Po­štu­ju­ći po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju ko­ju je ute­me­ljio nje­gov otac Bo­žo, Jo­ško Be­lan je i ovog sep­tem­bra ubrao do­ma­će gro­žđe, ob­ra­dio ga i pri­pre­mio za pro­ces spra­vlja­nja vi­na. U tom po­slu ve­li­ku po­dr­šku ima u po­ro­di­ci, sva­ko da­je svoj do­pri­nos u lan­cu pro­iz­vod­nje, od ob­ra­de vi­no­gra­da, re­zid­be i za­šti­te od pa­ra­zi­ta, do ber­be i sa­mog vin­skog pro­ce­sa. Jo­ško je ob­no­vio sta­re čo­ko­te i za­jed­no sa si­nom Bo­škom za­sa­dio no­ve, oko 70 od­sto vran­ca, 30 pro­ce­na­ta kra­to­ši­je i ma­lo sme­de­rev­ke, od ko­jih, bez do­da­va­nja ku­pov­nog gro­žđa, pro­iz­vo­di autoh­to­no vi­no sa­mo za do­ma­ću upo­tre­bu – pit­ko, bla­go i pri­jat­ne aro­me.
- Za­do­vo­ljan sam ber­bom, onim što mi je da­la ova ze­mlja, dra­gi Bog i lje­to go­spod­nje. Bi­lo je do­bro, to­plo lje­to, te je i rod bio do­bar - sre­di­nom sep­tem­bra ubra­li smo pre­ko 300 ki­lo­gra­ma gro­žđa, a po­red si­na, po­ma­ga­li su mi i unu­ci, sed­mo­go­di­šnja Ka­ta­ri­na i pe­to­go­di­šnji Jo­sip, dok su su­pru­ga Na­đa i sna­ha Je­le­na pri­pre­mi­le po­su­de i pri­bor za spre­ma­nje gro­žđa. Je­dva sam od­bra­nio čo­ko­te od na­je­zde pti­ca i mi­še­va, ko­ji su de­set­ko­va­li ber­bu mo­jih pri­ja­te­lja iz Pr­ča­nja. Moj otac je 50 go­di­na sva­ke se­zo­ne spra­vljao vi­no, a ja sam to na­sta­vio ovih 15 go­di­na da ra­dim ona­ko ka­ko sam na­u­čio od nje­ga – ka­zao je Jo­ško.
Di­je­lom je mo­der­ni­zo­vao pro­ces, ko­ri­ste­ći pla­sti­čan ba­danj, umje­sto dr­ve­ne ba­čve, a ni mu­lja­nje ne ra­di vi­še ga­že­njem bo­sim no­ga­ma, ka­ko je ne­ka­da ra­dio nje­gov otac, ne­go mu­lja­čom.
- Na­kon mu­lja­nja, gro­žđe od­sto­ji osam da­na, to­kom ko­jih se od­vi­ja pro­ces vre­nja, a še­ćer se pre­tvo­ri u al­ko­hol. Za­tim smo pre­to­či­li vi­no u tri sta­kle­ne bo­ce od po 54 li­ta­ra, u ko­ji­ma će sta­ja­ti sve do Mar­tin­da­na, 11. no­vem­bra. Sve­ti Mar­tin je za­štit­nik vi­na i vi­no­gra­da­ra, a po­želj­no je da to­ga da­na bu­de ve­dro, pla­vo ne­bo, da du­va sje­ve­rac i bu­de suv va­zduh, što od­go­va­ra vi­nu. Ta­da će­mo pre­to­či­ti vi­no u fla­še, a od ko­mi­ne ću is­pe­ći ra­ki­ju. Gro­žđe ne­ma ve­li­ku ko­li­či­nu sla­do­ra, sve­ga 18 ste­pe­ni, zbog to­ga što je vi­no­grad u pod­nož­ju Vrm­ca, di­je­lom za­klo­njen od sun­ca, ko­je ima va­žnu ulo­gu u for­mi­ra­nju sla­do­ra. Ni­je čud­no što su ra­ni­je ve­li­ki vi­no­gra­di na­še po­ro­di­ce i broj­nih ko­tor­skih ple­mi­ća bi­li smje­šte­ni u Ti­vat­skom za­li­vu i po­lju, gdje sun­ca ima to­kom ci­je­log da­na – ob­ja­snio je naš do­ma­ćin.
On je pot­sje­tio da su vi­no­gra­di po­sto­ja­li u Bo­ki Ko­tor­skoj još de­ve­tom vi­je­ku, pa je tra­di­ci­ja vi­nar­stva du­ga i bo­ga­ta.
Pre­ci Jo­ška Be­la­na su u na­še kra­je­ve do­šli oko 1600. go­di­ne kao iz­bje­gli­ce iz Ju­žne Fran­cu­ske, po­sli­je Bar­to­lo­mej­ske no­ći. Do­šli su u Dal­ma­ci­ju i Bo­ku Ko­tor­sku, gdje i da­nas ži­ve nji­ho­vi po­tom­ci. Jo­ško je je­dan od ri­jet­kih ko­ji ču­va­ju i vi­no­gra­dar­sku tra­di­ci­ju svo­jih dav­nih fran­cu­skih pre­da­ka, a vi­no se u nji­ho­voj ku­ći slu­ži za Bo­žić, Us­krs, kao i spe­ci­jal­no za kuć­nu sla­vu Be­la­na – Sve­tog Ši­mu­na, ko­ji se sla­vi 28. ok­to­bra. M.D.PO­PO­VIĆ