Ci­je­ne su ni­ske, a dr­ža­va uvo­zom po­vr­ća, i to sum­nji­vog kva­li­te­ta, pro­sto gu­ši do­ma­će pro­iz­vo­đa­če i kao da ra­di pro­tim nas. Ja ovog tre­nut­ka imam če­ti­ri to­ne la­in­skog krom­pi­ra ali ne­mam ko­me da ga pro­dam ni­ti znam šta sa njim da ra­dim. Da ima­mo dr­ža­vu ko­ja ra­di za svo­je gra­đa­ne o ovo­me ne bi­smo ni pri­ča­li ne­go bi se zna­lo ko­li­ko i za­šta se ra­di pa bi čo­vjek mo­gao da pla­ni­ra šta i ka­ko, ova­ko sve na ri­zik pa šta bu­de. Da je, da­kle, si­gur­no­sti on­da bi i ti mla­di ne­za­po­sle­ni lju­di ušli u od­re­đe­ne po­slo­ve na po­ljo­pri­vre­di, ova­ko, svi smo se na­šli u ču­du šta se de­ša­va. Ne va­ži vi­še ono pri­lo ja­ko se­lo ja­ka dr­ža­va jer ovi vla­da­ri ima­ju dru­ge in­te­re­se. Sve su uga­si­li što se mo­glo uga­si­ti, osta­lo je je­di­no ru­ke uvis pa šta Bog da, azo­ča­ran je naš do­ma­ćin Mi­le­ta Iva­no­vić iz Grn­ča­ra kod Gu­si­nja.
Osvr­ću­ći se na po­lo­žaj vo­ća­ra u gu­sinj­skom kra­ju is­ti­če da sa odo­bra­va­njem oče­ku­je osno­va­nje Udru­že­nje vo­ća­ra. To je do­bro jer će se vo­ća­ri re­gi­stro­va­ti i ta­ko mo­ći da ostva­ru­ju od­re­đe­na pra­va i ko­ri­sti, a isto­vre­me­no da se ne­sme­ta­no ba­ve vo­ćar­stvo bez bri­ge o za­ko­ni­ma i pro­pi­sma, is­ti­če Iva­no­vić.
Po­red vo­ćar­stva on se ba­vi i po­vr­tlar­stvom, pa ga­ji na svom ima­nju go­to­vo sve vr­ste po­vr­ća. Na nje­go­vom ima­nju do­mi­ni­ra krom­pir, ko­jeg ga­ji i za pro­da­ju. Pro­blem je, ka­že, u pla­sma­nu pa je da­nas za po­vr­ta­re ve­o­ma ri­zič­no da se upu­ste u ve­ću pro­iz­vod­nju. Zbog to­ga je sma­njio ko­li­či­nu krom­pi­ra, ko­jeg je ne­kad va­dio i do 60 to­na.
Sma­tra pro­lje­će naj­i­de­al­ni­jim pe­ri­o­dom go­di­ne za pe­če­nje ra­ki­je, jer du­gi to­pli da­ni do­pri­no­se da se po­stig­ne bo­lji efe­kat. To­pli­je vri­je­me po­god­ni­je je za pro­ces vri­je­nja, a ušte­di se i na dr­vi­ma za ka­zan, jer ve­ća tem­pe­ra­tu­ra, ka­že naš do­ma­ćin ko­ji je sa­če­kao pro­lje­će da pe­če ra­ki­ju.
Pe­če pre­pe­ku u po­lu­ma­šin­skom ka­za­nu od šlji­ve „pla­va lje­po­ti­ca” i oče­ku­je, ka­ko nam ka­že, oko 200 li­ta­ra do­bre do­ma­će ra­ki­je. Od kru­ša­ka i ja­bu­ka pra­vi pek­mez, mar­me­la­du i so­ko­ve, a ne­što i da pro­da­je u svje­žem ob­li­ku. Naj­bo­lje mu uspi­je­va­ju „jo­na­tan­ka”, „aj­da­ra”“ i „pri­ma ruž”, a za­dr­žao je i sta­ru „ko­žar­ku”.
- Ve­ći­nom ko­ri­stim ove pro­ljeć­ne da­ne za pa­če­nje. Moj šlji­vik je star, pa ću ga na­red­ne go­di­ne pod­mla­di­ti no­vim­sad­ni­ca­ma, i to is­klju­či­vo sor­tom „pla­va lje­po­ti­ca”, ko­ja mi se po­ka­za­la naj­bo­lja, pa ne že­lim da je mi­je­njam. Na­ba­vljam je u Čač­ku. ovo pod­ne­blje je za nju ide­al­no – ob­ja­šnja­va naš do­ma­ćin.
Ovih da­na pe­če ra­ki­ju sa­mo za do­ma­ću upo­tre­bu i za pri­ja­te­lje ko­je vo­li da ča­sti. N.V.