sa­da je is­pred vr­ti­ća iz­nad Gin­ta­ša ko­ji i no­si nje­no ime. Đi­ni­ni na­sled­ni­ci sma­tra­ju da za­vre­đu­je vi­še. No­vi­nar­ka Ta­nja Đu­ro­vić, se­strič­na Đi­ne Vr­bi­ce, ka­že da se o nje­noj tet­ki na­ža­lost ma­lo zna. U nje­noj ku­ći, na zi­do­vi­ma dnev­ne so­be, me­đu fo­to­gra­fi­ja­ma do­mi­ni­ra upra­vo Đinin portret, a po­red nje pje­sma ko­ju je pi­sa­la. Ta­nja Đu­ro­vić po­či­nje da re­ci­tu­je, ali taj tre­nu­tak pre­ki­da­ju su­ze.
- Đi­na je 1937. go­di­ne bi­la u za­to­če­na u sa­ra­jav­skim ka­za­ma­ti­ma gdje je na­pi­sa­la pje­smu ko­ju ču­vam. Bi­la je mu­če­na, ali je smo­gla sna­ge da na­pi­še ispovjednu pje­smu. Ona je tre­će di­je­te od maj­ke An­đe Vr­bi­ca Dre­cun i oca La­za– pri­ča Tanja Đu­ro­vić.
Đu­ro­vić ka­že da je u Be­o­gra­du, na Ekonomskom fakultetu, po­sto­ja­la bi­sta nje­ne tet­ke, a na za­gre­bač­nom sve­u­či­li­štu zlat­nim slo­vi­ma upi­sa­na je kao na­rod­ni he­roj. Inače, studirala je u Zagrebu i Beogradu.
- Na­ši joj se ni­je­su odu­ži­li. Pred­škol­ska usta­no­va no­si nje­no ime za šta je za­slu­žna So­fi­ja Kli­ko­vac, biv­ša di­rek­to­ri­ca usta­no­ve – ka­že Đu­ro­vić.
Ta­nja Đu­ro­vić ne pam­ti svo­ju tet­ku, ro­đe­nu se­stru nje­ne maj­ke, ali je mno­go slu­ša­la i či­ta­la o njoj.
- Bo­sna je pro­gla­si­la na­rod­nim he­ro­jem, a ne Cr­na Go­ra. Ta­mo je po­gi­nu­la vra­ća­ju­ći se da na­đe di­je­te ko­je je osta­vi­la po­ro­di­ci u Pi­vi da je ču­va. Me­đu­tim di­je­te ni­je pre­ži­vje­lo, a ona je ne zna­ju­ći za to po­sli­je po­gi­bi­je mu­ža Lju­bi­še Mi­o­dra­go­vi­ća u San­dža­ku 1942. go­di­ne, htje­la po­što po­to da se vra­ti za di­je­te. Po­gi­nu­la je kod Te­sli­ća, a nje­ni po­smrt­ni osta­ci sa­da po­či­va­ju u spo­men ko­stur­ni­ci na Go­ri­ci – ka­že Đu­ro­vić.
Sje­ća se i do­ga­đa­ja iz Bu­dve, iz 1953. go­di­ne.
- Sre­li smo to­kom šet­nje Bla­ža i Li­diu Jo­va­no­vić. Ta­da je Bla­žo re­kao mo­joj maj­ci „Bo­se imam dvi­je vi­je­sti da ti ka­žem. Jed­nu ne­pri­jat­nu, a dru­gu pri­jat­nu. Đi­na je pro­gla­še­na na­rod­nim he­ro­jem, a dru­ga je što je mi ni­je­smo pro­gla­si­li” - sje­ća se Đu­ro­vić. A.D. – S.R.


Pri­red­ba za ro­đen­dan

Naj­sla­đa mu­zi­ka za uši- osmi­je­si ma­li­ša­na ju­če su u sa­li Gim­na­zi­je „Slo­bo­dan Ške­ro­vić” bi­li u pr­vom pla­nu. Uži­va­li su naj­mla­đi u pred­sta­vi „Luc­ka­sti klov­no­vi” ko­ja je po­klon JPU „Đi­na Vr­bi­ca” svoj dje­ci po­vo­dom pro­sla­ve de­set go­di­na po­sto­ja­nja. Pr­vi re­do­vi su bi­li re­zer­vi­sa­ni za dje­cu ko­ji­ma osmi­jeh ni­je si­la­zio sa li­ca, a bi­lo je i onih ko­ji su sta­ja­li ci­je­lo vri­je­me ka­ko ne­što ne bi pro­pu­sti­li.
- Pro­sto ne mo­gu da vje­ru­jem da mu ne­što ovo­li­ko mo­že za­o­ku­pi­ti pa­žnju a da to ni­su auti­ći, bro­do­vi, ka­mi­o­ni. Smi­je se ci­je­lo vri­je­me pa po­gle­da u me­ne da vi­di je li i me­ni smi­je­šno. Mi­sli­la sam da dje­cu do­ve­dem na ovu pred­sta­vu pa da dru­gu pre­sko­či­mo, ali će­mo de­fi­ni­tiv­no po­gle­da­ti obje- ka­za­la je ma­ma Je­le­na.
Pi ar vr­ti­ća Mi­li­ca Me­do­je­vić na­vo­di da su od­lu­či­li da im na ro­đen­dan­skom sla­vlju naj­va­žni­ji go­sti bu­du ma­li­ša­ni.
- Po­klanjamo im dvi­je dje­č­je pred­sta­ve i to „Luc­ka­sti klov­no­vi” i „Ka­ko ra­stu ve­li­ki lju­di”. Klov­no­vi su se ju­če od­i­gra­li u tri ter­mi­na u 10, 12 i 17 ča­so­va, a u istim ter­mi­ni­ma i u sa­li Gim­na­zi­je danas će se od­i­gra­ti pred­sta­va „Ka­ko ra­stu ve­li­ki lju­di”- Nje­goš za dje­cu. Ka­pa­ci­tet sa­le je 300 mje­sta pa po­zi­va­mo ro­di­te­lje da nam se pri­dru­že da za­jed­no po­di­je­li­mo osmi­jeh i pro­sla­vi­mo ro­đen­dan- po­ru­či­la je Me­do­je­vić.


U školu pošla krijući

Za Đi­nu Vr­bi­cu se ve­že i jed­na aneg­do­ta - kri­ju­ći od maj­ke po­če­la je u ško­lu.
- Kad je po­šla u ško­lu ima­la je sa­mo pet go­di­na, a mo­ja ba­ba, nje­na maj­ka, to ni­je zna­la. Mo­ja maj­ka Bo­sa je išla u ško­lu, iza Sat ku­le gdje je ka­sni­je bio Pri­rod­njač­ki mu­zej i ba­ba je po­šla da vi­di ka­ko uči. Uči­telj je re­kao „Ova bi mo­gla bo­lje, ali ova mla­đa je su­per”. Ba­ba je bi­la šo­ki­ra­na. Mo­ja maj­ka je ro­đe­na 1911. go­di­ne, a Đi­na 6. ma­ja 1913. go­di­ne na Đur­đev­dan i za­to je do­bi­la ime Đur­đi­na – re­kla je Ta­nja Đu­ro­vić.